КО ТО БЕШЕ САВА?!

Пише: Душан Чукић

Ономад, у гледаном термину, популарна емисија што на државној телевизији има намеру и да подучава попут квиза који не знам из ког разлога уреднички зналци трпају у забавни програм (као да је то, уосталом, једина мана мегаломанске РТС трошкаџијске куће народног буџетског новца), двојица пристојног изгледа такмичара младих година нису измамили ни трептај изненађења такође млађане водитељке кад ни у покушају нису знали да одговоре на јасно дефинисано питање:

”У којој је битци погинуо Народни херој Сава Ковачевић?”. Поштен је покушај сценариста да, с обзиром на све шта се збива кад изђикали фалсфикатори не само о Другом светском рату, политички реваншисти и трабанти са историјским докторатима, под кабаницом сада још изданака октобарског преврата пре пуних 18 година кроје збиљу коју су часне књиге и код нас и у свету давно склопиле.

Тупо незнање виђено, не само у ТВ Слагалици, потврђује тужну истину колико је досовска камарила уназадила, поред осталих нанетих зала, велики део младе генерације  бришући из наставног програма и крупне детаље из борбе за слободу на које нико није смео ни да помисли да дигне руку.

Није, на жалост и срамоту, див јунак са Сутјеске 1943. године, посмртно одликован Орденом народног хероја Југославије и, као саратник победничке савезничке Црвене армије, Орденом Кутузова, командујући партизанским јединицама у пробоју кроз обруч вишеструко бројнијих окупаторских снага и помагача из квислиншких редова, згрешио пред садашњим генерацијама што живе у слободи да би његово славно име, тужно је што није једино, било заборављено или прецртано потезом мрзитеља који сопствену очајничку биографију покушавају да бране бламажом туђих непорецивих успеха.

Није то од јуче. Наметнута су мудровања да се хвалимо поразима. Избегавали смо кад је коме требало устанике што су дизали буне против туђег ига. Заборављали и Цер, Колубару, албанску голготу, Плаву гробницу, Солунце. Замало, до недавно, да чиле више него успомене од победа над фашизмом са савезницима у Другом светском рату. Забрањивано је да се назове злочин наводно цивилизованог демократског света који је на своју руку, мимо међународног права и неизоставно обавезујућег Савета безбедности, мучки бомбардовао суверену Србују на крају прошлог века. Тако су, и не само они, у таму потиснути храбри браниоци са Кошара.

О свему овом се пред новим генерацијама не сме ћутати. Наставни програми изискују строгу ревизију. Ко не зна прошлост, не може се надати будућности. Век победника, обележен у Србији достојанствено и у име мира и слободе, охрабрује да ће фрљоке, из прошлих деценија у корист наше штете, бити одстрањене док је времена.