САВЕЗ УДРУЖЕЊА БОРАЦА НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОГ РАТА СРБИЈЕ (1941-1945. И 1992. И 1999.)
Скорашњи чланци
Архиве
Бројач посета
  • 819413Укупно посета:
  • 2564553Укупно прегледа:
  • 1Тренутно посетилаца:

ЖИВОТ У СТОТОЈ

Завичај јунака ове репортаже, Лаза Радаковића, генерала ЈНА у пензији, народног хероја и доживотног почасног председника Секције бораца Шесте личке пролетерске дивизије „Никола Тесла“ – село је Могорић, на 22.км од Госпића.
Ту је, као 13. дете  у дому мајке Боје и оца Стојана, рођен 12. априла 1913., што ће рећи да је добрано  загазио у стоту, коју, за те године, лако носи: цео сат је уреднику  „Борца“ сасвим прибрано казивао о људима и догађајима из година рата и деценија мира;  изабрани лекар опште праксе из Војномедицинског центра са Новог Београда задовољан је његовим здравственим стањем; редовно узима оброке здраве хране, које припремају добри домаћинови синови; упорно шета по стану, а бива и око зграде; има пажњу оба сина пензионера, пуковника Ђоке и економисте Воје, и  њихових најмилијих – све до 4 праунука. Сви га, нарочито откако је, недавно, остао без верног животног друга и доброг духа породице, Душанке, брижљиво обилазе и чувају, а синови даноноћно дежурају – на ред, по 15 дана.

Воли да се, у сећањима, врати младости, у родни Могорић, где је срицао прва слова, а у Госпићу завршио 6 разреда гимназије, па „по лички“ – правац  војна школа, да би у 21. години добио чин артиљеријског наредника. Истина, уочи самог рата је био исполагао све испите за чин потпоручника, сем из фортификације, у чему су га, затеченог у гарнизону Смедерево, спречиле: грмљавина од Ђердапа и „штуке“ над Београдом. Оданде је похитао на ратну дужност у Марибор, али је стигао само до Дугог Села, где су га заробиле Швабе. После три дана побегао је из логора и стигао у родни Могорић.

Убрзо почиње нова прича: о устанку и партизанима. Партија му, ценећи његове зреле године и војно образовање, указује поверење, а већ у октобру га и  прима у своје бојне редове.

Почео је као командир Могорићке чете, па ће командант батаљона „Мирко Штулић“, а од августа 1942. заменик Мићуна Шакића команданта  2. личке бригаде. Ратовало се, углавном, широм Лике, а против усташа, Италијана и четника, али, по наређењу, и Далмацијом и Кордуном. На Кордуну је 17. новембра 1942, у јеку бојева против 1. брзе дивизије  Италијана, прецизније у успешној борби против коњичког пука на Перјасици,

теже рањен: устрелио официра и запленио му и узјахао коња, па га ноћу партизан, мислећи да је Италијан, добро засекао бајонетом. Срећом, била је близу  партизанска болница на легендарној Петровој гори.

Све време НОР-а ратовао је у саставу  Шесте личке дивизије, формиране 22. новембра 1942, а од 19. марта 1944. пролетерске; растао је са њом у јуришима и одсудним одбранама, радовао се победама и туговао за погинулим саборцима.

А када му је било најтеже? Тешко питање! Можда када га је, као команданта на Дрвару прослављене 3. бригаде  и са њеним 3. батаљоном, 7. СС дивизија 29. јула 1944. одсекла од главнине дивизије  запућене на велики марш за Србију, док јој је он, између Беговог Хана и Немиле, обезбеђивао одсек форсирања Босне, па је, са 11. крајишком дивизијом, ратовао Источном Босном и Западном Србијом, да би главнину своје бригаде сустигао 24. септембра у Причевићима код Ваљева. Оданде је, у саставу дивизије, наставио продор ка Београду, преко Мељака, Велике Моштанице, Сремчице и Железника, па централном зоном града: Топчидер, Мостар, улице Кнеза Милоша, Сарајевска и Савска – правац хотел „Москва“. Све у даноноћним борбама. Свакако међу најтеже тренутке спадају: на Мељаку погибија оног храброг и поузданог  команданта батаљона са уклете реке Босне, Ђуре  Угарка „Цоге“; а на Срмском фронту, где је био начелник  Штаба дивизије од 16.000 бораца, погибија команданата две бригаде – Артиљеријске Илије Палије, и 3. Љубомира Медића Брзице; или када је у Загреб 8. маја, уместо на челу  победничке колоне, стигао у саставу болнице, тешко рањен у борбама за Славонски Брод, где су, у  сам освит слободе, заувек остала 184 његова саборца пролетера…

Први је командант Шесте личке у миру, наслеђујући генерала Ђоку Јованића када је упућен у Академију „Ворошилов“. Потом, командант тенковске дивизије у Сиску, па оклопне дивизије у Скопљу, пред којом је, у време кулминације Тршћанске кризе, кренуо ка Словенији, а народ је, уз пут, љубио и цвећем китио челик и благословио команданта, грмећи – као наду, као опомену, као обавезу: „Трст је наш!“

После Школе  националне одбране – правац Приштина. Командант Војног подручја, дуге четири године. Оданде у Београд, одговоран за припремање класа младих официра за живот у трупи. И у свакој прекоманди за њим његова Душанка, са коферима и синовима Ђоком и Војом, рођенима 1946. и наредне године. Стално уз супруга – као шипка уз пушку.

У 56. години живота пензија, у чину генерал – потпуковника, 1951. одликован Орденом народног хероја.

Склањајући се од чамотиње велеграда, у родном Могорићу је саградио викендицу и онамо, са Душанком и, повремено, са синовима, лета проводио. Тако до самог краја осамдесетих, када се, са сином Ђоком, тада вазд. пуковником и командантом елитног Наставног центра у Сомбору, коначно вратио у Београд. Од тада у викендици борави његов братанац. Али је Лазо и сада често, у мислима, онамо – испред две спомен – плоче и немо разговара са 110 погинулих бораца и 122 жртвe цивилних злочина, сви из Могорића.

У Београду су га, као личност од части и угледа, често молили за ангажовање у друштвима, у одборима, у утицајним центрима моћи и невладиним организацијама. Све их је одбијао, определивши се само за Секцију бораца Шесте личке пролетерске дивизије „Никола Тесла“, па отуда, ваљда, и оно „доживотни почасни председник“. Другови из Секције, а најчешће првоборци дивизије пуковник Саво Тодорић и Миланко Сурла, обилазе га, обавештавају  о програму активности, питају са савет. Искрено се обрадовао када је обавештен да је Скупштина Београда, на инсистирање Секције, одлучила да једној од улица додели име генерала и хероја Јованића, човека који је са својим бригадама ослобађао српску престоницу и у тим борбама тешко рањен. Порадовао се и што је у Апатину, „личкој престоници у Србији“, подигнут Ђоки споменик. Молио је да му реферишу о недавном боравку делегације Секције у устаничком Србу, па о програму којим ће 22. новембра бити обележена  70. годишњица формирања Шесте личке о обновљеној бисти Стевана Корице Лоле, још једног хероја из Могорића.

Причи никад краја, док час шетње по стану, а кад прихлади и око куће, откуцава. Пратиће га Ђока или Воја, данас су обојица уз њега.

 Иван Матовић

Print Friendly, PDF & Email

Једно реаговање на Из септембарског броја “Борца”: Ликови првобораца НОР-а

  • Lune каже:

    Stetno delovanje cetnika iz SPO BOSNE PONOSNE ???

    Postod lune » 03 Okt 2013 11:19
    Izuzete radnje i saradnje iz “dela topnistva ratka Dmitrovica i ne smo njega”
    ………………………………………………………………………………………………….
    Jedno je sigurno, radi se o “osovini”…Dalmatinci,Bosanci,Srbijanci…kako je devedestih, najavio posrnuli narodni heroj Simo Dubajic..intervju dat voditelju Roganovicu, studio B- TV…”bio sam dole, ponudio sam im da im “pomognem”, ideja je :…knezevina Knin,knezevina Banja Luka,Sumadija kraljevina, u stvari, videcemo sta ce se desiti u Srbiji”..znaci, zlo je nedvosmisleno najavljeno. A, to “zlo” se temelji na izjavi, hercegovackih i dalmatinskih cetnika od 1941.godine gde oni salju poruke..” ko nije sa nama,ostavicemo ga ustasama da ih pokolju”…da bi, 1993 godine..mislim avgusta meseca, nakon sporazuma Cosic-Tudjman “o podeli Bosne”..odrzali sastanak, SDS RS i SDS RSK, naravno sa sve “polit komesarima iz SPC” i doneli “zakljucak”..”Lika,Kordun,Banija su crveni i mi tu nemozemo nista da uradimo”..HVO je grunuo kod Medaka, pristizali su dobrovoljci,zaustavljen je nekako prodor..”nije se desila 1995.godina”…znaci, RSK je izmestena iz “korpusa Srpskog naroda ukljucujuci i teritorijalno”…ali, 1995.godine, Karadzic se dogovorio, da se RS nece mesati u sukob Hrvatske i RSK,za uzvrat obezbedio snabdevanje naftom iz Broda i Siska..itd pa je avgusta 1995.godine,na samom pocetku “Krajiskog holokausta”.. zlocinacki dao uputstvo Hrvatima oko Banja luke,Dervente,.. da idu u Kordun,Vojnnic itd da se tamo naseljavaju, da popunjavaju kuce i napustena imanja Srba..
    …………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………
    Караџићев отац Вуко био је занатлија, …(U DRUGOM SVETSKOM RATU BIO JE PRATILAC DRAZE MIHAILOVICA !!!!!!!!)..обућар и кројач. Свирао је гусле, двојнице и дипле. Караџићи су пореклом са Косова и Метохије, потом су живели у Лијевој Ријеци, Бањанима и под Дурмитором. Основну школу завршио је у Никшићу. Са 15 година дошао је у Сарајево и уписао медицинску школу, а после тога и медицински факултет (специјализовао је неуропсихијатрију) у Сарајеву. Део школовања провео и у САД. Радио је у болници у Сарајеву као психијатар (стручњак за депресије). Ожењен је Љиљаном Зелен-Караџић и има децу Соњу и Сашу. По националности је Србин – православац и крсна слава му је Свети Архангел Михаил. Прву књигу је написао 1966. године. Године 1987. је провео 11 месеци у притвору под оптужбом за проневеру државних средстава (градња викендице на Палама), али је пуштен због недостатка доказа. Председник Републике Српске Милорад Додик је 2005. године изјавио да је Караџић 1997. године из трезора Народне банке РС украо 36 милиона марака, међутим није покренут никакав поступак поводом тога.[

Koнкурс

СУБНОР СРБИЈЕ

и

ФОНДАЦИЈА ”ДРАГОЈЛО ДУДИЋ”

р а с п и с у ј у

48. наградни конкурс за необјављене књижевне и историографске радове.

 

Конкурс обухвата све области књижевног и историографског стваралаштва које доприноси неговању традиција ослободилачких ратова, Народноослободилачког рата и антифашистичке борбе и изградње Србије.

Радови се примају до 1. септембра 2019. године.

Радове потписане шифром и у посебној затвореној коверти доставити уз основне податке о аутору на адресу: СУБНОР Србије, Савски трг бр. 9/4, Београд, са назнаком – за конкурс ”Драгојло Дудић”

Оцењивачка комисија ће донети одлуке о награђеним и похваљеним радовима.

Фондација ће осигурати објављивање првонаграђеног рада.

Резултати конкурса биће објављени у јавним гласилима до 13. новембра 2019. године, а награде и похвале уручене 15. новембра 2019. године.

Пријатељи сајта
СБ Бањица Сокобања
Oculus
Сава животно осигурање

Призма
!cid_ii_13e1bf79434cfa61
Фондација Солидарност
Belgrade
23°
Сунчано
07:0017:45 CEST
НедПонУто
26/11°C
27/10°C
27/11°C
ПОЗИВ НА ПРЕТПЛАТУ СВИМ ЧЛАНОВИМА И ОРГАНИЗАЦИЈАМА СУБНОР-а

Због тоталне медијске блокаде aктивности СУБНОР-а,
посебно напора да се одбрани антифашизам као политичко-идеолошко опредељење савременог света и антифашистичка прошлост Србије:

Скупштина СУБНОР-а Србије позова чланство и организације да наш одговор буде масовна претплата на лист „Борац“, те на масовније учешће чланства у сарадњи са Редакцијом – како истина о антифашизму и часној антифашистичкој борби народа Србије 1941–1945. и 1992. и 1999. не би била медијски угушена а истина избрисана из свести нових генерација.

На изузетан значај тог питања указала је и седница Републичког одбора СУБНОР-а од 9. априла 2012.

Претплата за „Борац“ у 2019. износи 800 динара

Новац изволите уплатити на текући рачун РО СУБНОР-а Србије
бр. 205-22402-06, са назнаком – претплата за „Борац“ 2019.
Копију уплатнице пошаљите на адресу:
РО СУБНОР-а Србије, Савски трг 9, 11000 Београд,
или нам јавите телефоном на број 011/6643-651
како бисмо евидентирали вашу уплату и унели Вас у списак за експедицију листа.

Почетна | О СУБНОР-у | Контакт

Главни уредник Душан Чукић | СУБНОР Србије, сва права задржана.