САВЕЗ УДРУЖЕЊА БОРАЦА НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОГ РАТА СРБИЈЕ (1941-1945. И 1992. И 1999.)
Скорашњи чланци
Архиве
Бројач посета
  • 825336Укупно посета:
  • 2578659Укупно прегледа:
  • 17Тренутно посетилаца:

СУД  НЕ МОЖЕ  ДА  ПИШЕ  ИСТОРИЈУ 

СУБНОР Србије, многобројна и аутентична и у свету и код нас призната антифашистичка организација, баштиник партизанске народне традиције и део антихитлеровске победничке коалиције у Другом светском рату, енергично и више година протествује против прекрајања историјске истине.

СУБНОР Србије се аргументима у последњих деценију и по супротстављао толерисаном фалсификовању чињеница о борби од устаничких јулских дана 1941. до завршних операција партизанских и црвеноармејских јединица 1944-1945. И посебно поплави судских рехабилитација низа припадника четничких формација и њихових челника.

Сада медији громопуцатељно најављују окончање судског поступка о некаквој правној рехабилитацији Драгослава Драже Михаиловића. Председништво СУБНОР-а Србије тим поводом са запрепашћењем изјављује да је сваки такав потез у супротности са прокламованом државном политиком заснованој на антифашизму као темељном принципу и у колизији са Европском унијом чијем чланству тежимо.

Није разумљиво, још више прихватљиво, да било који судски орган рехабилитује евидентог сарадника окупатора у Другом светском рату и целокупној јавности, овдашњој и страној, забија прст у око баш у истој години кад сви слободари славе седам деценија победе над највећим злом човечанства у прохујалом веку.

Србија јесте правна држава, судије имају уставна и морална права. СУБНОР Србије не улази у туђе компетенције, али се никако не мири са проширеном праксом да заклањајући се иза аутономије било ко, па ни суд, може и сме одлуком појединаца мењати папиром историју једног народа и државе.

Много је стравичних примера у Србији. Зна се шта су и где, током Другог светског рата, самостално и у садејеству хитлероваца и домаће братије, четници ђенерала Драже посејали.

Списак злочина нема краја. То знају и судије што ће да пресуде. И коме се, онда, ругају? У чије име и којим поводом? Како и због чега прећутати правно насиље над хиљадама невиних житеља Србије и спрдњу пред Европом којој се хвалимо антифашизмом?

Print Friendly, PDF & Email

10 реаговања на Јавни протест

  • Lune каже:

    A, oko Srbije sve neki “sarlijevci”
    ………………………………………….
    Гнусни и терористички чин ликвидације готово читаве редакције париског сатиричног листа „Шарли Ебдо“,коју су извршила браћа – муслимански фанатици и фундаменталисти у име одбране Алаха Мухамеда,заиста заслужује сваку осуду и нема никаквог оправдања.Нити га може бити.
    Али све што је уследило, пре и након тога, нагони нас да добро проанализирамо и стање и узроке који су довели до ове трагедије.Пре свега згражавање западног света ,њихово поимање слободе говора ,демократије и људских права.
    Наводно уједињени у осуди ,под паролом „Сви смо ми Шарли“,у милионској поворци париским улицама у првим редовима међу државницима Запада ,корачали су можда највећи терористи на свету.Они који убијају хиљаде деце у Гази;који су разорили Авганистан,Ирак и Либију;који су на гнусан начин ликвидирали Садама Хусеина,Гадафија или Слободана Милошевића у хашком казамату…Они који данас убијају црнце по Америци,зато што сматрају да су разбојници;они којима су смешне фереџе и вера у Алаха…
    Највећи број њих и њихових земаља ,су 1999.године у агресији против СР Југославије ,терористичким чином ,додуше бомбама са неба, разорили Радио телевизију Србије ,побивши при том 16 њених новинара.Пре тога, прогласили су српску телевизију за легалну мету,само због тога што је ,сликом и речју,приказивала читавом свету,како Нато и Америка,утерују демократију и како штите људска права и слободе.О слободи речи и да не говоримо.Није им падало тада на ум да тај типичан терористички чин и страшан злочин,као што су често чинили ,подведу ни под „колетералну штету“.
    Тада није било никакве осуде са Запада, нити протестног марша са паролом „Сви смо ми РТС“.Напротив ,жртве су проглашавали за злочинце у својој прљавој медијској кампањи.У тој кампањи видно место имала је и редакција париског сатиричног листа „Шарли“,предвођена француским левичарем и интелектуалцем Левијем,где су Србе извргавали руглу ,описујући их као највеће убице,кољаче и силоватеље.Ни једне речи осуде за страхоте које су нама тада чинили.
    Зато нисам и не могу да будем „Шарли“,и због тога што та парола данас не решава ни један од проблема , већ их само радикализује.Нити је истина да је реч,како би они да представе- о толератности либералног Запада и
    нетолерантности агресивног муслиманског Истока.
    Није ли истина да су карикатуре нациста ,средином тридесетих година прошлога века,које су Јевреје извргавале руглу,биле увод у један страшан геноцид.Слобода није анархија .Оно што не желиш себи и своме народу , не чини ни другима.Слобода јавне речи има своју границу,али има и одговорност.Скарадне карикатуре ,Христа,Мухамеда,Мојсије или Буде ,свеједно ,немају никаквог оправдања.
    Да се ,примера ради, у демократској Америци неко усуди да тако скарадне карикатуре објави, не би опстао ни трен. То је тамо немогуће и због етичких разлога. Зато поглавар римокатоличке цркве папа Фрања, ових дана упозорава:“Провокатори попут карикатуриста сатиричног недељника „Шарли Ебдо“,који се изругују религији,могу очекивати одговор сличан ударцу.Не можете да провоцирате и вређате туђу веру“.А посланик Европског парламента Жан Мари Ле Пен иде много даље и оптужује да су „масакр у редакцији париског сатиричног листа „Шарли“,нахушкали ЦИА и Мосад“?
    Четрнаест година касније,највећи живи мислилац Ноам Чомски , подсећа Америку и Запад, на терористички чин 1999.против Србије и њене Телевизије, после кога је, уместо терориста и
    злочинаца, осуђен директор РТС Драган Милановић,који је заједно са Редакцијом бранио своју земљу и свој народ и 10 година невин лежао у затвору.
    Очигледно је да се ради о двоструким стандардима – само оно што је у интересу Запада и што му одговара је дозвољено.Ништа више од тога.Французи су свог држављанина ,пореклом из Туниса ,осудили на 10 месеци затвора због изјаве „Французи су то заслужили“.Где је ту право на слободу говора и другачије мишљење?
    У јеку рата у Босни ,коме је опредељујуће допринео исти тај либерални и демократски Запад ,подвргнут сам оштрој критици и оптужбама што сам као главни уредник на првој страни „Дневника“ објавио муџахедина који држи одсјечену српску главу негде у врлетима Босне.Критика се заснивала на узнемиравање јавности и подстицај на рат. А шта је са истином и чињеницама. И откуда муџахедини у Босни?
    Када су јуче ,исти ти муџахедини почели да одсецају западњачке главе онда су то биле ударне вести на свим западним и светским медијима.
    Тероризам је највеће зло,али погледајмо истини у очи и запитајмо се -ко га и у чије интересе изазива и подстиче.

  • Lune каже:

    Ideolosko i politicko ubedjenje bilo je !!
    ……………………………………………
    Sad verovatno mislite da ću ostatak teksta da optužujem vođstvo nekadašnje države za rasipništvo. Ne, hvaliću ih za neverovatno dobro organizovan ekonomski sistem koji je uspeo da napravi tolike pare. A kako odmah ne bi skočili netalentovani kritičari društvene i državne svojine i plaćeni pobornici liberalnog kapitalizma, valja podsetiti da je SFRJ svoj životni vek završila sa spoljnim dugom od oko 20 milijardi dolara, što će reći da je ogroman deo svega što je napravljeno finansirano sopstvenim parama! A pomenuli smo samo strateške vojne objekte, šta je sa kompletnom industrijom, tolikim putevima, prugama, mostovima, hotelima duž Jadrana…

    Zaključak nije teško izvesti. U poređenju sa današnjom jadnom srpskom privredom, efikasnost ondašnje ekonomije bila je kolosalna! Sve još više dobija na težini ako se zna da je ostvareno u komunističkom režimu, koji svojim građanima nije garantovao neke osnovne slobode, pa se s pravom postavlja pitanje – kako je moguće da su ljudi u ovoj zemlji pre tridesetak godina bili toliko organizovaniji i pametniji od nas danas?

    A stvar je relativno prosta – ondašnja država napravila je bar po jednu fabriku za sve proizvode koji su građanima bili potrebni i strogo kontrolisala uvoz. I to je sve. Rezultat su bili ogromna proizvodnja i izbalansiran spoljnotrgovinski bilans. Nije, doduše, u prodavnicama bilo popularne zapadne uvozne robe, ali je standard građana bio neuporediv.

    Danas bi naravno bilo potpuno deplasirano zabranjivati uvoz bilo čega, ali bi skoro isti posao napravile pametna carinska i poreska politika, uz bilateralne sporazume o uvozno-izvoznim kvotama. Jer, insistiranje Zapada, koje mi bespogovorno potpisujemo, da Srbija potpuno otvori svoje granice za svu njihovu robu, a sve u uslovima njihove apsolutne tehnološke superiornosti, ima svoje pravo ime – ekonomsko porobljavanje.

  • Lune каже:

    Sve ukupno, sudjaja iz “afere index” mogu svasta, zato je i napravljena “afera index”…pa, nije zgoreg da se pdsetimo… Aktom, osnivaca “dinastije karadjordjevic”, blazenopocivseg kralja Petra I, predvidjeno ja, da odsustvom monarha, duzem od sest meseci tron se gasi,a znamo da su dezertirali, pobegi..i boravili van zemlje duze od sest meseci. To je osnova, i ide se preko Draze da se “vaspostavi monarhija”.
    Cetnici pocetnici, su nastavili borbu “protiv komunizma”, suludim 9 martovskim jurisem i “bombardirovkom” NATO 1998-1999 godine, sto im ne daje za pravo da krivotvore , antifasistcku borbu u svoju korist. Kako su izdali zemlju 1941-1945, tako to rde i danas 1990-2o15. godine, ali zaboravljaju da “istina ima samo jedno lice’.

    • Lune каже:

      Ciljevi naših odreda jesu:

      1.) Borba za slobodu celokupnog našeg naroda pod skiptrom Njegovog Veličanstva Kralja Petra II.

      2.) Stvoriti veliku Jugoslaviju i u njoj veliku Srbiju, etnički čistu u granicama Srbije – Crne Gore – Bosne i Hercegovine – Srema – Banata i Bačke.

      3.) Borba za uključenje u naš državni život i svih još neoslobođenih, slovenačkih teritorija pod Italijanima i Nemcima (Trst – Gorica – Istra i Koruška) kao i Bugarske, severne Albanije sa Skadrom.

      4) Čišćenje državne teritorije od svih narodnih manjina i nenacionalnih elemenata.

      5.) Stvoriti neposredne zajedničke granice između Srbije i Crne Gore, kao i Srbije i Slovenačke čišćenjem Sandžaka od Muslimanskog življa i Bosne od Muslimanskog i Hrvatskog življa.

      6.) Kazniti sve Ustaše i Muslimane koji su u tragičnim danima nemilosrdno uništavali naš narod.

      7.) Kazniti sve one koji su krivi za našu aprilsku katastrofu.

      8) U krajevima očišćenim od narodnih manjina i nenacionalnih elemenata izvršiti naseljavanje Crnogorcima (u obzir dolaze siromašne nacionalne ispravne i poštene porodice).

      9.) Osiguranje jednog takvog političkog tela koji će voditi državni brod smerima opštih narodnih težnji i interesa.[6]

      10.) Ciljevi su ogromni zato je borba utoliko zahvalnija za one koji se bore za njihovo ostvarenje.[7]

      Učinite sve što je u Vašoj moći da se i sav nacijonalni elemenat u Crnoj Gori što pre svrsta u naše odrede jer događaji se redaju vrtoglavom brzinom i ne smeju nas zateći nespremnim.

      Sa Komunistima – partizanima ne može[8] biti nikakove saradnje jer se oni bore protiv dinastije i za ostvarenje socijalne revolucije, što nikada nesme biti naš cilj, jer smo mi jedino i isključivo samo vojnici i borci za Kralja, Otadžbinu i slobodan narod.

      • Lune каже:

        Postupku u pokusaju rehabilitacije je prisustvovala “bitanga i princeza”..Seselj i Jelisaveta, iako nije u direktnoj vezi, radi se o “miljeima rehabilitacija”,korak po korak do vlasti i novim sudjenjima od strane “sudjaja afere index”, kada dodju na vlast !
        ………………………………………………………………………………………………………………………..
        Ponudićemo svedoka, ne komunistu već poglavara SPC patrijarha Gavrila Dožića, koji je bio i svedok i učesnik svega toga oko kneza Pavla. To su „Memoari“ patrijarha Gavrila – Sfairos, Beograd 1990. On je vodio SPC u Pavlovom periodu i umro je pod Titom 1950. Bio je ubeđeni pa i tvrdoglavi antifašista i smatra se arhitektom 27. marta i njegove zasluge niko do danas nije doveo u pitanje. On se te noći lično s balkona Patrijaršije obratio „dragoj deci svetosavskoj“ da ne pognu glavu pred Hitlerovom nemani i da krenu u borbu – već oko podneva govorio je preko Radio Beograda u istom tonu. Vladu generala Simovića pozdravio je celi svet, a mladi kralj Petar II Karađorđević je držao situaciju u svojim rukama. Narod je bio na ulicama. Vlada i kralj su naredili da se knez Pavle, koji je bio krenuo dvorskim vozom u Sloveniju, odmah uhapsi i privede u Generalštab. Voz je zaustavljen kod Zaprešića na Savi i na otvorenoj pruzi knez Namesnik je bio uhapšen i pod stražom sproveden u Beograd. Uveden je u zgradu Generalštaba i niko nije hteo od oficira ni ruku da mu pruži – ađutant mu je rekao da s njim neće ni u lift. Knez je išao peške. Zaverenici su – kazuje patrijarh Gavrilo – „tražili od generala Simovića da se knez Pavle odmah strelja ako ne bude dao ostavku“. Patrijarh je bio uporan i knez nije streljan već je sa lisicama na rukama proteran iz zemlje bez prava na povratak. Patrijarh ga je smatrao izdajnikom koji se „tajno sastajao sa Hitlerom“ ali da to nije za streljanje. Od streljanja se tako odustalo, neki su oficiri već držali ruku na futroli revolvera, patrijarh je tako knezu Pavlu spasao život i on je proteran iz zemlje i umro je u inostranstvu. Detalje iz „Memoara“ patrijarha Gavrila smo navodili često, ali niko ništa neće da zna – a memoari postoje i patrijarh je krunski svedok i učesnik. Detalji koje patrijarh iznosi su dragoceni i nema istoričara koji to zanemaruje, osim ovih današnjih kojima ni do istorije ni do Srbije stalo nije. Držanje patrijarhovo za vreme okupacije je čin retke hrabrosti – Nemci su ga bacili u zatvor i sve vreme je proveo pod stražom naoružanog nemačkog vojnika. Kada su videli da Titova vojska sa Rusima ulazi u Beograd – septembra 1944 – Nemci su ga sklonili u Dahau gde je proveo nekih mesec dana. Vratio se u Beograd i odsluženo je molepstvije oslobodiocima Beograda i novoj Jugoslaviji. A Nikolaj Velimirović je pobegao iz Jugoslavije – dalje o tome nećemo, uzalud smo sve to navodili kao i ono kako je zvanični organ SPC pozdravio oslobođenje Beograda oktobra 1944. Nikom to ne treba jer ovima danas treba samo magla u tetrapaku i falsifikovanje istorije. Ono na Oplencu je bilo velika laž i neviđeno licemerje – a šta sve sa ovima nije to.

        Još jednom – „Memoari patrijarha srpskog Gavrila“, izdanje Sfairos, Beograd 1990, za one koji čitaju i ne lažu javno.

        Zapisi iz palanke

        • Lune каже:

          Pre neki dan smo imali priliku da gledamo spektakl pred Palatom pravde: s jedne strane jedni, s druge drugi i psuju se preko dva kordona policije. Nije bilo nešto, stotinak ukupno, ali svi naizgled jako ljuti. Predmet spora naravno da je ostao po strani, jer nije bio baš televizičan. Taj predmet spora, međutim, veoma je zanimljiv. Evo zašto.

          Naime, toga dana sastalo se vanparnično veće Višeg suda u Beogradu da iznova započne raspravu o zahtevu za rehabilitaciju Dragoljuba Draže Mihailovića, streljanog 1946. Nova rasprava posledica je izmene sastava veća, što nekim prisutnima nije bilo jasno: očekivali su rešenje, pa kad je sudija rekao da ne može baš odmah, jer treba da se izvedu dokazi iznova, publika je navalila da izlazi. To je izazvalo određene probleme sa sudskom stražom i sudijom: ne izlazi se iz sudnice tek tako, rekao im je, ali nije vredelo, pa je dao pauzu od pet minuta da ti razočarani izađu.

          Ono što je započelo kao drama, završava se kao farsa, kao što je poznato. Uzmimo najdrastičniji primer: sud u Šapcu rehabilitovao je ona dva nesrećna žandarma koje su Žikica Jovanović Španac i njegov drugar ubili 7. jula 1941. u Beloj Crkvi kada je „udario Srbin na Srbina“, kako se to danas kaže. To rešenje besmisleno je i apsurdno: ta dva žandarma stradali su u borbenoj akciji, a nisu bili nepravedno osuđeni, pa da imaju pravo na sudsku rehabilitaciju, ali to nije smetalo šabačkom sudu.

          Nego, vratimo se mi đeneralu Draži. Ta se priča vuče već nekoliko godina. Prvo ga je Homen kopao, pa ga nije iskopao, i neće. Proglašen je mrtvim, mada ostaci nisu nađeni – niti će biti, ali to nije sporno. Tu se sada treba vratiti u prošlost, a iz perspektive te ponovljene sudske rasprave. Đeneral Draža bio je decenijama vlasništvo Srpskog pokreta obnove, to jest Vuka i naročito Dane Drašković. Kao, uostalom, i čuvene „vračarske babe“ o kojima Milan Božić ima šta da priča. Vračarske babe Vuku su preoteli Voja Koštunica i DSS; a ko mu je preoteo đenerala? Naime, toga dana u Višem sudu nije bilo ni Vuka, ni Dane, niti bilo koga iz SPO, a nešto se i ne čuju u poslednje vreme na tu temu. Čuje se „dedino unuče“ Voja Mihailović, sada u Srpskoj narodnoj partiji, čovek koga je Vuk kandidovao za predsednika SRJ onda 2000. u leto, svim boljim savetima uprkos, pa su tako i prošli. Taj isti Voja Mihailović izdao ga je prvom prilikom, pa se čudim kako to da Nenad Popović nema malo bolju kadrovsku politiku.

          U sudnici, dakle, nije bilo Vuka i Dane, Čotrića i Jugovića; nije bilo ni Milana Božića, ali on je opravdano odsutan – prešao je u SNS. Umesto njih u sudnici su se pojavile dve neočekivane osobe: prof. dr Voja Šešelj i Jelisaveta Karađorđević – od svih ljudi. Vratimo li se prvo u bližu, a zatim i u malo dalju prošlost videćemo zašto je njihovo prisustvo iznenađujuće, ako ne čak i neprilično.

          Da se podsetimo: kumovi Vuk i Voja zajedno su sa Mirkom Jovićem osnivali Srpski četnički pokret, pa kad to nije prošlo, Srpsku narodnu obnovu, još 1990. Odmah su se posvađali, pa su tako nastali SPO i Srpska radikalna stranka koja je potrajala do nedavno. Vuk je monopolisao „brend“ đenerala Draže, mada je Šešelj stalno nešto drobio o „četnicima“, ali Dražu nije uzimao u usta. Šešelja je pop Đujić proizveo u „vojvodu“, pa mu je posle to zvanje oduzeo, videvši da ga je Voja izradio za pare. To Voji nije smetalo da proizvodi „četničke vojvode“ na pišle, uključujući i izvesnog Nikolić Tomislava iz Bajčetine, trenutno na radnom mestu izvršioca poslova i radnih zadataka predsednika Republike Srbije (vojvodskog se zvanja nije odrekao, a ne čujemo ni da mu ga je Šešelj oduzeo). Odakle Voja Šešelj u toj sudnici, sa sve Oliverom Antićem, savetnikom vojvode Nikolića, kad ga ranije đeneral (kojega demonstrativno zove „general“, da bi se odmakao od Vuka) nije zanimao? Izgleda da je počelo otimanje o „brend“ đenerala Draže, kad je već Vuku i Dani iscurila franšiza, kako se čini. Uzgred, pred Palatom pravde je grupa „ravnogoraca“ tražila od policije da ih razdvoji od grupe radikala, jer da njihova podrška rehabilitaciji nije „politička“. A da kakva je?

          Sa gđom Jelisavetom Karađorđević stvar stoji takođe delikatno. Naime, da se nekim čudom (drugačije ne bi išlo) desilo da se njen bliski rođak Petar II Karađorđević sa sve kraljevskom vladom vratio iz londonskog izgnanstva na vlast u Jugoslaviji ili Srbiji, svejedno, đeneral Draža Mihailović loše bi se proveo; možda isto ovako kao i sa komunistima. Problem je u tome što je septembra 1944. đeneral Mihailović otkazao poslušnost svom Suverenu i Vrhovnom Komandantu i odmetnuo se od Kraljevske Vlade u Londonu, izričito odbivši direktno naređenje da se sa svojim trupama stavi na raspolaganje NOV i POJ (to su vam, ako ste zaboravili, Narodnooslobodilačka vojska i Partizanski odredi Jugoslavije). To se inače zove veleizdaja. Nije, dakle, jasno zašto se istaknuta pripadnica kuće Karađorđevića pojavljuje na jednoj ovakvoj sudskoj raspravi. To je postupak nepromišljen i nepriličan.

          Možda se Voji i Saveti učinilo da bi njihovo ukazanje na toj raspravi donelo neku marketinšku korist jednom kompromitovanom pseudo-dvoru i jednoj političkoj stranci na samrti. Dobro: ovo je slobodna zemlja i svako može da se ukazuje gde hoće, šta ja marim. Kad se, međutim, uzme sve zajedno na gomilu, ovakvo kakvo je, a jadno je, ostaje neprijatan ukus.

          Čekaćemo do 3. aprila, kad se sud bude konačno razabrao u dokazima i iskazima svedoka i doneo rešenje. Neće im biti lako.

          (Autonomija)

      • Lune каже:

        Po principu komandne odgovornosti i Vuk Drašković bi mogao da se prijavi i dobrovoljno ode u Hag kako bi objasnio šta su njegove paravojne jedinice radile na prostorima bivše Jugoslavije i time pomogne u rasvetljavanju svih slučajeva i odbrani Srbije – kaže za “Glas” general Nebojša Pavković povodom izjave Vuka Draškovića, novog ministra inostranih poslova, da bi optužena četiri srpska generala trebalo dobrovoljno da se predaju Haškom tribunalu.

      • Lune каже:

        Izvod iz kataloga zločina četnika Draže Mihajlovića

        Opština Foča: 1941-1945: 3525 ubijenih (zaklanih, spaljenih, streljanih) bošnjačkih civila – mahom žena, dece i staraca
        Opština Pljevlja: 1941-1945: 1389 ubijenih (zaklanih, spaljenih, streljanih) bošnjačkih civila – mahom žena, dece i staraca (581 dete ili 42%)
        Opština Goražde: 1941-1945: 1370 ubijenih (zaklanih, spaljenih, streljanih) bošnjačkih civila – mahom žena, dece i staraca
        Opština Čajniče: 1941-1945: 598 ubijenih (zaklanih, spaljenih, streljanih) bošnjačkih civila – mahom žena, dece i staraca
        Opštine Prozor i Jablanica: 6-10. oktobar 1942: 1019 ubijenih bošnjačkih i hrvatskih civila – mahom žena, dece i staraca
        Opštine Čačak, Gornji Milanovac i Lučani: 1941-1944: 702 ubijenih, od čega 209 zaklanih; u ovim opštinama četnici su ubili 99 žena, pretežno klanjem
        Užički okrug (opštine Užice, Požega, Arilje, Ivanjica, Čajetina, Kosjerić): 1941-1944: 1081 ubijenih (ovom broju treba dodati i 312 zarobljenih partizana sa ovog područja koje su četnici predali Nemcima)
        Opština Knjaževac: 1941-1944: 250 ubijenih
        Opštine Obrenovac i Barajevo: 1943-1944: 323 ubijenih (uglavnom zaklanih) civila
        Četnički zatvor u Kolašinu: mart 1942 – mart 1943: 119 streljanih i obešenih
        Vranić (opština Barajevo): 21-22. decembar 1943: 67 ubijenih (uglavnom zaklanih) civila, od čega 35 žena i 15 dece
        Drugovac (opština Smederevo): 29. april 1944: 72 ubijena civila od čega 24 zaklanih
        Gata (opština Omiš): 2. februar 1942: 190 ubijenih hrvatskih civila
        Jagodina, Paraćin, Ćuprija: 2. februar 1944: 46 zaklanih civila
        Boljanići (opština Pljevlja): 5-8. februar 1943: 386 ubijenih bošnjačkih civila, mahom žena dece i staraca
        Bukovica (opština Pljevlja): 5-8. februar 1943: 556 ubijenih bošnjačkih civila, mahom žena dece i staraca
        Meljak (opština Pljevlja): 5-8. februar 1943: 480 ubijenih bošnjačkih civila, mahom žena dece i staraca
        Sutjeska (opština Foča): 20. decembar 1941 – 20. januar 1942: 412 ubijenih bošnjačkih civila, mahom žena dece i staraca
        Ustikolina (opština Foča): 3. decembar 1941 – 20. januar 1942: 185 ubijenih bošnjačkih civila, mahom žena dece i staraca
        Slatina (opština Foča): 20. decembar 1941 – 20. januar 1942: 89 ubijenih bošnjačkih civila, mahom žena dece i staraca
        Kunovo (opština Foča): 20. decembar 1941 – 20. januar 1942: 163 ubijenih bošnjačkih civila, mahom žena dece i staraca
        Vikoč (opština Foča): 20. decembar 1941 – 20. januar 1942: 177 ubijenih bošnjačkih civila, mahom žena dece i staraca

        Ovo je samo izvod iz kataloga zločina formacija pod komandom Draže Mihajlovića. Navedene brojke odnose se na žrtve kojima su poznata imena, prezimena, mesto rođenja, mesto, datum i okolnosti pogubljenja. Nažalost, istorijska nauka još uvek nije kvantifikovala ukupne četničke zločine tokom Drugog svetskog rata.

    • Lune каже:

      Kadrovanje “dinastije”
      ……………………………..
      Pred kraj srpsko-bugarskog rata protiv Turske, major Živković je bio određen da komanduje konjicom Timočke divizije. Posle pobede srpske vojske kod Kumanova, njegova jedinica je poslata da sa Drugom armijom pomogne Bugarima da osvoje Jedrene. Kako je konjica u opsadama neupotrebljiva, Živković i njegovi oficiri su časove i časove provodili u pijančenju i orgijama. Jednog dana je jedan lepo građeni konjanik saopštio svom pretpostavljenom da ga je major Živković naterao da bude ‘aktivni partner u homoseksualnom odnosu sa njim’. Komandant Druge armije Stepa Stepanović je zatražio da Živković bude izveden pred vojni sud. Živković se obratio Apisu i ovaj mu je velikodušno pomogao ‘kako se ne bi ukaljala čast srpske vojske’. Živković je Apisu ovo dobro vratio tako, što je na zahtev regenta Aleksandra ‘namestio’ Solunski proces.
      Kada je 6. januara 1929. godine kralj Aleksandra suspendovao tzv. Vidovdanski ustav, svog vernog Petra Živkovića je postavio za predsednika vlade. Od 1931, Živković je, opet na zahtev kralja, osnovao dvorsku opozicionu Jugoslovensku nacionalnu stranu u kojoj mu je pomoćnik bio Svetislav Hođera.”

  • pedjaza каже:

    Nezavisnost pravosudđa ne sme biti dovedena u pitanje u jednoj pravnoj i demokratskoj državi, ali se ne sme dopustiti da nezavisnost preraste u samovolju i proivoljno tumačenje.
    Ideološko i političko ubeđenje sudija ne sme imati uticaj na stvari koje su na pravno valjan način nedvosmileno dokumentovane. Ne smeju se zboz smirivanja političkih tenzija proglašavati antifašistima i oni koji ne samo što to nisu bili, već su se rame uz rame sa fašistima borili protiv istinskih antifašista.
    Istorija je tu neprikosnovena. Ona je jasno zapisla sve releventne činjenice koje se ne mogu nikako menjati, pa čak ni aktima sudova.
    Onima koji bi voleli da istoriju vide drugačije, neće ništa pomoći. I bivša SFR Jugoslavija i Srbija su zlatnim slovima upisane u svetsku antifašističku istoriju, ali ne zahvaljujući podvizima četnika Draže Mihailovića, niti bilo koje druge oružane formacije, već zahvaljujući herojskoj borbi partizana, odnonso NOVJ, predvođene maršalom Josipom Brozom Titom.

Пријатељи сајта
СБ Бањица Сокобања
Oculus
Сава животно осигурање

Призма
!cid_ii_13e1bf79434cfa61
Фондација Солидарност
Belgrade
10°
Углавном облачно
06:3516:10 CET
ПетСубНед
19/13°C
19/12°C
18/12°C
ПОЗИВ НА ПРЕТПЛАТУ СВИМ ЧЛАНОВИМА И ОРГАНИЗАЦИЈАМА СУБНОР-а

Због тоталне медијске блокаде aктивности СУБНОР-а,
посебно напора да се одбрани антифашизам као политичко-идеолошко опредељење савременог света и антифашистичка прошлост Србије:

Скупштина СУБНОР-а Србије позова чланство и организације да наш одговор буде масовна претплата на лист „Борац“, те на масовније учешће чланства у сарадњи са Редакцијом – како истина о антифашизму и часној антифашистичкој борби народа Србије 1941–1945. и 1992. и 1999. не би била медијски угушена а истина избрисана из свести нових генерација.

На изузетан значај тог питања указала је и седница Републичког одбора СУБНОР-а од 9. априла 2012.

Претплата за „Борац“ у 2019. износи 800 динара

Новац изволите уплатити на текући рачун РО СУБНОР-а Србије
бр. 205-22402-06, са назнаком – претплата за „Борац“ 2019.
Копију уплатнице пошаљите на адресу:
РО СУБНОР-а Србије, Савски трг 9, 11000 Београд,
или нам јавите телефоном на број 011/6643-651
како бисмо евидентирали вашу уплату и унели Вас у списак за експедицију листа.

Почетна | О СУБНОР-у | Контакт

Главни уредник Душан Чукић | СУБНОР Србије, сва права задржана.