ЖИВОТ У СТОТОЈ

Завичај јунака ове репортаже, Лаза Радаковића, генерала ЈНА у пензији, народног хероја и доживотног почасног председника Секције бораца Шесте личке пролетерске дивизије „Никола Тесла“ – село је Могорић, на 22.км од Госпића.
Ту је, као 13. дете  у дому мајке Боје и оца Стојана, рођен 12. априла 1913., што ће рећи да је добрано  загазио у стоту, коју, за те године, лако носи: цео сат је уреднику  „Борца“ сасвим прибрано казивао о људима и догађајима из година рата и деценија мира;  изабрани лекар опште праксе из Војномедицинског центра са Новог Београда задовољан је његовим здравственим стањем; редовно узима оброке здраве хране, које припремају добри домаћинови синови; упорно шета по стану, а бива и око зграде; има пажњу оба сина пензионера, пуковника Ђоке и економисте Воје, и  њихових најмилијих – све до 4 праунука. Сви га, нарочито откако је, недавно, остао без верног животног друга и доброг духа породице, Душанке, брижљиво обилазе и чувају, а синови даноноћно дежурају – на ред, по 15 дана.

Воли да се, у сећањима, врати младости, у родни Могорић, где је срицао прва слова, а у Госпићу завршио 6 разреда гимназије, па „по лички“ – правац  војна школа, да би у 21. години добио чин артиљеријског наредника. Истина, уочи самог рата је био исполагао све испите за чин потпоручника, сем из фортификације, у чему су га, затеченог у гарнизону Смедерево, спречиле: грмљавина од Ђердапа и „штуке“ над Београдом. Оданде је похитао на ратну дужност у Марибор, али је стигао само до Дугог Села, где су га заробиле Швабе. После три дана побегао је из логора и стигао у родни Могорић.

Убрзо почиње нова прича: о устанку и партизанима. Партија му, ценећи његове зреле године и војно образовање, указује поверење, а већ у октобру га и  прима у своје бојне редове.

Почео је као командир Могорићке чете, па ће командант батаљона „Мирко Штулић“, а од августа 1942. заменик Мићуна Шакића команданта  2. личке бригаде. Ратовало се, углавном, широм Лике, а против усташа, Италијана и четника, али, по наређењу, и Далмацијом и Кордуном. На Кордуну је 17. новембра 1942, у јеку бојева против 1. брзе дивизије  Италијана, прецизније у успешној борби против коњичког пука на Перјасици,

теже рањен: устрелио официра и запленио му и узјахао коња, па га ноћу партизан, мислећи да је Италијан, добро засекао бајонетом. Срећом, била је близу  партизанска болница на легендарној Петровој гори.

Све време НОР-а ратовао је у саставу  Шесте личке дивизије, формиране 22. новембра 1942, а од 19. марта 1944. пролетерске; растао је са њом у јуришима и одсудним одбранама, радовао се победама и туговао за погинулим саборцима.

А када му је било најтеже? Тешко питање! Можда када га је, као команданта на Дрвару прослављене 3. бригаде  и са њеним 3. батаљоном, 7. СС дивизија 29. јула 1944. одсекла од главнине дивизије  запућене на велики марш за Србију, док јој је он, између Беговог Хана и Немиле, обезбеђивао одсек форсирања Босне, па је, са 11. крајишком дивизијом, ратовао Источном Босном и Западном Србијом, да би главнину своје бригаде сустигао 24. септембра у Причевићима код Ваљева. Оданде је, у саставу дивизије, наставио продор ка Београду, преко Мељака, Велике Моштанице, Сремчице и Железника, па централном зоном града: Топчидер, Мостар, улице Кнеза Милоша, Сарајевска и Савска – правац хотел „Москва“. Све у даноноћним борбама. Свакако међу најтеже тренутке спадају: на Мељаку погибија оног храброг и поузданог  команданта батаљона са уклете реке Босне, Ђуре  Угарка „Цоге“; а на Срмском фронту, где је био начелник  Штаба дивизије од 16.000 бораца, погибија команданата две бригаде – Артиљеријске Илије Палије, и 3. Љубомира Медића Брзице; или када је у Загреб 8. маја, уместо на челу  победничке колоне, стигао у саставу болнице, тешко рањен у борбама за Славонски Брод, где су, у  сам освит слободе, заувек остала 184 његова саборца пролетера…

Први је командант Шесте личке у миру, наслеђујући генерала Ђоку Јованића када је упућен у Академију „Ворошилов“. Потом, командант тенковске дивизије у Сиску, па оклопне дивизије у Скопљу, пред којом је, у време кулминације Тршћанске кризе, кренуо ка Словенији, а народ је, уз пут, љубио и цвећем китио челик и благословио команданта, грмећи – као наду, као опомену, као обавезу: „Трст је наш!“

После Школе  националне одбране – правац Приштина. Командант Војног подручја, дуге четири године. Оданде у Београд, одговоран за припремање класа младих официра за живот у трупи. И у свакој прекоманди за њим његова Душанка, са коферима и синовима Ђоком и Војом, рођенима 1946. и наредне године. Стално уз супруга – као шипка уз пушку.

У 56. години живота пензија, у чину генерал – потпуковника, 1951. одликован Орденом народног хероја.

Склањајући се од чамотиње велеграда, у родном Могорићу је саградио викендицу и онамо, са Душанком и, повремено, са синовима, лета проводио. Тако до самог краја осамдесетих, када се, са сином Ђоком, тада вазд. пуковником и командантом елитног Наставног центра у Сомбору, коначно вратио у Београд. Од тада у викендици борави његов братанац. Али је Лазо и сада често, у мислима, онамо – испред две спомен – плоче и немо разговара са 110 погинулих бораца и 122 жртвe цивилних злочина, сви из Могорића.

У Београду су га, као личност од части и угледа, често молили за ангажовање у друштвима, у одборима, у утицајним центрима моћи и невладиним организацијама. Све их је одбијао, определивши се само за Секцију бораца Шесте личке пролетерске дивизије „Никола Тесла“, па отуда, ваљда, и оно „доживотни почасни председник“. Другови из Секције, а најчешће првоборци дивизије пуковник Саво Тодорић и Миланко Сурла, обилазе га, обавештавају  о програму активности, питају са савет. Искрено се обрадовао када је обавештен да је Скупштина Београда, на инсистирање Секције, одлучила да једној од улица додели име генерала и хероја Јованића, човека који је са својим бригадама ослобађао српску престоницу и у тим борбама тешко рањен. Порадовао се и што је у Апатину, „личкој престоници у Србији“, подигнут Ђоки споменик. Молио је да му реферишу о недавном боравку делегације Секције у устаничком Србу, па о програму којим ће 22. новембра бити обележена  70. годишњица формирања Шесте личке о обновљеној бисти Стевана Корице Лоле, још једног хероја из Могорића.

Причи никад краја, док час шетње по стану, а кад прихлади и око куће, откуцава. Пратиће га Ђока или Воја, данас су обојица уз њега.

 Иван Матовић