Михаило Ивезић

О Сремском фронту који је трајао шест месеци писано је доста. Многи су своја „сећања“ и носили онако како је то одговарало актуелној власти и логично да је у таквим „сећањима“ највише страдала истина. Има и оних који оптужују руководство НОБ-а да је самовољо отворило Сремски фронт и „наводно послало на кланицу младост Србије“, без претходне војне обуке. Наравно да није тачно ни једно ни друго. У том шестомесечном периоду, везано за Сремски фронт, јединице су наизменично биле на положају и у позадини на одмору и обуци. Познато је да је у Првом свеском рату у биткама на Церу, Колубари и другим бојиштима погинуло на десетине хиљада српских војника, па нико због тога не упућује критике Врховној команди и онима који су командовали тим операцијама, јер нема рата у коме се не гине. Када се брани отаџбина нема калкулације – хоће ли бити жртава или не, јер ако се тако калкулише, онда из ропства нема изласка. Бранити се од нападача није злочин.

Онима који још увек верују да смо рат могли завршити без Сремског фронта цитираћу изјаву фелдмаршала Харолда Александера, главнокомандујућег фронта савезнчких трупа у Итлаији, који је након обиласка Сремског фронта крајем фебруара 1945. изјавио: „Народноослободилачка војска Југославије, једина је савезничка војска у Европи којој је поверен посебан фронт и која води самосталне операције“. Том приликом се фелдмаршал Александар, по обиласку прве борбене линије, веома похвално изразио о ономе што је видео и додао да му је познато да су јединице НОВ-а, у току рата везивале за себе око 20 непријатељских дивизија, које би биле употребљене противу савезника.

Према томе, наш фронт, у борби противу фашистичких окупатора налазио се у средини између лево-крилног фронта којим је командовао фелдмаршал Александер и десно-крилног фронта под командом маршала Толбухина. То је била целина заједничког фронта у завршним операцијама сламања Сила осовине.