ПОНОВО ПЕВАМО ПАРТИЗАНСКЕ ПЕСМЕ
Из листа „Политика“ преносимо део текста који одсликава стање нарочито задњих деценија на ширем простору.
„Партизанске песме нису само ствар прошлости. Можемо их чути на концертима, трговима и улицама на простору некадашње Југославије, а хорови који их изводе у партизанском наслеђу виде потенцијал за коментарисање неолибералне стварности. Овом темом позабавила се етномузиколог Ана Хофман у својој књизи „Нови живот партизанских песама“, објављеној недавно у „Библиотеци 20.век“.
Ана Хофман ради као научна сарадница на Институту за културалне студије и студије осећања Научноистраживачког центра Словеначке академије наука и уметности у Љубљани. Била је гостујући истраживач на Универзитету у Чикагу, на Институту за социјалну антропологију „Макс Планк“ у Халеу и на Федералном универзитету у Рио де Жанеиру.
-То што се партизанске песме поново певају говори много више о нашој садашњости него о прошлости. Однос према тековинама антифашизма после распада Југославије постао је предмет негирања и ревизионизма. Тако су и партизанске песме, које су биле саставни део свакодневице милиона људи, истиснуте из јавног простора као „идеолошко контаминиран“ музички жанр и продукт комунистичког режима. Како моје истраживање показује, главна идеја за оживљавање ових песама није идеализовање прошлости, већ тежња да се покаже да су некада постојала друштвено-политичка решења, идеали, вредности и усмерења, који се данас с лакоћом елиминишу – каже за наш лист Ана Хофман.
Према њеним речима, оно што политичке елите покушавају да представе као остатке прошлог, тоталитарног система заправо су тековине социјалне државе израсле из антифашистичке борбе, која није била само народноослободилачки покрет, већ и борба за друштвеnу, класну, родну и друге једнакости и социјална права. То се види и из репертоара који се данас највише изводи: поред борбе против фашизма (као на пример песама По шумама и горама, Коњух планином), то су пре свега партизанске песме са јаком социјалном тематиком, које се баве питањима радничких права, социјалне правде и једнакости (Падај сило и неправдо, Песма раду, Набрусимо косе). Од интернационалног репертоара најпопуларније су Бела ћао, Бандиера роса и Ај Кармела, које се нарочито могу чути на протестима широм Југославије.
-У Србији је у последње време био случај са издавањем поштанске марке поводом 75 година од оснивања Ужичке републике, где је изабрана слика која приказује борце Радничког батаљона без петокраке на капама. Проблем није у томе да ли они јесу или нису били комунисти, већ да се данас о југословенском партизанском покрету и НОБ-у може говорити искључиво као о отпору против фашизма, док се његови остали аспекти: идеја југословенства и социјализам прећуткују и бришу – истиче наша саговорница.
Она наводи да партизанске песме имају улогу и на протестима против мере штедње Европске тројке у Словенији, као и против неолиберализма, корупције, пораста сиромаштва.
-Певање партизанских песама сведочи о важности супростављања новим „фашизмима“ данашњице: приватизације, јавног и приватог дуга и све већих друштвених неједнакости. Оне подсећаjу на важност удруживања. Глас појединца тешко се чује, али су удружени гласови много гласнији, а порука снажнија и јача“.