Чачак

ТАКО СЕ КАЛИЛА СЛОБОДА

Пре 74 године, Трећа и Шеста бригада Друге пролетерске ударне дивизије Народноослободилачке војске Југославије у садејству са јединицама Црвене армије ослободиле су Чачак.

Био је петак, рано јутро кад су партизани незадрживо надирући од истока, десном обалом Мораве, и савлађујући једну по једну непријатељску тачку на простору Атенице и Кулиновачког поља,  сјуривши се од Горње касарне и Болнице ка Алваџиници и Циган мали – победносно ушли у град. Грађанство је ослободиоце дочекивало на улицама уз раздрагано клицање Смрт фашизму – Слобода народу!   

Напуштајући Чачак, окупатор је дигао у ваздух путнички мост на Морави и онеспособио железнички. Вермахтовци су се повлачили према западу, ка Пожеги, Ужицу и Вишеграду, на ком смеру се кретала и читава групација армија Е која се извлачила из Грчке према северозападу, ка централним територијама Трећег рајха.      

И ове године, на Дан ослобођења града, у Спомен-парку борбе и победе, окупили су се потомци и родбина партизана и поштоваоци слободарства. Хумка над масовном гробницом и монументална кућа уврх комплекса на Лазовића брду, чувају сећање на 4.650 партизана и жртава фашистичког терора из Чачка и околине (али и са подручја Драгачева и из таковско-рудничког краја), палих током Народноослободилачког рата.

У борбама из новембра/децембра 1944, које су довеле до ослобађања Чачка и доброг дела западне Србије, живот је изгубило близу хиљаду бораца из партизанских јединица. У вишеседмичним нападима на положаје немачке војне силе, на сектору од Груже па до рожачко-врнчанских страна планине Каблар, живот је положило преко пет стотина црвеноармејаца. Стога су венци положени и на спомен-обележја совјетских палих ратника у Трбушанима и Доњој Трепчи. На Трбушанском горњем гробљу почивају земни остаци тридесет пет неименованих бораца Црвене армије и двојице партизана. На такозваном Руском гробљу у Доњој Трепчи, у пошумку поред пута, заједничка је гробница осморице партизана и осморице совјетских војника. Стихове руских песника – на језику на којем су испевани – казивао је Новак Јовановић, професор руског језика.

Код споменика борцима у Трбушанима говорио је Милета Боришић, председник месне борачке организације. Као десетогодишњем дечаку, Боришићу су се у сећање снажно утиснули моменти из артиљеријских двобоја двеју страна, али и страшни призори на бојном пољу након сукобљавања прса у прса. Представницима Српско-руско-белоруског пријатељства уручио је необичан дар: челично спојно вретено из пројектилом раскинуте гусенице једног пре 74 године онеспособљеног совјетског тенка.

У дворани Скупштине града одржана је свечана академија. Председник Градског одбора СУБНОР-а Боле Лукић: ”У то време на сектору Краљево–Чачак налазе се четири непотпуне немачке дивизије – 117, 104, 297 и дивизија Принц Еуген, као и 99. пук Алпске дивизије, а са њима и снаге четника, недићеваца и љотићеваца. Борци Треће и Шесте бригаде Друге пролетерске дивизије, очистивши претходно терен од четника на падинама Јелице и наневши им тешке губитке, припремиле су се за одлучујући напад на град. Од мале вароши са преовлађујућим занатским радњама и две-три мање фабрике, Чачак је до осамдесетих година прошлог века нарастао у град са око 80.000 хиљада становника (општина око 130.000), при чему је 45.000 житеља било запослено, углавном у друштвеном сектору, са националним дохотком од око 4.500 долара по становнику.

Свечана академија била је прилика и за доделу признања. Друштво српско-руско-белоруског пријатељства (седиште за Србију је у Чачку) СУБНОР у Чачку је уручило захвалницу. Признање је Поводом 70-годишњег јубилеја СУБНОР-а Србије, Градски одбор доделио је седморици активиста и помагача повеље.

Свечаност је пропраћена одговарајућим уметничким програмом. Наступили су музичари Милун Ћојбашић, Слободан Вукићевић и Слободан Ковачевић. Глумац Радослав Баћко Букумировић извео је троделни сценски колаж. Интерпретирао је храбре командне речи капетана Радомира Цвијовића, изговорене у јесен 1915. године пред повлачење Српске војске преко Црне Горе и Албаније према мору и савезничким бродовима. Потом је говорио стихове поеме Прокоп, Драгутина Ракановића Ракана, у којој је опевана једна од акција гребићких партизана из 1941. године и, на крају, казивањем Оде опанку Душка Радовића.