Мијалко Тодоровић Плави

Рођен је 25. септембра 1913. у селу Драгушици код Крагујеваца

Основну школу завршио је у родном месту, а гимназију у Крагујевцу, где је дошао у додир с напредним радничким покретом. Већ у вишим разредима гимназије учествовао је у акцијама радничке класе и напредне омладине у Крагујевцу.

После завршетка гимназије, уписао се на електромашински одсек Техничког факултета у Београду, који је завршио 1940. године. У току студија припадао је напредној студентској акцијама студената Београдског универзитета за слободу науке, аутономију Универзитета и побољшање услова живота и рада студената. Као представник студената Београдског универзитета, учествовао је у раду Међународне омладинске конференције за помоћ избеглицама и жртвама рата у Ремсу, и Међународне конференције студената социјалиста и комуниста у Паризу, у лето 1937. Почетком 1938. изабран је за члана Централног одбора Уједињене студентске омладине, а исте године постао је и члан КПЈ.

Од 1939. је на политичком раду у унутрашњости Србије. Секретар је МК КПЈ за Крагујевац и члан Обласног комитета КПЈ за Шумадију. Средином 1940. изабран је за секретара Окружног комитета КПЈ за Крагујевац, а на Петој земаљској конференцији, одржаној октобра 1940. године у Загребу, био је делегат партијске организације крагујевачког округа. До априлског рата 1941. радио је на формирању нових и учвршћивању постојећих партијских организација и руководстава у Шумадији. Априлски рат затекао га је на партијском раду у крагујевачком округу.

После окупације земље, као секретар Окружног комитета радио је на повезивању и учвршћењу партијских организација и руководстава, припремању устанка и развоју оружане борбе у крагујевачком округу.

После непријатељске офанзиве на слободну територију западне Србије, у јесен 1941, повукао се с партизанским снагама у Санџак, и 21. децембра 1941. постављен је за заменика, а касније и за политичког комесара, 1. пролетерске бригаде.

Током рата налазио се стално на дужностима политичког руководиоца у јединицама НОВЈ, био је политички комесар 1. пролетерске дивизије, политички комесар л пролетерског корпуса и, на крају рата, политички комесар I армије НОВЈ. На овој дужности налазио се до завршетка рата.

Поред политичког рада у јединицама НОВЈ, био је и већник АВНОЈ-а, члан Председништва АВНОЈ-а, већник и члан Председништва АСНОС-а.

После ослобођења, био је: начелник Војноиндустријског одељења Министарства народне одбране и управник Изванредне управе за снабдевање, затим помоћник министра народне одбране (до 1948), министар за пољопривреду Владе ФНРЈ и министар-председник Савета за пољопривреду и шумарство Владе ФНРЈ (1948-1953). Од 1953. био је члан СИВ-а, затим потпредседник Одбора за привредну координацију СИВ-а (1958-1963). Године 1963. изабран је за потпредседника Савезне скупштине и председника Савезног већа Савезне скупштине (1963-1967), а 1971. за председника Савезне скупштине. На првим послератним скупштинским изборима изабран је за посланика велике Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије, члана њеног Председништва и посланика Привремене народне скупштине ДФЈ. Од тада до 1967. биран је за народног посланика Савезне скупштине свих сазива.

Био је члан ЦК КПЈ, односно СК Србије, од оснивачког конгреса, маја 1945, до 1959. године. За члана ЦК КПЈ (СКЈ) биран је непрекидно од VI до IX конгреса. Од 1965. до јула 1966. био је секретар ЦК КПЈ, а од октобра 1966. секретар Извршног комитета ЦК СКЈ. На IX конгресу 1969. изабран је у Председништво и Извршни биро Председништва СКЈ. Био је члан Савета народне одбране, члан Извршног одбора Савезне конференције ССРЊ, члан Савета Федерације је од његовог оснивања. Резервни је генерал-потпуковник.

Бави се публицистичким и теоријским радом из области економске теорије социјализма, питања СКЈ. „Ослобађање рада“, дело објављено 1965. године, „Ка заједници слободних произвођача“, 1980. године, и „Преображај Савеза комуниста Југославије“, 1968. године, су, између осталих, значајни радови из поменутих области.

Одликован је Орденом јунака социјалистичког рада, 27. априла 1961. године, као и другим највишим ратним и мирнодопским одликовањима.

Народним херојем проглашен је 5. јула 1952. године.

(Ђ. Пи.)