Иницијатива

ИНИЦИЈАТИВА ВЛАДИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
ДА ПОДНЕСЕ ПРЕДЛОГ НАРОДНОЈ СКУПШТИНИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

ДА СЕ СТАВИ ВАН СНАГЕ:

 

  1. Закон о изменама и допунама закона о правима бораца, војних инва­лида и чланова њихових породица (Службени гласник РС, број 137, од 24. децембра 2004. године) и
  2. Закон о рехабилитацији (Службени гласник РС, број 33, од 17. априла 2006. године).

Разлози:

I        Закон о изменама и допунама закона о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица супротан је историјској истини, националном достојанству и моралу српског народа, супротан пропи­сима међународног права, одлукама Уједињених нација и политици анти­фашистичке коалиције у разрешавању отворених питања II светског рата, супротан одредбама Устава Србије и кривично-правним прописима нациoналног права.

 

  1. Равногорски покрет није донео одлуку о дизању устанка против фашис­тичких окупатора и југословенских квислинга. Није позвао народе Југославије, наравно ни српски, да отпочне оружану борбу против окупатора и домаћих квислинга. Не постоји ни једна наредба Врховне команде Војске Краљевине Југославије у отаџбини (четничке) којом се наређује борба против фашисти­чких окупатора и домаћих квислинга.
  2. Војска Краљевине Југославије у отаџбини (четници) под командом генерала Михаиловића за све време четворогодишње окупације земље (1941-1945) искључиво се од 1. новембра 1941.г. борила у садејству са окупатор­ским и квислиншким оружаним снагама или самостално једино против припадника народноослободилачког покрета (партизана и припадника наро­дноослободилачке војске Југославије) и сарадника НОП-а.
  3. Равногорски покрет и четничке јединице од почетка свога стварања сарађују са војним и цивилним властима фашистичке Италије све до 9.09.1943.г. када је Италија капитулирала у борби противу народно-ослобо­дилачког покрета.

Са оружаним и цивилним окупационим снагама Немачке овај покрет званично сарађује од 11. новембра 1941. године после преговора које је чет­ничка делегација на челу са командантом тада пуковником Михаиловићем у селу Дивци имала са немачком делегацијом.

Са окупационим снагама Бугарске и Мађарске Равногорски покрет одржа­ва везу и сарађује све време рата зависно од питања обостраног интереса.

  1. Равногорски покрет, односно Војска Краљевине Југославије у отаџбини (четници) за све време окупације Југославије (1941-1945), сарађивали су са квислиншким покретима Недића, Љотића, Павелића, Рупника и балиста а четничке снаге сарађивале и садејствовале у борбама против снага НОП са Недићевцима, Љотићевцима, Пећанчевим четницима, усташама, домобра­нима, белогардејцима, муслиманском милицијом и балистима.
  2. Равногорски покрет је подржао и спроводио геноцидну и фашистичку политику Немачке према Jеврејима и Циганима (Ромима) и спроводио гено­цид према муслиманима, посебно на српско-црногорским и босанским просторима. Чинио је сурову одмазду против сарадника и симпатизера НОП-а. „Затрти њихово семе“, наредба генерала Михаиловића својим подручним командантима а команданта за операцију у селу Вранићу у коме је од 72 заклана била и деца од 6 месеци и 6 година, похваљује са напоменом „да тако треба радити“. Његово је оправдање да није дигао устанак и наредио борбу четничких јединица против окупатора због спасавања српског живља од сурове немачке одмазде, али му није сметало да под каму стави између 10-12.000 лица у централној Србији у току 1943-1944.г. и 11.000 муслимана само у две операције у Лимско-дринској долини јануара и фебруара месеца 1943.г.
  3.  У току 1941.године, заправо до 31. октобра 1941. четнички одреди у долини Западне Мораве и Дринског подручја (попа Зечевића, поручника Мартиновића, мајора Мисите и других) заједно са партизанским одредима водили су заједничку борбу против немачких и српских квислиншких снага и заједнички ослобађали неке градове Србије. Свима од њих признат je статус учесника НОП-а од 1941. године ако су после 31. октобра 1941.г. престали да буду у четницима. У том периоду дошло је до преговора и два састанка пук. Михаиловића и команданта партизанских одреда Јосипа Броза Тита. Већ за време тих преговора успостављени су први контакти четничког покрета са АБВЕР-ом (немачком војном обавештајном службом) и почели преговори са генералом Недићем, председником Српске квислиншке владе.

Није спорно да пук. Михаиловић избегавши заробљавање није дошао са 25 официра, подофицира и жандарма на Равну гору да би успоставио сарад­њу са немачким окупаторским снагама и српским квислиншким формацијама Милана Аћимовића (комесарска управа). Одреди четника који су створени у лето 1941. у Србији имали су антиокупаторски карактер и наме­ру. Заједничке акције четничких са партизанским одредима тих летњих и јесењих дана 1941.г. то доказују. Успостављају заједничке органе власти у освојеним местима. Преговори вођа ова два антиокупациона покрета о могућим заједни­чким акцијама то и потврђују. Из фабрике оружја у Ужицама партизани снабдевају и опремају четничке јединице. У том кратком  времену окупације у Србији постоје, делују и међусобно сарађују два антиокупаторска покрета.

КПЈ је 4. јула 1941.г. донела одлуку о дизању устанка, позвала народ да се бори против окупатора и домаћих квислинга и организовала оружану борбу партизанских одреда и диверзије, док је званични став пук. Михаиловића (четничког покрета) био да није време за устанак и оружану борбу због тешких репресија које чини окупатор према српском становништву. Без сагласности и одобрења Врховне четничке команде четнички одреди у неким деловима Србије (касније се прикључили партизанском покрету) водили су заједничке борбе против окупатора и српских квислинга. На састанку са Немцима у Дивцима Дража је изјавио: „То су радили моји неодговорни команданти“.

  1. Мајори Остојић и Лалатовић, официри Југословенске Краљевске војске, послати од Потпредседника југословенске избегличке владе проф.др Слободана Јовановића а без знања генерала Симовића тада Председника избегличке југословенске владе, донели су наредбу Владе да се разговори са представницима НОП одмах прекину, да за устанак није време, да четници успоставе непосредну сарадњу са квислиншком влашћу Недића у Србији и другим квислинзима у Југославији, да успоставе тајну сарадњу са пред­ставницима окупационе власти Немачке и да чекају подесно време за устанак и борбу против окупатора за ослобођење земље. Дотле им је главни задатак борба против НОП-а и уништење тог покрета.

Већ 1. новембра 1941.г. почиње општи напад четничких одреда на пар­тизанске снаге на подручју Краљева, Ужица и Чачка. У Милановцу четници на превару заробљавају неколико стотина партизана од којих 261 предају Немцима у Ваљеву где буду убрзо сви стрељани.

  1. У лето 1944.године квислиншке војне формације генерала Милана Недића и Димитрија Љотића стављене су под команду генерала Михаиловића и укључене у четнички војни потенцијал. На тај начин војнички је обједињена сва српска војна колаборација.

У току јуна 1944.год. генерал Михаиловић разрешен је дужности члана Владе Краљевине Југославије у емиграцији, у августу 1944.г. смењен са фун­кције начелника штаба Врховне команде југословенске војске и команданта Војске Краљевине Југославије у отаџбини (четника).

Краљ Петар II је 12. септембра 1944.г. распустио ове војне формације и наредио да се ставе под команду Маршала Југославије Јосипа Броза Тита. У наредби је запретио да ће одговарати сви који не буду поштовали ову наредбу и одговарати сви они који су злоупотртебили Круну и чинили злочине у току рата.

После 12. септембра 1944.г. Војска Краљевине Југославије у отаџбини – четници немају ни формалну легитимност, јер су војнички и политички распуштени и као војска и као покрет. Генерал Михаиловић није прихватио наредбу Краља Петра II који је био његов врховни командант, већ мобилисао између 11 и 12 хиљада војних обвезника и младића из централне Србије и, заједно са немачким снагама, уз борбу повукао се у Босну где је на крају рата 1945.г. војнички разбијен.

Четничке јединице (Војска Краљевине Југославије у отаџбини), које нису поштовале наредбу Краља Петра II свог врховног команданта између 12. септембра 1944. и 9. маја 1945.г. постале су обичне одметничке јединице у саставу немачких војних потенцијала и потреба. Закон из децембра 2004. године је и овима после 12. септембра 1944.г. признао статус борца НОР-а. Нећемо коментарисати умност и објективност  оних који су то учинили.

Не могу се пабирчити нека признања која су западни савезници дали четничком покрету и генералу Михаиловићу (споменик у САД, Медаље, итд.) за време постојања гвоздене завесе и најжешћег блоковског идеолошког сукоба после II светског рата или неки споредни појединачни сукоби четника за време рата са окупаторским јединицама – за рехабилитацију четничког покрета.

  1. Нама је више мучно да непрекидно износимо чињенице о ономе што је за време окупације Југославије 1941.-1945. чинио и учинио четнички покрет (Војска Краљевине Југославије у отаџбини) који је био југословенски а не само српски покрет.

Указујемо вам да постоји одређена врста испоштоване заклетве четника дате немачком окупатору. На преговорима у Дивцима, 11. новембра 1941.г. са немачком делегацијом пуковник Михаиловић је изјавио: „Нећемо се борити против Немаца па ни онда ако нам ова борба буде наметнута“. Ова заклетва не само да је одржана већ је проширена и на све окупаторске и квислиншке снаге у бившој Југославији за време рата. Књижевник Драгиша Васић, заменик генерала Михаиловића у мају 1942.г. шаље распис четничким штабовима: „Од превременог устанка треба се чувати као од живе ватре“. Генерал Михаи­ловић се више пута 1944 и 1945.г састајао са генералима Вермахта.

Пошто је Србија била ослобођена од окупатора и квислинга до краја 1944. године, ген. Михаиловић је наредио четницима који су остали скривени у Србији, да врше диверзије и убијају припаднике нове власти. Са немачком обавештајном службом АБВЕР организовао је обавештајне курсеве и обуку четника у околини Беча, Модричи и више места у Босни које је убацивао у Србију као командосе да организују диверзије и убиства припадника и сарадника НОП. Активност четничких припадника трајала је неколико година после завршетка Другог свет­ског рата, све до почетка педесетих када су коначно уништени.

Примена овог Закона, поред осталог, значи да су:

–     Кољачи деце, стараца и жена добили статус борца – антифашисте;

–     Лице које је добило једно од највећих фашистичких одликовања постало је борац НОР-а антифашиста;

–     Онај који је силовао девојчице, девојке и жене и секао им гениталне органе, постао је борац НОР-а антифашиста;

–     Онај који је убијао децу, жене, старце, људе бацајући их у реку само зато што припадају другој нацији постао је борац НОР-а – антифашиста;

–     Они који су се хранили на окупаторским казанима, примали оружје и муницију и плате од окупатора за борбу против антифашистичког покрета, наступали у стрељачким стројевима окупаторске солдатеске, постали су борци НОР-а антифашисти;

–     Онај који је учествовао у заробљавању 261 партизана и предао их Немцима у Ваљеву који су их стрељали, постао је борац-антифашиста, добиће и тзв. „Равногорску споменицу 1941.“

–     Онај који се све време борио против припадника народноосло­бодилачког покрета, убијао њихове сараднике, палио њихове куће, пљачкао њихову имовину, добијао новчану накнаду од окупатора за убијеног парти­зана, постао је борац НОР-а антифашиста.

–     Онај који је отимао жито и храну од сељака и предавао је немачком фашистичком окупатору, бранио руднике и шуме од припадника НОП-а да би их окупатор експлоатисао, чувао фабрике да би производиле за потребе окупатора, добио је статус борца НОР-а – антифашисте, итд.

Нису само у питању учињени ратни злочини. Експлоатација природ­них богатстава Србије зависила је од активности четничких јединица. Министар Рајха за исхрану 17. јула 1944.г. констатује „да ће се Дража Михаиловић побринути за испоруку 86.000 тона жита за Немачку“ и да је 1943.г. „био издашан лиферант жита“. Команда Југоистока је 18. августа 1944 процењујући ситуацију констатовала: „Прикупљање жетве, сеча ста­бала и експлоатација високо вредних минерала у садашње време могуће је само помоћу четничких банди“.

Могло би се набрајати у недоглед, али сматрамо да је непотребно. И ових неколико примера недвосмислено потврђују да је доношењем овог Закона учињено политичко насиље и класична злоупотреба међународног и националног права, која по Уставу никоме па ни Скупштини Србије није дозвољена, ако смо правна држава и држава цени себе.

 

 

II       Закон о рехабилитацији (Службени гласник РС, број 33, од 17. априла 2006. године) – политичка декларација, акт правног насиља у директној је супротности са свим међународним конвенцијама, споразу­мима и одлукама Уједињених нација и савезничке антифашистичке коа­лиције која уређују обавезе држава у утврђивању и кажњавању лица која су у току Другог светског рата вршила кривична дела и учинила ратне злочине против мира и човечности као и покрете који су одговорни за дела својих припадника за сарадњу са фашистичким окупатором.

 

 

  1. У току ратне 1943.године међународна јавност притиснута сазнањем о тешким злочинима према цивилном становништву, ратним заробљеницима, члановима покрета отпора, имовини грађана и непоштовању међународних права на окупираним територијама од стране фашистичких држава и њихових помагача, покренула је иницијативу за кажњавање учинилаца таквих дела. У току те ратне 1943.године сазрело је уверење код савезника о потреби ригорозног кажњавања за ратне злочине извршене у току Другог светског рата. У том периоду усвојен је, од стране савезничких влада, низ декларација, закључени су међународни споразуми и дате изјаве, објављена су документа о извршеним злочинима и злочинима који се врше.

На конференцијама савезника у Техерану, Јалти, Москви и Потсдаму донете су конкретне одлуке о строгом кажњавању ратних злочина учињених од стране припадника фашистичких држава и њихових помагача на окупираним територијама. Уједињене Нације су 20. октобра 1943. образовале Комисију Уједињених Нација за ратне злочине са седиштем у Лондону. Уследило је доношење Декларације о злочинима 30. октобра 1943. на Московској конферен­цији, и образовање посебних органа при владама савезничких држава за утвр­ђивање и кажњавање учињених ратних злочина. Ови органи су били у функцији истраживања, прибављања и утврђивања чињеница које су се односиле на извршене злочине од стране фашистичких окупатора и његових помагача.

Статут Комисије Уједињених нација за ратне злочине, донет исто­времено са оснивањем ове Комисије, био је обавезујући документ и упутство за уређивање рада органа савезничких држава. Правни основ за рад ових органа, поред набројених, били су и национални прописи (у Југославији и супсидијарно прописи Краљевине Југославије), усвојене међународне конвен­ције, акт о безусловној капитулацији Немачке 1945.г.; Уговор о примирју са Италијом и другим сателитским државама Немачке; Споразум четири силе у погледу Аустрије; Статут Међународног војног суда; Закон бр. X контролног Савета за Немачку о кажњавању починилаца злочина против мира и човечности; Резолуција о геноциду 1946; Споразум између Владе САД, при­времене Владе Француске републике, Владе уједињеног Краљевства Велике Британије и Северне Ирске и Владе СССР-а у циљу гоњења и кажњавања главних ратних злочинаца Европске осовине донетог на основу намера Уједињених нација; одредбе Хашке и Женевске конвен­ције; Конвенција о законима и обичајима рата на суву; Резолуција уједињених нација из јануара 1946.г.; а у Југославији билатерални споразуми Краљевине Југославије и ФНРЈ о међународној помоћи у кривичном праву као и декла­рације реципро­цитета са разним државама; итд.

Од других југословенских прописа значајни су Закон о одузимању ратне добити стечене за време непријатељске окупације (1945), Закон о кри­вичним делима против народа и државе (1945), Закон о конфискацији имовине и о извршењу конфискације (1945), начела Законика судско кривичног посту­пка Краљевине Југославије (1929) итд.

Чланице Уједињених нација обавезале су се да све припаднике фашистичких окупационих држава и њихове помагаче изруче државама у којима су учинили ратне злочине.

  1. АВНОЈ је 30. новембра 1943.г. донео Одлуку о образовању Комисије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача, орган при Председништву АВНОЈ-а и Правилник о њеном раду. Влада Краљевине Југославије у избеглиштву формирала је одговарајући орган који је споразумом Тито-Шубашић инкорпорирана у Комисију коју је основало Председништво АВНОЈ-а. У току 1944.г. образовано је шест земаљских (републичких), једна покрајинска (Војво­дина), две обласне (Косово и Метохија и Санџак), 65 окружних, 292 среске и 1.210 општинских комисија, повереника и сабирача података. Поред ових органа радиле су и анкетне комисије Државне и земаљских комисија за логоре. Државна комисија је имала свог представника у Комисији Уједињених нација у Лондону. У британској, америчкој, совјетској и француској окупационој зони, у Немачкој, Аустрији и Италији радиле су делегације Државне комисије на проналажењу, идентификовању и изручивању учинилаца ратних злочина у Југославији.

За територију Србије са Војводином и Косовом и Метохијом утврђени подаци о цивилним жртвама рата (без стрељаних и на неки други начин уморених) износе: 150.803 озлеђена; 216.782 хапшена; 785.506 интернираних, укупно цивилних жртава ратних злочина 1.153.091 лице.

Према непотпуним подацима Државне, земаљских и осталих комисија и њихових органа прикупљено је више од 900.000 пријава о ратним злочинима и злочинцима, направљено око 550.000 записника о саслушању сведока и самих криваца, пронађено око 20.000 оригиналних докумената из непријатељских извора и више хиљада фотографија о злочинима и извршиоцима, прикупљен обиман информативно-документациони материјал (штампа, плакати) итд.

Комисије су на југословенском простору донеле око 120.000 одлука који­ма је за око 65.000 лица утврђено да су починила ратне злочине. За злочине учињене у рату за ратне злочинце је проглашено 8.664 југословенска држа­вљанина и 297 Албанаца са територије Србије, Црне Горе, Македоније и Албаније који су извршили злочине на територији Југославије.

Државна комисија је својом одлуком идентификовала и прогласила за ратне злочинце 7.565 припадника окупационих снага Немачке, 3.437 припад­ника војног, управног и правосудног апарата Мађарске, 395 Аустријанаца припадника немачких оружаних снага (који нису желели да се изјасне као Немци), 3.798 италијанских, 1.424 бугарских припадника оружаних снага и органа и 780 припадника других националности у служби окупаторских фор­мација и органа.

Сва ова лица која су била доступна југословенским органима проце­суирана су и кажњена у Југославији, већина од њих у Србији.

Као што се да закључити југословенска држава као припадница Антифа­шистичке коалиције била је обавезна да испита, утврди и казни све припад­нике окупационих снага и њихове помагаче за учињена кривична дела, ратне злочине против мира и човечаности и ратне злочине извршене у корист окупатора.

Закон о рехабилитацији је за оне који су чинили кривична дела, ратне злочине и геноцид, утврдио да су исте чинили из идеолошких и политичких разлога. Из идеолошких и политичких разлога према овом Закону произишли су Бањица, Сајмиште, бројне главњаче, на десетине хиљада покланих, на много више десетина хиљада стрељаних, на стотине хиљада хапшених, физи­чки обогаљених и прогањаних. Учиниоцима је то опроштено јер су то чинили као противници комунизма каквим је проглашен народно-осло­бодилачки покрет. Не бисмо се изненадили да наши судови као осведочене антико­мунисте рехабилитују Хитлера, Мусолинија, Хортија и друге сличне јер су српски Недић и Љотић политички рехабилитовани а сада је у поступку рехабилитација и ген. Драже Михаиловића.

         Мислимо да Српска држава треба што пре због Србије да стави ван снаге ова два закона и заустави овакав рад судова како би се спречило даље прљање и фалсификовање часне ратне антифашистичке прошлости Србије која је поред спортског једини морални и политички кредит који Србија има у свету данас.

  1. У рату, нема невиних. Има неодговарајућих, преоштрих и недокумен­тованих одлука али разлог увек постоји. Ситуације које су изнедриле такве грешке могу да схвате само људи тог времена, садашње генерације то не разумеју, нити имају право да својим мерилима суде и оптужују само једну страну. Претпоставка Закона о рехабилитацији је да су невини сви они над којима је извршена егзекуција од стране припадника НОП-а за време рата и они над којима је то урадила држава Демократска Федеративна Југославија (Србија) после завршетка Другог светског рата.

Заборавља се верујемо намерно да су Савезну Владу и Скупштину чинили бројни посланици и министри грађанских партија и чланови избегличке Владе Краљевине Југославије. Неки су били подпреседници као, нпр. Грол, Шубашић, и други. Привремену Савезну Скупштину у коју је преименован АВНОЈ августа 1945.године чине сви посланици Парламента Краљевине Југо­славије изабрани 1938 који нису лично одговорни за сарадњу са фаши­стичким окупаторима и квислинзима. Ти људи, представници грађанских партија, налазили су се и у скупштинама република и покрајина и њиховим владама, скупштинама округа и срезова, градова и после избора и консти­туисања републиканског облика владавине 29. новембра 1945. Представници грађан­ских политичких партија у органима власти посебно као часници Савезне, републичких и покрајинских скупштина и чланови ових влада учествују све до краја свог радног века, заправо до избора 1963.г. када су отишли у пензију.

Подсећамо Владу Републике Србије да је после завршетка рата Југославија са њеним федералним јединицама, организована као снажна пра­вна држава која је деловала преко својих органа на спровођењу националних и међународних закона и прописа а не неко необразовано и неодговорно друштво у коме је сваки произвољно радио што му је пало на памет, што се може закључити да мисле они који су донели Закон о рехабилитацији.

Закон о рехабилитацији који није у ствари правни акт већ политичка декларација острашћене и одговорне стране за оно што се догодило за време рата, омогућио је противправно и произвољно рехабилитовање не само укупне српске колаборације са фашистичким окупатором, већ и њихово дело и ратне злочине учињене против мира и човечности, против интереса свога народа у корист фашистичког окупатора.

Постоји у нашем законодавству и законодавству држава целог света поступак како се врши судска рехабилитација погрешно и невино осуђених или судском грешком и како се исправљају те грешке, што је предлагачима и доносиоцима овог закона добро познато али им не одговара. Тај поступак захтева поштовање и примену постојећих међународних и националних прописа и закона који регулишу ову материју али се са тим не постиже политичка намера а до судске истине као и до осуђених није им ни стало.

Лицитирање бројем стрељаних 1944.-1946.г. је ван сваког смисла. Неки су пронашли да је стрељано 120.000 Београђана, што је половина становништва града које је тада имао. У Крагујевцу и Чачку утврдили су већи број стрељаних од становника тих градова. Утврђивање истине не може се препустити учиниоцима, потомцима и поштоваоцима српске колаборације и њеног учињеног дела за време фашистичке окупације земље, што је у Србији овим законом учињено.

 

 

III      Ови закони покренули су лавину захтева подстицану од учесника, потомака и поштовалаца дела фашистичког окупатора и његових сарадника о помирењу четника (читај целе српске колаборације) и припадника антифа­шистичког народноослободилачког покрета народа Србије. То је провидна политичка теза и превара. Не верујемо да је ова теза производ незнања истине. То је покушај подвале јавном мнењу играјући на протек времена, на заборавност по чему смо познати, емотивност и несхватање времена од стране нових генерација у коме се све то дешавало. Смисао није тражење амнестије и рехабилитације припадника српске колаборације, посебно четника (Војске Краљевине Југославије у отаџбини) због припадања колаборацији, већ амнестија и рехабилитација дела и ратних злочина учињених од припа­дника српске колаборације за време II светског рата у окупираној Србији.

Припадници колаборационистичких покрета и сарадници окупатора ако су се прикључили народноослободилачком покрету, пре и после распуш­тања четничког покрета односно Војске Краљевине Југославије у отаџбини септембра 1944. били су не само прихваћени већ и у свему статусно изјед­начени са припадницима народноослободилачког покрета, односно припадни­цима партизанских одреда и Народно-ослободилачке војске Југославије. Измирење и праштање извршено је самим чином њиховог преласка у НОВЈ и ПОЈ и припадношћу народноослободилачком покрету.

Амнестија за друге припаднике (сараднике) српске колаборације са фашистичким окупатором вршена је и извршена сукцесивно између 21. нове­мбра 1944 (када су сви четници и домобрани амнестирани) закључно са 1946.г. када су амнестирани и дезертери из НОВ и ПОЈ. Амнестирани су сви припадници четничког и Недићевог покрета, домобрани, Муслиманска мили­ција, Бела гарда и балисти Указом о општој амнестији од 3. августа 1945, заправо сви изузев Павелићевих усташа и припадника Љотићевог покрета, без обзира да ли су у земљи или иностранству. Али одговорност за учи­њена кривична дела и ратне злочине за време рата није амнестирана јер по међународном и националном праву та дела не могу застарети, не могу се амнестирати, нити се могу рехабилитовати.

Смисао предлога о изједначавању је одавно правно и друштвено пре­вазиђен јер је оно извршено одмах после завршетка рата. У питању је захтев да се на волшебан начин амнестирају учињена кривична дела и ратни злочини у корист окупатора од стране припадника колаборације. Србија помо­ћу ова два закона омогућује рехабилитацију учинилаца кривичних дела и ратне злочие учињене од стране припадника колаборације у корист фашис­тичког окупатора супротно свим нормама међународног права.

Немојте се господо министри, због ситних текућих и личних интереса и потреба (опште је познато како су и на чији притисак донети ови закони), компромитовати и мењати часну антифашистичку историју српског народа у борби  против фашизма, највећег ругла човечанства ХХ века. То историја не опрашта нити заборавља. Знаће да оцени оно што је у оном и овом времену урађено и забележити за сећање будућим генерацијама. Србија не сме да се сврста у ред држава које рехабилитују дело фашистичког окупатора и домаће колаборације учињено против сопственог народа 1941-1945.године.

Предлог за оцену уставности Закона о изменама и допунама Закона о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица (Служ.Гласник Републике Србије бр 137 од 24.12.2004.г.) који је поднео СУБНОР Србије 02.02.2005.г. Уставни суд до сада није узео у поступак. Ћутањем Суд омо­гућује СУБНОР-у да поднесе тужбу Европском суду за људска права (ECHR) у Стразбуру и пред многим другим међународним институцијама. Немојте дозволити да заштиту историјске истине и националног достојанства Србије тражимо пред међународним органима.

28.02.2011
Београд

РЕПУБЛИЧКИ ОДБОР СУБНОР-а СРБИЈЕ

Председник проф.др Миодраг Зечевић