У Будимпешти је 14. фебруара одржан састанак Извршног одбора Европске Федерације антифашиста – ФИР. Састанку је присуствовао и заменик председника СУБНОР-а Србије Томислав Миленковић иначе члан Извршног одбора ФИР-а.
Састанак је отворио председник ФИР-а Филмош Ханти који је известио чланове Извршног одбора о политичкој ситуацији у Мађарској а затим је генерални секретар Улрих Шнајдер говорио о активностима у протеклом периоду ове угледне антифашистичке организације.
Расправљало се и о политичкој ситуацији и јачању екстремне деснице у земљама чланицама федерације. У расправи је учествовао и Томислав Миленковић који нагласио да СУБНОР Србије делује преко својих основних организација, бави се едукацијом а тренутно и организацијом балканске конференције антифашиста.
У задацима и плану рада ФИР-а за 2026. годину тежишне активности су: обележавање 75.годишњице ФИР-а, одржавање редовног конгреса и додела награда Michel Vanderborght.
Oбраћање нашег представника Томислава Миленковића:
„Уважени председниче, поштовани домаћини, драги другови,
Веома сам срећан што данас у Будимпешти могу, на Дан ослобођења Будимпеште од фашистичког окупатора, да заједно са вама одам почаст херојима ослободиоцима и цивилним жртвама.
Задовољство ми је, такође, поштовани председниче Вилмош што могу да пожелим Вама и мађарском народу живот и рад у слободној и напредној земљи, у име српских бораца, ветерана и антифашиста.
Данас бих желео да вам пренесем поздраве српских бораца окупљених у највећој организацији ветерана у Србији – СУБНОР-у.
Србија је, као и Мађарска, претрпела енормне губитке у Другом светском рату. Српски борци, заједно са борцима из бивше Југославије, а под вођством друга Тита чинили су главну снагу југословенске армије и изградили су уједињени фронт у борби против окупатора.
Фашизам и његови злочини, овде данас као и у Србији, оставили су трагове својих недела, трагове који се трајно памте.
Драги пријатељи, данас, фашизам има своје савремене облике постојања и опстанка. Најважније вредности човечанства поновно су доведене у питање. Претња се надвила над: слободу, мир и социјалну сигурност. Појављују се нове идеологије са циљем поткопавања демократије и стварања модерних облика експлоатације људи. Развијају се такозвани „хумани“ облици фашизма, често оправдани патриотизмом.
Корпоративизам нуди лажни социјализам кроз јединство људског и материјалног капитала. Десничарски популизам, у идеолошком смислу, проналази демократију у систему пажљиво осмишљене диктатуре.. Криминал и корупција постају правило при дистрибуцији добара, често легализовани кроз државне законе.
Санкције и војне интервенције постале су средство наводно хуманог дисциплиновања држава и народа. И могао бих дуго да набрајам ризике дехуманизације слободе и права.
Циљ свега овога је прихваћање покорности од стране људских бића. Из тог разлога дужни смо да се боримо против свих врста напада на слободу појединца и друштва. Антифашистичка борба је борба која се не ценка са слободом.
Фашизам је ропство. Живот у слободи је живот достојан људског бића.
Живела слобода!“
У завршној речи председник Вилмош Ханти рекао је да треба бити оптимистичан и активан у антифашистичком раду, да ако нисмо довољно снажни да победимо то није само наша одговорност али морамо деловати.
Ставови ФИР-а у вези са неофашистичким појавама у Европи
У следећем броју Билтена биће објављен чланак са критичким освртима о влади Ђорђе Мелони и њеној десничарској већини, које низом законодавних мера, како редовних тако и уставних, појачавају тенденцију ауторитарне трансформације италијанског институционалног оквира.
На нивоу редовног законодавства доносе се закони који се сваки пут представљају као обнова ауторитета државе, а који уводе нова кривична дела – готово увек „по мери“ обликоване варијанте већ постојећих казнених дела – и прекомерно повећавају казне, нарушавајући неопходну равнотежу кривичног система.
Кривичноправни одговор на друштвене проблеме и ситуације отежане економским тешкоћама кроз које Италија пролази постаје све израженији. Кривично право усмерено ка „врсти починиоца“ постаје улазна врата кроз која пролазе најтежа кршења једнакости грађана пред законом, а пре свега репресивни заокрет чија се расистичка природа не може сакрити.
Најновија мера из фебруара предвиђа ограничења слободе изражавања и окупљања загарантованих Уставом, под изговором нереда који су се догодили током неких протеста – иако их свакако треба осудити – а који су неодговорно и инструментално проглашени „нападом на државу“ и „повратком Црвених бригада“, што је показатељ политичке и грађанске неодговорности.
На уставном нивоу, реформа система организације и функционисања правосуђа биће предмет народног референдума, али вредност и значај ове реформе далеко превазилазе оно што је конкретно написано у тексту. Раздвајање каријера истражних и судских судија је полазна тачка, али ефекти су изузетно далекосежни и суштински слабе могућност правосуђа да у потпуности обавља своју функцију надзора над законитошћу целог система. То је јасно објашњиво јер италијанска влада дели фундаменталну логику владе Доналда Трампа и других влада у Европи: онај ко победи на изборима (не улазећи у начин на који побеђује, укључујући и веома високу стопу апстиненције) не сме имати никакве препреке ни контроле; на владе се не примењуке фундаментални принцип поделе власти и – што је још важније – равнотеже између грана власти.
Подела власти је гаранција да ниједна од њих неће злоупотребити своју моћ, у смислу разлике између закона – који мора бити општи и важећи за све – и администрације, која мора бити извршна и, ако је потребно, детаљна. Али управо равнотежа између њих дефинише праву суштину демократског система: ниједна не превладава над другом, постоји међусобна контрола, стални процес односa и повратне спреге, и потчињавање закону. О каквој владавини права можемо говорити ако то није случај? Па ипак, редовне и финансијске судије се оптужују да „раде против“ владе, да јој не дозвољавају да спроведе оно што је обећано грађанима и да спречавају напредак земље. Укратко, сви аргументи најгорег популизма комбиновани са класичним потезима десничарских снага. Крајем марта, бирачи ће рећи своје: два месеца интензивног ангажовања за уставну демократију. Истовремено, економска ситуација земље се додатно компликује. Постоји стални проблем индикатора сиромаштва, уз нужност узимања у обзир значајног удела социјалних давања (која с једне стране ублажавају тешке услове, али с друге стране задају снажан ударац универзалном систему државе благостања) и историјски укорењене утаје пореза која искривљује сву статистику. Постоји проблем раста индекса неједнакости, с обзиром на сталну друштвену поларизацију и блокаду такозваног друштвеног лифта, што утиче на очекивања и тежње за индивидуалним развојем (колективни развој је одавно избледео!). Ту је и континуирани тренд деиндустријализације земље, што би – уз демографски пад – требало да буде највећа брига владе, али и опозиције, и искрено – нисмо на том нивоу.
Конгрес ФИР-а
Озбиљан је проблем што за конгрес још ништа није припремљено: место, датум, политичка платформа. Потребна је одлучна промена правца и то у разумном временском року. Допринос Улриха Шнајдера позива нас да одмах започнемо расправу која ће довести до дефинисања садржаја и платформе нашег редовног конгреса. А ако је конгрес редован, политичке теме у којима делујемо то нису – реч је о историјским временима.
А) Прва тема се тиче јачања нацистичке и фашистичке деснице широм Европе. Очигледно је да антифашистички ангажман заснован искључиво на сећању на победоносни рат и полемикама о улози Совјетског Савеза не доноси велике резултате. Исправно је радити и једно и друго, али треба имати на уму да је, посебно за млађе генерације, то далека прошлост. Такође треба узети у обзир да у многим европским земљама крај фашизма није значио почетак демократије. Можемо то прихватити или не, али то није пресудно: пресудно је да је то тако за њих, и морамо радити на томе да се временом обезбеди еволуција у том погледу. Уопштено говорећи, питање антифашистичког ангажмана мора се поставити на нове начине: морамо одговорити на питање зашто су, 80 година касније, фашизам и нацизам референтна тачка а многим другима нису препрека за гласање за одређене политичке снаге? Зашто се антисемитизам поново јавља, а антиисламизам и расизам шире? То је права суштина проблема. Стога је неопходно добро упознати шта се дешава у систему идеја и вредности у европским земљама, разумети зашто се то дешава и у бившим социјалистичким земљама, а затим покренути континенталну кампању засновану на позитивним вредностима, а не само на сећању.
Б) Други елемент политичке платформе конгреса мора се односити на мир и противљење политикама поновног наоружавања. Налазимо се у потпуно новој фази у којој правила и инструменти 20. века више не постоје и неће се вратити. Питање одбране све више постаје питање колективне безбедности. ФИР, ослањајући се на своју историју и снажну вредносну основу, може се профилисати као један од актера – у друштвеној и културној области – који раде на стварању новог европског пакта о суживоту и разоружању. „Хелсинки 2“, како је већ много пута речено: али то се постиже координисаним радом и доприносом даљој европској интеграцији, без које неће бити ни Хелсинкија ни разоружања.
Ц) Трећи фактор је Европа. Налазимо се на критичној тачки: њен развој није задовољавајући – премало социјалан, превише милитаризован, никада истински аутономан, а ипак амбициозан; уједињен у много чему, али неспособан за напредак; проширен али некохезиван – али је повратак моделу појединачних националних држава незамислив. Ако желимо да покренемо другачије економске, политичке и друштвене процесе и успоставимо дипломатску и кооперативну, а не војну, равнотежу, Европа је неопходна. И зато се и ми – наша демократска историја, унуци и праунуци оних који су победили фашизам и нацизам – морамо се ангажовати у јачању Европе. Ради се о општем оквиру: ко ће владати, како и са којим циљевима, то је друго питање и долази касније.
• Стратешка аутономија – Сједињене Америчке Државе више нису ослонац; аутономија мора бити финансијска, економска, научна и продуктивна.
• Јединствено тржиште за правила, инструменте и политике.
Д) И коначно, питање мира: морамо подстицати обнову система колективне сугурности у којем свака земља проналази одговор на сопствене несигурности и страхове. Не говоримо о ризицима, већ о трагичним чињеницама које произашлима из југословенских ратова, настављених проширењем НАТО-а и руским ратом у Украјини. А пред нашим вратима је трагедија у Палестини и слабљење Уједињених нација.
Нови Хелсинки за нови свет.
Ако делимо овај приступ, неопходно је организовати његове различите кораке, затражити од националних удружења њихов допринос неопходној разради и учинити конгрес догађајем који ће покренути овај пројекат. Датуми и места ће се природно дефинисати како се политика буде обликовала, заједно са руководствима која ће преузети одговорност за њено спровођење.
Допринос дискусији на састанку Извршног одбора ФИР-а 14. фебруара 2026. (Regina Girod)
Желим детаљније да опишем ситуацију у Савезној Републици Немачкој и стратегију ВВН-а јер се, као и многе организације унутар ФИР-а, суочавамо са питањем како стабилизовати политичку равнотежу снага која се све више помера удесно. Оно што је данас реч у Савезној Републици Немачкој није ништа мање него будућност демократије.
Немачка се налази у економској кризи, незапосленост расте, а прогнозе за економски развој су све лошије. Социјална несигурност се шири, чак и међу средњом класом која се раније осећала сигурно. Ово је праћено широким незадовољством владом и актуелном политиком. Савезни канцелар Мерц из ЦДУ-а бележи најгоре резултате у анкетама икада забележене за једног немачког канцелара. Делује с презиром према већини грађана и жели да спроведе радикално преобликовање државе у интересу капитала. У анкетама, АфД и ЦДУ су тренутно изједначене и само заједно би имале већину у Бундестагу. Унутар ЦДУ-а, јачају снаге које се залажу за коалицију са АфД-ом. Званично, према АфД-у, и даље постоји такозвани „заштитни зид“ свих демократских партија, али у стварности се он све више поткопава. Мерцово понашање сугерише да он не би имао проблема са удруживањем снага са АфД-ом.
Ово чини ситуацију у Немачкој упоредивом са оном у Француској, где је странка Марин ле Пен Национални окупљање већ годинама на ивици преузимања власти, али је до сада спречавана тактичким савезима и владама без парламентарне већине. Међутим, немачка политика је далеко од таквих опција. У најгорем случају, савезни избори зими 2029. могли би резултирати владом ЦДУ–АфД која би оспорила демократске темеље земље.
Ове године, регионални избори се одржавају у две источнонемачке државе, Саксонији-Анхалту и Мекленбургу-Западној Померанији. АфД води у анкетама у обе савезне државе, а у Саксонији-Анхалту би могла да освоји место премијера (министра-председника). То би био политички потрес са несагледивим последицама. Како обуздати странку која даје министра-председника и спроводи одговарајуће кадровске промене? Берлин показује да постоје и друге могућности. Избори се у главном граду такође одржавају у септембру. Према досадашњим анкетама, већина ЦДУ-СПД-Зелених је подједнако могућа као и већина Левице, СПД-а и Зелених, можда чак и са Левицом као најјачом снагом, али у сваком случају без учешћа АфД-а у влади. Генерално, уз високе резултате АфД-а, долази и до повећања подршке Левици, посебно међу младим бирачима млађим од 30 година.
Земља је подељена, знаци кризе се множе, а међународна превирања узнемиравају немачко становништво, које је одувек сматрало своју земљу економским и политичким лидером. АфД и све снаге које промовишу десничарску политику тренутно профитирају од овога. Шта ми, као антифашистичке и демократске снаге, можемо да учинимо да се супротставимо томе?
Годинама се ВВН ослања на блиске савезе са другим организацијама и структурама на левици. Активистичке левичарске снаге нас понекад називају „грађанском антифа“. Ми смо регистровано непрофитно удружење на савезном нивоу и поштујемо важеће прописе. Након деценија етикетирања као левичарске екстремистичке организације и праћења од стране Канцеларије за заштиту устава, многе наше структуре су сада признати актери у демократској сфери. Наравно, ово би се могло поново променити; савезни министар унутрашњих послова из ЦСУ је недавно описао борбу против левичарског екстремизма као свој најважнији задатак. С обзиром на нашу борбу против АфД, његова слика непријатеља је разумљива.
Савезни извршни директор ВВН-БдА је тренутно лично одговоран за три друге структуре којима наше удружење омогућава да легално обављају јавне активности, воде рачуноводство и запошљавају особље. То су удружење „Aufstehen gegen Rassismus“ (Устаните против расизма), удружење „Widersetzen“ (Отпор), које организује снажне акције против АфД на националном нивоу и обухвата све облике деловања – од културних доприноса до организованих облика отпора – и „Иницијатива за забрану АфД“, коју је првобитно покренуло Удружење демократских правника.
ВВН-БдА користи све своје ресурсе за борбу против АфД и очување демократије, али ако не успемо да мобилишемо широке слојеве становништва заједно са данашњим политичким актерима, нећемо победити. Наравно, можемо се надати спонтаним развојним процесима, који су тренутно највидљивији на интернету. На пример, сведоци смо појаве новог феминистичког покрета који снажно заговара разноликост, солидарност и антифашизам. Историја показује да кризе могу довести до мобилизације великих маса. Још нисмо стигли до те тачке, и није јасно ко ће на крају одредити њен правац.