ПАРТИЗАН САМ, ТИМ СЕ ДИЧИМ!
Партизани су једини победници, народноослободилачка војска и антифашистички покрет представљају аутентичне и јединствене непоновљене борце који су, заједно са Црвеном армијом и савезничким снагама, ослободили Европу и нашу земљу од нацистичких хитлеровских окупатора и њихових активних помагача из домаћих редова у Другом светском рату.
Ово је, уз бурно одобравање, речено у суботу,10.новембра, у Дому војске Србије у Београду, на академији поводом свечаног обележавања седам славних деценија од дана кад је основана Народноослободилачка војска Југославије.
Свечаност су организовали Републички одбор и Градски одбор СУБНОР-а Београда, а у великој дворани здања на Тргу републике, у Улици браће Југовића, били су храбри учесници рата са фашистима и колаборационистима, многи потомци, поштоваоци, народни посланици, представник главног града Зоран Алимпић дипломате из амбасада акредитованих у Београду, јавни и културни радници.
Посебно су срдачно поздрављени народни хероји Дана Милосављевић, Душан Матић и Вецо Радичевић, као и многи носиоци Партизанске споменице 41 и других високих одликовања из славне парзизанске борбе проттив завојевача у Другом светском рату.
У уводу академије, учесник рата, партизан Милан Атељевић прочитао је ондашње наредбе команданта Тита и штаба о оснивању наше храбре војске која је борбом извојевала и поштовање целокупне светске напредне и антифашистичке јавности.
ЦИЉ ЈАСАН: ОСЛОБАЂАЊЕ ЗЕМЉЕ
На свечаности је говорио председник СУБНОР-а Србије проф.др Миодраг Зечевић и, између осталог, рекао:
”Снежног новембра, пре 70. година, догодила се на просторима Бихаћке републике историјска прекретница у политичкој и војној стратегији и тактици даљег вођења устанка народа Југославије. Тих дана утврђене су нове смернице и циљеви народноослободилачке борбе до победоносног окончања ослободилачког рата, социјално-политичке револуције и уобличавања југословенске државе у настајању из пепела народноослободилачке борбе.
Ослободилачка борба народа Југославије, предвођена КПЈ и другом Титом, развијала се постепено, усаглашено и координирано у свим развојним фазама, пратећи потребе проистекле из ширења устанка. Циљ је био стварање борбене оружане силе, ослобођење земље од окупатора и изградња друштва и власти у функцији остваривања опредељења која су покренули народ на устанак.
Оружане борбе устаника прати стварање народне власти, без које партизанске јединице и Народноослободилачка војска не би могли да опстану нити да се развијају, а без оружане потпоре организација нове власти не би могла да се оствари и успостави.
То је сијамска веза: оружане снаге – нова власт – ново друштво. Тај спој, настао у почетку устанка 1941, изграђивао се и јачао да би победом 1945. Југославија имала снажну војску, конституисану државу и успостављени очекивани друштвени, политички и привредни живот и друштво са јасним социјалним циљевима и намерама.
Оружане снаге и нова власт, остварена кроз народноослободилачке одборе, симбиоза су снаге и перспективе ослободилачке борбе. Једни без другог не би могли да опстану, нити доведу ослободилачки устанак до победе.
БИЛА ЈЕ ТО ВОЈСКА НАРОДА
Тако су настајали наша НОВ и ПОЈ и нова народна власт. Рађали су се мукотрпно из борбе и из крви најбољих народних синова и кћери у суровој и беспоштедној борби Давида и Голијата против фашистичких окупатора и домаће издаје. То је била војска народа који се бори за своју слободу, нову државу и праведно друштво. Настајала је из борбе устаничког народа из које је израсла и држава и његова оружана сила. То је била народна војска и народна власт, а не војска неке државе, нити оружана сила савезничких антифашистичких држава. Били смо аутохтоно своји, народни и делили заједничку судбину. Корен народне војске је био у народу, зато је била непобедива и неуништива.
То је био тежак и трновит пут, пун искушења, напора и патњи, јер су војску стварали голоруки и голобради родољуби. Из ничега се почело, од никога се није ништа добијало, све се морало отимати од окупатора и његових помагача и то плаћало животом. Војску је народ стварао без државе, постојећа је била окупаторска а југословенска у емиграцији против те борбе, против те војске и против тог народа.
Квалитетна промена у стратегији и тактици устанка извршена је 1942. У тој години догодиле су се све промене које представљају темељ даљег развоја устанка у којој су уобличени и промовисани сви аспекти његовог будућег садржаја.
КЉУЧНО ЗА УСТАНАК
Концем 1942. решавају се два кључна питања устанка. Промовише се нова тактичко-стратегијска улога оружаних снага и конституише јединствен система организације власти од основних народних одбора до централних органа власти на нивоу Југославије.
Дефанзивно-офанзивни начин ратовања партизанских одреда преточен је у офанзивни, више се није претежно бранило већ нападало, што је створило нову стратегију и тактику ратовања. Оперативне јединице, за разлику од партизанских одреда, имају офанзивни карактер и начин борбе, нису везане за територију, оне нападају у остваривању постављених задатака. Ушло се у нову фазу рата. У току новембра образоване су дивизије и корпуси, а 26. и 27. новембра основано је Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије, као највиша законодавна, извршна и судска власт у окупираној Југославији.
Све је то повезано, условљено и међузависно. Нити је без великих оперативних јединица могуће стварати велику слободну територију на којој се конституише власт нове државе, нити је без те власти могуће постојање и опстајање таквих великих војних јединица.
Задржимо потребну пажњу на обележавању 70. годишњице стварања великих оперативних војних јединица и примени нове стратегије и тактике у борби против окупаторских и квислиншких војних формација. Новембар 1942. године је кључни месец у стварању и развоју војске народног устанка и настајања модерних оружаних снага нове Југославије.
Осамнаестог октобра 1942. године Врховни шраб наређује IV крајишкој, IV личкој, I пролетерској да освоје Бихаћ како би се повезала слободна територија и створили услови за обележавање 25 годишњице Октобарске револуције и одржавање Првог заседања АВНОЈ-а. Четвртог новембра ослобођен је Бихаћ. Постојање слободне територије од око 50.000 квадратних километара, тада највећој у окупираној Европи, ојачало је самопоуздање и морал партизанских јединица у Југославији, а код народа поверење у вођењу устанка и партизански покрет.
Новембарском формирању крупних оперативних јединица НОВ претходе „Септембарски прописи“ Врховног штаба којима се уређује образовање и рад НОВ и народних одбора на ослобођеној територији. Један је о изборима, структури и задацима народноослободилачких одбора, а друга о организацији позадинских војних власти.
На крају 1942. године НОВ и ПОЈ у свом саставу имали су два корпуса, девет дивизија, 37 бригада, самосталних или у саставу виших оперативних јединица, 34 партизанска одреда и 12 самосталних батаљона.
Тадашњи услови ратовања нису омогућавали образовање и употребу бројно великих јединица, тако да дивизије броје између 2.500 до 5.000 бораца. Дивизије и корпуси изводили су акције ангажовањем појединих делова, углавном бригада и одреда.
МЛАДОСТ И СПРЕМНОСТ
Припадници партизанских одреда за све време рата били су састављени искључиво од добровољаца, а дивизије, бригаде и самостални батаљони све до капитулације Италије. У овој чињеници и младости њених учесника треба тражити и спознати спремност за жртвовање, одлучност у борби и несхватљиву снагу издржљивости и отпора технички и бројно надмоћном непријатељу. Због тога, командант италијанске II армије у упутству од 1. III 1942. упозорава своје јединице „Рат који се води у Југославији, исто тако је рат као онај који се води у Русији, Северној Африци и на Далеком истоку“. А Александар Лер, командант Југоистока, предлаже Хитлеру хитно реаговање „јер постоји опасност од стварања непрекидног фронта на европском континенту“.
Страх од отварања балканског ратишта дуго је присутан код Немаца, јер је искрцавање инвазионих снага савезника на Балкан била реална опција. На саветовању децембра 1942. (у шуми Герлиц) фирер је захтевао да се успостави апсолутан мир на Балкану, као основни предуслов за борбу против очекиваних инвазионих трупа. Ради истине, он је тада тражио да се униште и његови несигурни савезници четници, јер је са правом предпостављао да би они дали подршку савезничким инвазионим снагама ако до тога дође.
У очекивању могуће инвазије англо-америчких трупа на Балкан, Хитлер је оценио да би ојачана и омасовљена партизанска војска и створена велика слободна територија са организованом влашћу, могла да угрози одбрану Балкана.
СТВАРАЊЕ НОВЕ ДРЖАВЕ
Уследила је зимска офанзива „Вајс“, Неретва, Сутјеска, капитулација Италије, јачање и даље омасовавање НОВ и ПОЈ, Друго заседање АВНОЈ-а 29.новембра 1943. у Јајцу, на коме је створена нова држава Федерална народна Југославија, продор у Србију, ослобођење Београда, ослобођење целе Југославије и капитулација Вермахта и југословенских квислинга у заједничком строју маја 1945. године.
Шта је о историји рата 1941-1945. године утврдила југословенска и светска историја?
Концем 1941. године 80 хиљада партизана на југословенском простору бори се против 28 немачких, италијанских, бугарских и мађарских дивизија потпомогнутих од бројне југословенске колаборације.
Та година је посебно тешка за Србију. Довучене су елитне немачке дивизије са совјетског фронта и Француске, поред постојећих, да би угушили устанак народа у Србији. Крајем 1942. године под оружјем је преко 150.000 добро обучених бораца НОР-а који се боре против 35 фашистичких дивизија и бројних квислинга. Крајем 1943. године 300 хиљада припадника партизанског покрета бори се против 450 хиљада окупационих војника (24 немачке, 9 бугарских и 3 мађарске дивизије) и 180 хиљада домаћих квислсинга. У јесен 1944. г. на територији Југославије, претежно Србије, налази се неколико стотина хиљада елитних немачких војника. У завршним операцијама победе и ослобођења земље оружане снаге НОВ и ПОЈ имале су око 800 хиљада бораца под оружјем, сврстаних у четири армије и бројне партизанске одреде.
ОКУПАТОРИ И КВИСЛИНЗИ БЕЖАЛИ ЗАЈЕДНО
Рат на југословенском простору трајао је седам дана дуже, јер се окупатор бојао казне и одговорности за невиђене злочине које је чинио југословенским народима. С њим се повлачила и југословенска колаборација, бежећи са својим газдама и од злочина који су учинили и од одговорности за њих.
НОВ и ПОЈ су у току рата из фашистичког окупаторског строја избацили 447.000 војника фашистичких држава, заробили 560.000 непријатељских војника, уништили или освојили 4.630 топова, 309 авиона, 928 тенкова и 20.000 моторих возила. Бројем заробљених митраљеза, минобацача, аутомата, пушака и лаког наоружања не треба оптерећивати.
У четворогодишњој борби погинуло је нешто мање од 305 хиљада бораца и близу 435 хиљада је рањено.
То је НОП и допринос победи антифашистичке коалиције над фашизмом и националном колаборацијом у Другом светском рату.
Шта је за то време радио такозвани.„други антифашистички четнички покрет“, кога је, после 60 година српска скупштина 2004.године, прогласила за антифашистички – вероватно је само њој знано.
Народу је познато да је тај покрет заједно са окупатором, чију је судбину и поделио, на најсвирепији начин усмртио десетине хиљада својих сународника и био једини покрет у Европи који је под „слово З“ и каму стављао жене, децу и старце. Оснивање „црних тројки“, чији је знак распознавања била детелина са четири листа, одобрио је тадашњи председник југословенске краљевске владе у емиграцији, уважени професор Слободан Јовановић. Злочини учињени у Вранићу, Друговцу и сваком селу понаособ, и хиљаде муслимана Рашке области, сведок су њиховог „доприноса“ антифашистичкој борби.
Владајуће политичке опције после двехиљадите године одбациле су Народноослободилачку борбу, њен изворни анифашизам и допринос који је дала победи антифашистичке коалиције. Четворогодишњу борбу НОП-а против фашистичких окупатора и бројних квислинга прогласила је за грађански рат две српске идеолошки подељене стране, свесно избегавајући чињеницу да је земља била окупирана. У окупираној земљи подела је за и против окупатора нема друге поделе. На једној страни су окупатор и национални квислинзи, а на другој покрет који се бори за ослобођење земље. Тако је до сада забележено у историји света.
Партизани су једини победници. Они су ослободили Србију и Југославију од фашистичког окупатора и квислинга и дали велики допринос општој победи над фашизмом. То је утврдила и наша и светска историја.
Очекујемо од нове власти дужно поштовање према жртвама и доприносу победи коју је у темеље часне историје Србије, и савезничке победе над фашизмом, уградила наша партизанска генерација”- рекао је проф.др Миодраг Зечевић, председник Републичког одбора СУБНОР-а Србије, на свечаности 10. новембра у Дому војске у Београду.
У веома успелом уметничком делу програма учествовали су драмски уметници Ивана Жигон, Небојша Кундачина и Снежана Лукић, а хор ”Браћа Барих” под вођством Стефана Закића извео је сплет партизанских и родољубивих песама.
