Генерал др Бранислав Поповић, председник Градског одбора и потпредседник Републичког одбора СУБНОР-а – о раду организације нашег главног града

НИШТА НАС НЕ МОЖЕ ЗАУСТАВИТИ

Више од 17.000 чланова СУБНОР-а, ангажованих у 17 општинских организација бројног стања од 4.500 до неколико стотина, у готово 200 месних удружења и 38 секција ратних јединица  од бригаде до корпуса НОВЈ, сви различито ангажовани на простору од Космаја до Борче и од Гроцке до Сурчина. Сарадња са градским врхом веома добра, а са локалном самоуправом 17 градских општина различита – зависно од економске моћи и политичке спремности да се подржи рад борачке организације. У таквом друштвеном амбијенту СУБНОР престонице успешно делује.

Борац: На почетку разговора, замолили смо друга генерала да, за наше читаоце, наведе неколико података из личне карте градске организације СУБНОР-а Београда…

Бранислав Поповић: Структура борачке организације  Београда, која броји преко 17.000 чланова, веома је сложена. Она у свом саставу има 17 општинских СУБНОР-а, односно у свим градским општинама Београда, на широком простору од Космаја до прекодунавске Борче и од Гроцке до Сурчина. Свака општинска организација у свом саставу има месна удружења – просечно десетак.

Борачка организација Београда обједињује рад и 38 секција ратних јединица НОВЈ, од којих је већина учествовала у ослобађању Београда октобра 1944. Својом активношћу се истичу секције: 6.личке, Прве и Друге пролетерске, па 7.кордунашке, 8.банијске и 29.херцеговачке ударне дивизије, пролетерских 3.крајишке и 3.санџачке бригаде, Славонских и Војвођанских јединица, Козарчана – одред “Младен Стојановић”. Секције ратних јединица блиско сарађују међусобно и, обично, са завичајним удружењиома бораца и та сарадња је веома значајна у подмлађивању чланства, што је питање од животног значаја за организацију у целини.

Руковођење тако бројном и сложеном организацијом, ангажованом на великом простору, одговоран је и нимало лак задатак. Највећи орган СУБНОР-а Београда је Скупштина, која заседа једном, а по потреби и више пута годишње. Између скупштинских седница, организацијом руководи Градски одбор од 49 чланова, који бира Председништво (19 чланова) које чине: председник, заменик председника и потпредседник, председници 6 комисија, неки од председника општинских одбора и др.

Веома су значајни оперативни састанци дела Председништва – најмање једном седмично, обично средом.

Б.: Како функционише тако сложена организација, и каква је међусобна сарадња бораца  17 градских општина; како ГО сарађује са градовима и одборима суседних округа: Подунавског (Смедерево), Шумадијског (Крагујевац) и Колубарског  (Ваљево), са ПО АПВ (Нови Сад) и у ширем региону до – Сарајева, до Бањалуке, Загреба…

Б.П. Сви општински одбори имају своје програме из којих произилазе конкретни планови на чијем спровођењу се  ангажују комисије, месна удружења  и др. За важније акције, које се воде у целом Београду, Председништво организује састанке свих председника општинских одбора. Тако се обезбеђује јединство акције борачких организација у целом граду.

У повезивању организација одређени значај имају и стална и повремена задужења чланова Председништва па и Градског одбора за поједине општинске организације и секције бораца ратних јединица.

Сарадња Градског одбора са појединим организацијама и секцијама у нашем окружењу је, како ценимо, на потребном нивоу. Нешто је боља са Покрајинским одбором Војводине, са којим смо се  заједно ангажовали на уређењу спомен – парка код Карловчића, посвећеног хероју Каменом и његовим друговима. То је било пре три године, и после тога се чешће виђамо и договарамо на заједничким скуповима са Војвођанима, нарочито у Доњем Срему и на Фрушкој гори. Добра је сарадња и са друговима Колубарцима.

Што се тиче наше сарадње са борачким организацијама суседних држава, рецимо са Сарајевом и Загребом – успоставили смо редовне сусрете. Са тим борцима и антифашистичким организацијама имамо исте погледе на НОБ, али и разлике на нека питања ратова вођених 1991-1999.године  и епилог тих ратова (Република Српска и др.), а радимо и на изградњи односа са борачким организацијама у Републици Српској. Уопште, стојимо на становишту да  о овим питањима треба разговарати, свесни да се ћутањем, а поготово инсистирањем на разликама, на свађама – ништа не решава.

 

Друг мора увек бити друг

Б.: Како сте Ви, као лекар и хуманиста, задовољни стањем здравствене заштите бораца и службе социјалног старања, бригом о старима и непокретнима, сарадњом са службом геронтологије у граду?

Б.П. Већ десетак година учесници НОР-а   су у најстаријој популацији нашег града и целе земље. Сходно томе, потребе у здравственој и социјалној заштити су све веће, а организација мера и поступака све значајнија, тим пре што је хуманост један од темеља наше организације.

На нашим скуповима и у акцијама ми често кажемо: “У рату је важан принцип – рањеник се мора извући и у најтежим условима, чак и по највећој цени – погибије сабораца” ; данас се то не тражи, тражи се да обиђемо друга у суседном стану, суседној згради или блоку, да му укажемо пажњу, пружимо помоћ.. Тако се и понашамо.

Пројекат “Социјално-економски положај и здравствене потребе бораца и војних инвалида” представља темељан стручни приступ наше организације (СУБНОР-а Србије и Београда) питањима здравствене и социјалне заштите бораца. У том циљу у Београду су у 2007, 2008. и 2010. години прикупљени и обрађени подаци  о 4.500 бораца и чланова њихових породица у свих 17 градских општина. Добијени одговори усмеравају активност борачких организација, домова здравља, војномедицинских центара, социјалне службе у општинама, завода за геронтологију и др. У вези са тим је 27.јуна 2012.године одржана седница Градског одбора СУБНОР-а Београда на којој је одређен смер даљих активности.

Пре 5 година обновили смо праксу упућивања бораца на бањско лечење и опоравак. Није било логично да су борци и инвалиди упућивани на бањски опоравак кад су били млађи и здравији, а касније, кад је било неопходно, то је укинуто. Ми смо ту нелогичност, уз помоћ власти на републичком и локалном нивоу, прекинули – на задовољство свих бораца, и сад је то пракса.

У вези ових питања треба одати признање тзв. Мерениковој групи доктора – названој  по Андрији Меренику, потпредсенику РО СУБНОР-а Србије, неуморном ентузијасти и стручњаку у решавању баш тих питања, која (група) годинама окупља лекаре Предрага Ђорђевића, Ристу Анђелског и Драга Јелачу.  Управо захваљујући тој групи утврђена је методологија  истраживања, статистика, обрада и прави закључци на бази којих се развија активност свих борачких организација. Исто тако, ангажовањем ових стручњака, али и свих нас, присутни смо са својим радовима на свим лекарским и другим стручним скуповима у нашој земљи, као и са запаженим радовима у стручним часописима.Овде желим да поменем име друга Томе Милошевића, који је дословно до задњег даха учествовао у раду на здравственим и социјалним питањима, који се у петак ангажовао у Комисији, а у суботу, на наше изненађење и жалост, преминуо, каква је судибина правих бораца, што је он, уистину, био, па нека му и ово спомињање у нашем “Борцу” буде врста признања и знак захвалности.

 

Традиција и подмлађивање

Б.: Како се у борачкој организацији Београда гаје традиције НОР-а, како се одвија процес подмлађивања организације, каква је сарадња са ветеранским организацијама и сродним удружењима?

Б.П.:У темељима СУБНОР-а је очување и неговање традиција НОР-а. То чинимо на много начина: при обележавању Дана победе, Дана борца, Дана устанка народа Србије, дана ослобођења свих опшптина и 20. октобра Дана ослобођења Београда. Уз то, све секције обележавају дан формирања својих јединица. Уочили смо да се у овим обележавањима често и све чешће укључују школе са својом ђацима, али и, генерално, млађи људи,из ослободилачких ратова из 90-тих година, што нам даје право на оптимизам, доказ нам је да имамо комуникацију са младима.

И ту је кључ одговора на питање о путевима подмлађивања организације. Наиме, кроз неговање традиција, обележавање значајних датума из НОР- а, промоције публикација на теме НОР-а и др.регрутују се нови чланови СУБНОР-а. Значајно је овде напоменути да је први степен подмлађивања ангажовање млађих војних пензионера, који су, у просеку, 20 – 30 година млађи од бораца НОР-а, а као људи, патриоте и антифашисти формирани су на истим принципима – као и борци. У ту групу можемо сврстати и акцијаше, као и супруге, потомке из бар две генерације. Ту су и бројни поштоваоци бораца за слободу. Досадашња активност показује да код бољих организација нема проблема на том пољу, што је онима другима добар путоказ.

Резултати у подмлађивању не дозвољавају да се мисли како СУБНОР постоји ради организације бораца – док они физички постоје. Напротив, кроз генерације се таложе идејне основе за организовање људи који су друштвено слични и повезани хуманим идејама НОР-а, које ће (идеје) живети и развијати се у будућности у интересу свих људи. Није ни чудно да се на тим идејама развија и сарадња са другим организацијама ветерана, рецимо онима који баштине традиције ослободилачке војске из балканских и оба светска рата, па све до оних из 90-тих година. Примера ради, једно истраживање показује да су у СУБНОР-у Србије 60-70 % чланова борци ослободилачких ратова 1991-1999.године.

 

Били смо на удару

Б.: Каква је сарадња бораца НОР-а са руководећим структурама престонице, са невладиним организацијама?

Б.П.: После 5. октобра 2000. и организација СУБНОР-а у Београду се нашла на удару “револуционара”. То се манифестовало у укидању финансирања активности, одсуствовања представника власти са обележавања несумљиво националних и ослободилачких симбола (Бањички логор, Јајинци, Споменик ослободиоцима Београда), одузимању просторија за рад организација СУБНОР-а и др.

Са задовољствомм истичем да је СУБНОР преживео то време. Од пре 4 – 5 година ситуација се битно променила; у неким срединама (нпр.Чукарица), то је увек и било нормално захваљујући неким људима као што је Зоран Алимпић. Поново стављање СУБНОР-а Београда на буџет да ли случајно или не – поклапа се са доласком те личности у водеће градске органе.

Данас у ГО ценимо да је све са градским органима “у нормали”. Представници Градског одбора су 3-4 пута примљени код градоначелника Драгана Ђиласа, заменика градоначелника Милана Кркобабића, председника Скупштине Александра Антића, Градског секретара за социјалну и борачку заштиту Владана Ђукића. А 2011. године градоначелник Ђилас је присуствовао седници Градског одбора у нашој сали (у Савској 9) и имао запажено излагање, пуно признања и обећања борачкој организацији, у чему је био и остао доследан. Било је и других сусрета, али код бораца је било посебно задовољство када су академије или свечане седнице организоване у Свечаној сали Скупштине града, рецимо поводом ослобођења Београда, када је градоначелник примао и представнике бораца – ослободилаца наше престонице (20. октобра 1944.).

На нашим седницама редовно је присутан заменик председника Градске Скупштине поменути господин Зоран Алимпић, чије су нам подршка и помоћ драгоцени.

Са бројним невладиним организацијама у Београду нисмо много сарађивали, што не значи да на то нисмо спремни, за договоре отворени.

Б.: У разговору о оваквој тематици незаобилазно је и питање: у каквом је стању и како се одржава споменичка баштина Београда на теме НОР-а и НОП-а?

Б.П.: Све наше општинске организације имају пописе споменичких места и начине њиховог уређења, са потребним подацима. Општински одбори су и Градском одбору доставили одговарајућу документацију, како би се, по договору, тражила од надлежог државог органа средства за одржавање, што је, због стања доброг дела тих обележја, неопоходно, чак и хитно.

Увидом у то може се утврдити да је споменичка баштина Београда на теме НОР-а и НОП-а веома богата и никад није довољно радити на њеном чувању и одржавању. Тачније, треба и мора се са тиме континуирано бавити, понекад и уз темељну документацију – елаборате, пројекте.

За пример треба истаћи одбор СУБНОР-а Палилуле, који више године ради на рестаурацији по пројектима, што Општина финансира и до сада је реновирано преко 20 споменичких обележја, уз посебан ангажман председника Општинског одбора СУБНОР-а, друга Љубише Поповића.

Овде указујем и на ангажман председника Оштинског одбора Новог Београда, друга Миладина Шекарића, који је често у обиласку Старог бежанијског гробља на којем је сахрањено око 8.000 бораца, а које државни органи годинама, што значи и доста споро, реконструишу.

 

Ко „заборавља“ хероје

Б.: Градски одор се борио и бори, добијао обећања да ће улице и неки други јавни објекти (школе, платои и сл.) добити имена народних хероја: Коче и Пека, Ранковића и Нешковића, Жујовића, Јованића, Кике и др; докле се стигло?

Б.П: Нисмо задовољни, али упорно и без посустајања настављамо борбу. Ипак се нешто постигло:

– за Кочу и Пека је, практично и начелно, одлучено, али је за људе таквог формата деликатно и наћи право решење, а једино право решење и долази у обзир;

– за Ђоку Јованића је прошле године подигнут споменик у Апатину уз велико ангажовање Секције 6. личке дивизије са седиштем у Београду, и лично друга Савице Тодорића као њеног председника, а сада се бије битка да тај високи командант НОВЈ, који је теже рањен у Београдској операцији, добије улицу у престоници;

– за Кику је направљена биста и чува се у просторијама СУБНОР-а Младеновца, у чијој Општинској скупштини никако да се постигне потребна већина за коначну одлуку…

Наведено сведочи да се ради и да нисмо стали, али и да нисмо задовољни, па идемо даље, при чему лично остајем један од све ређих оптимиста.

Б.: Придајући велики значај деловању секција ратних јединица, молимо Вас да ономе што сте о томе већ рекли додате још коју појединост о активностима секција бораца бригада, дивизија и корпуса НОВЈ организационо везаних за ГО?

Б.П.: Ономе што сам навео о десетак најактивнијих секција ратних јединица треба, свакако, додати и Секцију Пратећег батаљона Врховног штаба, на челу са генералом Бранком Гајићем. Она је особена и по томе што се природно занавља сваке године по одласку у пензију војних лица из Гардијске бригаде. Списку свакако, треба, додати и Секцију Посавско-космајског одреда, која је ове године формирана од другова из борачке  организације Младеновца, што је и оригинално и примерно, па смо са задовољством то подржали.

У питању сте рекли да су секције организационо везане за Градски одбор, што може зазвучати и доста административно. Из одговора се види да је Градски одбор веома укључен у њихову активност. Ако председник Градског одбора може за сваку од секција и у сваком тренутку дати оцену од 5 до 10 – значи да та структура СУБНОР-у града много значи.

Организационо, секције имају Координациони одбор чији је председник члан Председништва Градског одбора, који је стално у току рада целе организације, а исто тако и секција. То је сада друг Пане Павловић.

 

Све се мења, само медији исти

Б.: Годинама бар свака друга општинска организација у Београду повремено издаје свој лист, тачније билтен, а сада је ГО покренуо гласило „Београдски борац“. Шта очекујете од тако проширене мреже информативне службе; каква је сарадња са медијским кућама Београда, посебно са  ТВ „Студиом Б?“

Б.П: Тачна је Ваша констатација да свака друга општинска организација има свој билтен. Али ова тврдња може да наведе и на погрешан закључак – да само 50% бораца Београда има свој билтен а 50% нема. Међутим, тачно је да 70-80% бораца има свој билтен. Међу организацијама које имају билтен су: Нови Београд, Чукарица, Савски Венац, Раковица, Звездара, значи веће организације. Појава гласила „Београдски борац“ је у настанку изазвала бојазан да се то негативно не одрази на стари и сасвим добри „Борац“, чега сам се и ја прибојавао, али је код мене преовладало схватање да не може бити лоше оно што је добро, па видећемо. Истина је и то да ни проф.М.Зечевић ни Д.Чукић нису то спречавали. Сада кад смо видели да, захваљујући Звонку Пешићу, Бору Ерцеговцу и свима који су помогли да се појави то гласило, како Ви рекосте у квалитетном руху – видимо да ћемо о томе морати још да разговарамо. Поготову што је код чланова СУБНОР-а „Београдски борац“ наишао на изванредан пријем.

Још нисмо задовољни сарадњом са медијским кућама уопште, а Београда посебно. Кад би само код 50% медијских кућа било као што је сарадња са водећим градским структурама – то би било сасвим другачије и задовољавајуће.

Често ме догађаји наводе на размишљање о томе шта је узрок тој блокади од стране највећег дела медија кад је реч о тематици СУБНОР-а. Очигледо се мењају и странке и власт, али уредничке структуре у неким медијима као да су још увек петооктобарске. Ипак, боље је него што је било, посебно са ТВ кућом „Студио Б“, коме смо пре две године доделили признање, рачунајући да ће и код других бити још боље. Међутим, ако имамо скуп од више хиљада бораца, и не само бораца, у Бојчинској шуми, што по нашем мишљењу заслужује пажњу и централних медија, а о томе се појави само цртица или секвеннца, па ни толико – онда је то несхватљиво. Е, ту је суштинско питање. Чини ми се да је ово што члан Председништва РО задужен за информисање, Душан Чукић, развија сајт СУБНОР-а један од излаза из медијске блокаде, што не значи да друге медије не треба критиковати, али објективно и са позивом на сарадњу.

Б.: Познати сте као велики љубитељ, поштовалац и посетилац партизанских зборишта Космаја и Бојчинске шуме; шта за Вас они значе?

Б.П.: И Космај и Бојчинска шума су тесно повезани са жестоком и непрекидном борбом припадника НОР-а у самом Београду, а њени путеви ширења и јачања, повезивања са јединицама НОВ-а у Шумадији и Источној Босни водили су управо преко тих партизанских зборишта и уточишта. Кад сам то спознао онда сам се определио да београдска борачка организација у своја обележавања мора да укључи та два локалитета. Мислим да смо у последње 3-4 године ми у Градском одбору достигли ниво којим можемо бити задовољни, а то јесу и сви борци – ако мало ослушнете.

 

Утисци с Југа Србије

Б.: Занимају нас Ваши најснажнији утисци са недавног дводневног обиласка Југа Србије, Вашег завичаја – трагом славних партизанских јединица: Сурдулица – Црна Трава – Врање, са друговима проф. Миодрагом Зечевићем и Душаном Чукићем…

Б.П.: У том Вашем помињању места испуштено је село Масурица. Иако сам родом из тог краја нисам знао да су бугарски окупатори учинили тако страшан злочин у Масурици. Село су опколили и извели људе и жене на једном месту и стрељали, па запалили 50 кућа у којима су изгорели деца и немоћни стари. Стравично заиста. Ја сам из села на око 7 км одатле (Прекодолце) и знао сам да је Масурица највише страдала у нашем крају, али сам за тако стравичан опис догађаја тек сада сазнао.

Други утисак и другачијег карактера је Црна Трава. Познато је да је она била центар устанка Лесковачког и Врањског краја. Довољно је рећи да је Црна Трава ослобођена 1943. године и да је до краја рата била слободна територија. А сад спала на  мали број становника – као и цели појас од Македоније до Тимочке крајине.

Покушавано је са неким фабричицама да би се тренд одласка становништва зауставио. Нису нађена срећна решења.

Био сам, пак, веома задовољан са деловањем организације СУБНОР-а у Сурдулици, а посебо у Врању – окружној организацији са седам општинских одбора, а са чијим проблемима председник СУБНОР-а Пчињског округа, друг Бранко Николић, изванредно влада. Ми смо, понети тако добрим стањем, сва тројица учествовали у расправи, а посебно професор Зечевић.

Б.: Шта се у београдској борачкој организацији ради у вези позива Републичког одбора СУБНОР-а на рехабилитацију жртава злочина четника и других сарадника окупатора над народом Србије?

Б.П.:  Расправљали смо о том позиву, прикупили шири материјал, сада се консултујемо са једним бројем искусних правника, међу којима и могућим браницоима; задужили смо све општинске одборе да разговарају са родбином жртава и праве њихове спискове, тако ћемо на реализацији тог задатка тек радити.

Уместо потпунијег одговора на то питање, желим да кажем како нас је све обрадовала недавна (30. септембар) одлука Уставног суда Србије о укидању бројних права равногораца и припадника Југословенске војске у отаџбини која (права) су неоправдано имали по уредби од 2005. године. На ту одлуку највише судске инстанце у Србији дуго смо чекали и напокон је дочекали, видећи у њој победу права и правде, пуне истине. Да кажем и како ми је веома жао што се то није догодило за живота генерала и вишегодишњег председника СУБНОР-а Србије, друга Славка Поповића, који је дословно сагорео у борби против прекрајања историје Другог светског рата на српском ратишту, за правду и истину, за победу антифашизма, на шта је споменута неуставна уредба била директни удар.

И.Матовић