ВЕЧНА КАПИЈА СЛОБОДЕ
Општински одбори СУБНОР-а Аранђеловац и Топола организовали су за чланове организације путовање на Кајмакчалан и обилазак српских гробаља из Првог светског рата у Битољу и на Зејтинлику у Солуну.
Ходочасници су кренули аутобусом и у Битољу им је изванредан дочек приредио Зоран Жугић у име Демократске партије Срба у Македонији. Он је исцрпно упознао госте са историјом краја а затим надахнуто говорио и о Српском војничком гробљу на којем су сахрањени ратници који су изгинули у борбама вођеним у време пробијања Солунског фронта. Гробље је пристојно уређено и одржавано захваљујући ентузијастама из Демократске партије Срба и наше Амбасаде у Републици Македонији.
Из Битоља група је путем кроз Грчку кренула према Кајмакчалану, „Капији слободе“, с обзиром на то да је приступ возилом са македонске стране практично немогућ. До грчког зимског одмаралишта Ворас у подножју Кајмакчалана, око 100 км удаљеном од Битоља, група се довезла одличним грчким путевима, а одатле до самог врха Кајмакчалана и капелице, превоз по катастрофално неприступачном терену, око 6 до 7 км, организован је са два теренска џипа.
Величанствен је доживљај на Кајмакчалану, на висини од 2.521 метар, највишем врху сурове планине Ниџе. Каменити терен прекривен ниском травом испресецан је остацима ровова и других утврђења из времена битке за Кајмакчалан, 1916. године. Мала капелица са звоником, нажалост, слабо је одржавана. Унутра, недалеко од улаза, са десне стране, мермерна урна у којој је некада било сахрањено срце великог српског пријатеља Арчибалда Рајса сада је празна. Од капелице се простире поглед у бесконачност, на све стране. Према западу и истоку вододелница која је уједно и граница између Грчке и Републике Македоније, некада СФРЈ, на шта подсећа и граничарски камен близу капелице на којем још увек пише СФРЈ. То место је било најстрашније поприште крваве битке за Кајмакчалан у којој је Српска војска имала око 4.600 мртвих и избачених из строја, а само Дринска дивизија, која је нападала на Кајмакчалан, имала је око 3.800 војника избачених из строја.
Ту, на самом врху Кајмакчалана, сваком посетиоцу пружа се прилика да се увери да никакве приче, ни слике, ни филмови, не могу дочарати атмосферу која тамо влада и осећај који се у сваком човеку јави када лично удахне онај чист, хладан и редак ваздух и види сопственим очима стравичне терене по којима су наши преци у јуришу и борбом прса у прса ослобађали метар по метар своје поробљене отаџбине. Просто невероватним делује историјска чињеница да је то бугарско, изванредно утврђено место могло бити освојено. То су могли само заиста јунаци, како и пише на капелици.
Крај саме капелице, уприличен је и кратак музички догађај, уз гусле и фрулу ради подсећања на славну историју али и на вероватно једине музичке инструменте који су били доступни српским војницима у дугим годинама војевања.
Одлазећи са Кајмакчалана, свако је засигурно са собом понео и бескрајни понос на славне и мученичке претке и бескрајно страхопоштовање према том светом месту.
Група је по завршеном обиласку „Капије слободе“ продужила до Паралије где је преноћила. Следећег дана је организована посета фамозној планини Олимп која се све време, захваљујући неколицини облака и снежним врховима, показивала у свој својој величанственој лепоти и мистериозности.
Пут је настављен до Солуна и српског војничког гробља на Зејтинлику. Чланови групе су са дужном пажњом и интересовањем саслушали времешног чика Ђорђа Михаиловића,који понекад дође да проведе посетиоце и исприча многе занимљивости које се односе на историју и догађаје у вези са објектима и разним предметима у капели.
Екипа СУБНОР-а из Шумадије, верна традицији и историјској истини, у повратку је обишла и манастир Прохор Пчињски.
