ПРОДОР ОД МЕТОХИЈЕ ДО ЈАДРАНА

Док се 1. армија припремала да, у пределу Битоља, потуче Вардарску, 3. армија је, заједно са Ужичком војском и црногорским Источним одредом, освајала Призрен и Ђаковицу, док је 2. армија 26.октобра, на молбу Бугарске владе, упућена као помоћ њеним трупама у освајању тврдог Једрена.

Командант Вардарске армије, Зеки–паша, са три своја корпуса се, ишчекајући главни расплет догађаја на Тракијском војишту, утврђивао на ширем простору Битоља, (по)стављајући иза себе, на превојима Бабуне и код Алинаца испред Прилепа, јаке заштитнице које су српске трупе, у незадрживом продору, сламале. У том продору је главнина Моравске дивизије II, продирући правцем Кичево – Битољ, у налету, већ 16. новембра, освојила Облаковски вис – објекат од стратегијског значаја на простору  армијском заповешћу предвиђеном за сутрашњи главни судар. Тиме је турско командовање доведено у заблуду око правца српског главног удара, па су тамо упутили ојачања из резерве, слабећи одбрану на другим правцима, док је овде Моравска II, значајно ојачана, херојски одолевала, поуздано држећи Облаковски вис.

Општи напад српске главнине: Дринска I, Моравска I и Коњичка дивизија, почео је по плану, 17. новембра у 6 сати.Савладавши Црну реку, пробили су турске главне положаје, са коњичким пуковима на крајњем левом крилу.

И трећег дана битке српска одбрана централног објекта, Облаковског виса, храбро је одолевала снажним противударима, док су Дринска I и Коњичка дивизија  одлучно продирале густим распоредом бранилаца, у којим окршајима је погинуо и командант 7. турског корпуса Фети – паша.

Ноћу је густа магла прекрила бојно поље, па је главнина Српске војске, не схватајући ситуацију, уместо гоњења обезглављених турских јединица, утврђивала достигнуте положаје, док су 6. и 7. корпус, по наређењу, почели да се, под заштитом ноћи, повлаче ка Ресну, а десни део борбеног поретка ка Лерину. Сутрадан је Дринска I победносно ушла у Битољ, док је Коњичка дивизија у стопу гонила Турке према Лерину, где ће се срести са јединицамасавезничке Грчке војске. Моравска дивизија II, наставила је гоњење Турака и заузела Ресен и Охрид.

Битољска битка је победоносно и заувек ушла у војну историју, а са  њом објекти за које се током ње крварило: Облаковски вис, Трн, Гопеш, Ђавато, Киромарица, Шемница, Црна река, Брод, Короман,  Скочивир, Скочиште. У рвању око тих објеката многи од 68.000 српских и 35.000 турских војника заувек су остали на том уклетом бојишту. Губици 1. армије су износили 3.230 избачених из строја, од којих око трећина из Моравска II, док су Турци изгубили око 9.300 људи, од чега више од 6.000 заробљених.

Док се 1. армија припремала да потуче Вардарску армију у Битољској бици, 3. армија је, заједно са Ужичком и делом Црногорске војске, освајала снагама Шумадијске I Призрен, а Дринске II Ђаковицу, с тим да, делом снага, преко северне Албаније, наступа ка Јадрану. Наиме, пратећи  живу политичку активност, особито између Аустро – Угарске и Италије, које су имале став да Србији не дозволе излазак на море, а Црној Гори да заузме Скадар, Српска Врховна команда је, по налогу Владе, наредила 3. армији да изврши продор према мору, и тако сe велике силе – ставe пред свршен чин.

За дејство кроз северну Албанију образована су два одреда: Шумадијско – албански јачине 6.500 људи и Дринска II од 9.500 људи.Оба одреда су, за продор суровим брдско – планинским тереном и још по врлетима и великом невремену, неприпремљени и неопремљени, наступали паралелно, да би за 10 дана и уз садејство са Црногорцима, заузели Љеш, разбивши пук турске армије, где је, као посадна јединица, остала Дринска II, док је Шумадијско – албански одред заузео Тирану и Драч, избивши на Јадранску обалу.

Црногорске трупе од 33.000 људи, формиране у три одреда, продирале су у дубину турске  добро утврђене одбране, по одредима: Зетски од Подгорице према Бардањолту, Приморски од Бара ка  Тарабашу, Источни, у садејству са српском Ужичком војском, заузео је Пећ и Ђаковицу. Веома утврђени објекту Бардањолт и Тарабош, на  Скадарском правцу, по неколико пута су, у крвавим јуришима, прелазили из руке у руку и на њима је заувек остало на стотине Црногораца – од за ратовање неискусних младића до њихових дедова.

Од 3. новембра 1912. на Скадарском војишту је владало примирје склопљено зарад преговора, које ће потрајати до 3. фебруара 1913. То време је одбрана Скадра  искористила да се, под командом Есад – паше и бројећи 26.000 војника и 89 топова, што боље утврде скадарска тврђава и њена околина. После истека (узалудних) преговора, Црногорцима је, упомоћ за освајање тврдог града, дошла српска Дринска дивизија II нападајући на  утврђену Брдицу. Убрзо је  Српска ВК, на молбу краља Николе, бродовима од Солуна до Медове, упутила 17.000 војника, назване Приморске трупе, под командом генерала Петра Бојовића, који је,  изабран за старешину над Српском и Ценогорском војском, планирао напад на Скадар за 14.април у 5,15 часова, али је Српска влада, схвативши да су велике силе одредиле судбину града на Бојани, наредиле да се одустане од напада и формација  Приморске трупе врати у Србију.

Црногорске трупе су, уз велике губитке, продрле у град – живу жељу сваког Црногорца. Данима командујући одбраном лишеном хране, Есад – паша је 24. априла уручио победнику кључеве града, али је све било касно: под притиском великих сила, победници су се морали повући из града за чије је освјање жртвовано 10.000 људи, што је било трагично за малу Црну Гору и њених 33.000 војника, колико их је  кренуло у овај рат.

У другој фази напада Црногораца на Скадар, запажено је учествовала и Српска војна авијација, када је, на извиђачком задатку за потребе земаљских трупа, погинуо пилот Михаило Петровић, тиме уписан у светску историју као прва ратна жртва у ваздуху.

Напуштањем освојеног и крвљу окупаног града Скадра, 30. маја 1913. је завршен Први балкански рат, вођен, са нешто прекида, 8 месеци.

Др Гојко Миљанић