САВЕЗ УДРУЖЕЊА БОРАЦА НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОГ РАТА СРБИЈЕ (1941-1945. И 1992. И 1999.)
Скорашњи чланци
Архиве
Бројач посета
  • 816145Укупно посета:
  • 2551343Укупно прегледа:
  • 1Тренутно посетилаца:

Прича Душице Милачић

РОЂЕНА У ЛОГОРУ НА БАЊИЦИ

Другарица Душица Рајковић-Милачић, рођена 21.маја 1942. у конц-логору „Бањица“, наставница у пензији из Јагодине, позвана од Градског одбора СУБНОР-а Београда да 6.октобра говори пред масовним скупом испред споменика жртвама на стратишту Јајинци – написала је и донела 86 редака свог излагања, али јој је сурови и строги протокол одредио да, после председника Србије, говори „најдуже 3 минута“, а то је довољно да прочита свега двадесетак редака. С муком је скратила припремљен текст и са видним узбуђењем прочитала 28 редака, а своје у Јагодини припремљено излагање, по договору, поверила Редакцији „Борца“ – да га ексклузивно, без скраћивања и већих измена, објави у првом наредном броју. Пристали смо, а  другарска се-  не пориче!

„Драго ми је да сам поново овде, после више година. Хвала што нас нисте заборавили – нас без кривице криве, логораше по рођењу. Избављене пожртвовањем неких других, храбрих и племенитих, људи који су своје животе довели у питање спасавајући нас непознате, безимене бебе.

Ако су живи – хвала им !

Ако нису међу нама – слава им!


Сећања на моју мајку су пуна туге, бола и незаборава. Ја сам кћи Радмиле Миљковић – Рајковић, рођене у селу Белици код Јагодине, у породици сиромашног сељака. Основну и Женску занатску школу завршила је у Јагодини, а од 1939. године живела у Београду, где се удала за Владимира Рајковића, фирмописца.

Душица Милачић

Пре рата се запослила у Фабрици чарапа, која се тада звала „Моравија“, а после рата „Партизанка“. Радила је као текстилна радница и била члан КПЈ. На улазу фабрике налази се спомен – плоча са њеним именом.

Под немачком окуопациојом, 16.јула 1941. група храбрих жена радница  и активисткиња НОП-а запалила је у Гробљанској улици немачку гаражу

„Форд“. Диверзију су извеле: Марија Рачки, кројачка радница и члан СКОЈ-а, Илонка Валгани – кућна помоћница, члан Партије, и моја мајка Радмила Рајковић. Са њима су учествовали и браћа Драгутин и Љубомир Ленард, а за организацију диверзије био је задужен друга Воја Лековић.

Моја мајка је ухапшена  5.септембра 1941. Мада гравидна, подвргавана је мучењу у затвору Специјалне полиције, а 5.октобра упућена у логор на Бањици – упркос томе што ништа није признала. Уведена је под бројем 869.

У логору се и породила и пуне три године, свакодневно, очекивала да буде убијена. Смрт ће стићи 11. септембра 1944, када је стрељана последња група жена из логора на Бањици. Тада је прозвана и моја Радмила. Учествовала је, са осталим логорашима, у нападу на гестаповце и агенте, који ће голоруке жене савладати оружјем. Неке су, у неравноправбној борби, настрадале још у логорском ходнику, када су их повели на стрељање. Поуздано се зна да је тога дана, у последњем стрељању, погинуло њих 25, а међу њима и Радмила Рајковић. Моја мама. Само 40 дана пре освита слободе Београда. У међувремену су на Бањици стрељане и Марија Рачки и Илонка Валкани, њени саборци из диверзије на немачку гаражу „Форд“…

У својим сећањима на те дане проведене у Београду и друг Тито је забележио како је из поткровља куће  у којој је илегално боравио на Дедињу, гледао одсјај пожара над Београдом, који се дизао изнад „Фордове“ гараже у Гробљанњској. То је била веома успела акција која је имала велик одјек међу родољубима у окупираној престоници; храбрила је, позивала на отпор неслободи.

Моја бака Живка је 15. новембра 1944. пренела кости своје ћерке Радмиле у Јагодину, где је сахрањена са својом сестром Радом Миљковић, која је проглашена за народног хероја, и братом Душаном кога су убили љотићевци У рату су моји деда и баба, који су ме сачували, изгубили троје деце. Остала им је најмлађа ћерка Добрила. Била је дете у време тих тешких година. У слободи је била наставник историје,  а сада је пензионер.

Моја бака је говорила: „Мислила сам да ћу бити срећна мајка. Деца су ми увек говорила: “Мајко, ако и погинем – не жали“. Рат је да се у њему боримо, а ако треба и погинемо. Неко и то мора…“

Мој деда Милан Миљковић, радник „Пиваре“ у Јагодини, био је тада у Немачкој, у конц-логору. Оставио је кућу пуну деце, а уместо њихових писама стизале су вести о њиховој смрти. Он није вреовао ни за једно ни  за друго, ни за треће дете.

Прво је погунула Рада. Отишла је у Одред 1941, бранила Ужичку републику, па код Доњег Вакуфа 1942. оставила својих 25 година. Била је учитељица и учила је децу да је не борити се већа туга него погинути. Душан је био ученик Учитељске школе и скојевац. Био је „сумњив“ још од 1941, па су га одводили и саслушавали, али га, због младости, увек враћали. Није имао ни 18.година када је, 1. фебруара 1944, бануо са „црном тројком“ његов друг из разреда, љотићевац. Одвели су га и тада се није вратио. Нашли су га обешеног на дрвету.

Моја тета Добрила, која је остала једино живо дете у родитеља, ухапшена је са бабом и саслушавана.

Прича мога деде када се вратио из заробљеништва: „Био је јул 1945. Био сам слободан. Возом смо сртигли до Београда. За сваку црнокосу девојку мислио сам да је моја Радмила. Ишао сам тако цео дан по Београду тражећи ћерку. Питао сам непознате људе нису ли је видели. Уморан, кренуо сам за Јагодину. „Где је Радмила?“ – питао сам са врата. Живка ме је увела у собу. На кревету је лежало неко дете. „Ово је све што је остало од наше Радмиле“ – рекла је. Била је то Душица“.

Тако почиње невероватна прича о мени. Прича о детету рођеном 21. маја 1942. на Бањици, у затворској болници.

Са мамом сам била само три месеца. Она је у логор враћена 16. августа 1942. По брату Душану, дала ми је име Душица, а надимак, из милоште, „Куца“. Кад су мојој баби Живки јавили да је добила унуку, она је стигла на Бањицу. Кроз жицу су јој показали дете и дали јој лутку коју је Радмила направила за своју ћерку – од своје одеће и косе.

Баба ми је ипричала да су се њих две дописивале тако што би мама у пеленама стављала писма. Писала је: „Мама, дете ми чувај и васпитај, као што си мене васпитала. А можда ћу и ја из логора изаћи.“ Моја мама није дочекала слободу.

Сачувана је  од заборава прича и о томе како су ме спасили из логора. Заправо, мој кум Аца Ђукић ми је причао о мајци и мом спашавању за које је сазнао од стражара који је помагао логорашима. Он је преносио разне поруке. Испричао нам је како ми је мајка откунула парче меса са левог образа у знак распознавања. Каже кум: „ Другови и другарице твоје мајке су, преко својих тајних канала, организовали твоје спашавање из логора. Било је договорено време и место где ће се то одиграти. Тебе су увили у прљаве чаршаве када су у логору мењали постељину. Тако су направили огромну балу од прљавог веша и вукли је поред стражара који су стајали распоређени по ходнику логора. Извукли су те напоље и на одређеном месту, где су са друге стране чекали задужени другови, пребацили ту балу преко ограде. Прихватили су те Радмилини другови и однели код другарице. Не знам како се звала. И та жена је сада покојна. Код ње си била пар месеци. Нико није ништа знао о теби.

Пошто је Београд у то време био пун избеглица, она те је касније пријавила као да си неко бачено дете, вероватно од неке избеглице. Тако су те власти узели од ње и пребациле у Дом за незбринуту децу у Звечанској улици у Београду.“

Касније смо сазнали да је тај стражар откривен да помаже логорашима и да је стрељан. Из дома ме је узела моја баба Живка, која ме очувала и васпитала. Радила сам у просвети, а сада сам пензионер. Срећна што сам својој деци, а имам четири ћерке, у слободној земљи могла да пружим све оно о чему сам чезнула: нежност, топлину и сигурност дома, што су одгајане у поштене и добре људе!.

Ја сам срећана бака дванаесторо унучади и прабака једној малој слаткој Милици, рођеној пре десетак дана, тачније 27. септембра.

Поносна сам што сам део овог слободарског народа, коме је слобода насушна потреба, за коју се живи, страда и гине.

Print Friendly, PDF & Email
Koнкурс

СУБНОР СРБИЈЕ

и

ФОНДАЦИЈА ”ДРАГОЈЛО ДУДИЋ”

р а с п и с у ј у

48. наградни конкурс за необјављене књижевне и историографске радове.

 

Конкурс обухвата све области књижевног и историографског стваралаштва које доприноси неговању традиција ослободилачких ратова, Народноослободилачког рата и антифашистичке борбе и изградње Србије.

Радови се примају до 1. септембра 2019. године.

Радове потписане шифром и у посебној затвореној коверти доставити уз основне податке о аутору на адресу: СУБНОР Србије, Савски трг бр. 9/4, Београд, са назнаком – за конкурс ”Драгојло Дудић”

Оцењивачка комисија ће донети одлуке о награђеним и похваљеним радовима.

Фондација ће осигурати објављивање првонаграђеног рада.

Резултати конкурса биће објављени у јавним гласилима до 13. новембра 2019. године, а награде и похвале уручене 15. новембра 2019. године.

Пријатељи сајта
СБ Бањица Сокобања
Oculus
Сава животно осигурање

Призма
!cid_ii_13e1bf79434cfa61
Фондација Солидарност
Belgrade
16°
Углавном облачно
06:2018:43 CEST
СреЧетПет
min 9°C
19/6°C
19/6°C
ПОЗИВ НА ПРЕТПЛАТУ СВИМ ЧЛАНОВИМА И ОРГАНИЗАЦИЈАМА СУБНОР-а

Због тоталне медијске блокаде aктивности СУБНОР-а,
посебно напора да се одбрани антифашизам као политичко-идеолошко опредељење савременог света и антифашистичка прошлост Србије:

Скупштина СУБНОР-а Србије позова чланство и организације да наш одговор буде масовна претплата на лист „Борац“, те на масовније учешће чланства у сарадњи са Редакцијом – како истина о антифашизму и часној антифашистичкој борби народа Србије 1941–1945. и 1992. и 1999. не би била медијски угушена а истина избрисана из свести нових генерација.

На изузетан значај тог питања указала је и седница Републичког одбора СУБНОР-а од 9. априла 2012.

Претплата за „Борац“ у 2019. износи 800 динара

Новац изволите уплатити на текући рачун РО СУБНОР-а Србије
бр. 205-22402-06, са назнаком – претплата за „Борац“ 2019.
Копију уплатнице пошаљите на адресу:
РО СУБНОР-а Србије, Савски трг 9, 11000 Београд,
или нам јавите телефоном на број 011/6643-651
како бисмо евидентирали вашу уплату и унели Вас у списак за експедицију листа.

Почетна | О СУБНОР-у | Контакт

Главни уредник Душан Чукић | СУБНОР Србије, сва права задржана.