ДАН ПОБЕДЕ
Пише: Душан Чукић
Прошао је улицама многих не само наших места, већ и у антифашистичкој слободној Европи, онај гласовити ”Бесмртни пук” као неугашено сећање на све најближе и даље слободаре који су током Другог светског рата на олтар отаџбине приложили сопствене животе да би нове генерације наставиле слободан живот мимо дизгина нацистичке и сваке друге освајачке руље.
У Нишу, некад средишту индустријске моћи државе изникле на пепелу окупаторског злотворства и потом опљачканом као и другде у најезди ”скакаваца који су нам украли године”, искорачен је још један значајан потез – Војска Србије се снагама МУП за Дан победе показала у пуном сјају као моћна бранитељица, кад год буде требало, државног интегритета и одбране тешко стечене независности идући увек без кривудања напред, у првим редовима и на правој страни, уз савезнике кад се унапред није могао знати исход.
И онда, с краја 1944. и почетком 1945, кад су се већ лепршале наше тробојке са петокраком звездом, а над кулама Берлина доминирали црвени стегови, свима је било јасно да хитлеровског фашизма више нема, али се у радости због стрмоглавог одласка големог зла човечанства тешко ико могао да обсети и могућности, макар и делимичне и кроз дуга времена, повратка на историјску сцену крволочне идеологије макар и без црних кошуља и сличних реквизита као опомена да човек човеку ипак јесте понекад вук.
Вратио се, на жалост и срамоту, у разним видовима фашизам међ живаљ ”старе европске даме”, а имитатори ошамућени жељом да владају без избора, свирајући често по приложеним нотама на осавремењеним кратким курсевима за државне ударе и тобоже у име демократије и вајног цивилног друштва, труде се и код нас кад разни са стране притискају по обичају да приложе сопствени тег не би ли се окористили у корист укупне штете.
Без политичке идеје, удаљени међу собом и малобројни, рушитељи нуде само себе истрошене као шарену лажу позиваном свету на окуп, али знају за узврат да електричним тестерама крче пролаз упадајући у тв студија и установе државе, туку неистомишљенике, не устручавајући се ни да лепши пол нагрђују најпримитивнијим погрдама, блокирају саобраћај, шпартају са вешалама обећавајући време ”кад они дођу”
Кренула је Србија узбрдо без обзира на кочничаре одакле год да стижу. Гради се на све стране, подиже не само оно што су злочинци ракетирали оних 78 бездушних и правно неоправданих дана 1999, а онда докусурили њихови миљеници уписујући се у тајкуне и сада би да употпуне дебеле бисаге хлебом без мотике освајајући фотеље арлаукањем и против воље огромне већине народа.
Патриотски, државотворни, антифашистички СУБНОР Србије са преко 130.000 чланова, једна од најбројнијих и најпризнатијих организација такве врсте не само на европском тлу, никад неће пасивно посматрати и саму помисао да се наша једна и једина Република Србија нагриза.
Постоји цивилизовани начин за разговор. Без јалових ултиматума, претњи, грубих речи. У Народној скупштини, са мандатима, јасним легимитетом. И на изборима – ако треба.
Улица није, не може и не сме да буде место одлуке. Србија је пристојна држава.