НАСТУПАЊЕ САВЕЗНИКА, ЈУН 1944—МАРТ 1945.

ОПЕРАЦИЈЕ НА ИСТОЧНОМ ФРОНТУ, ЈУН 1944 — МАРТ 1945.

Совјетска летња офанзива, јун—септембар 1944. — Врховна команда Црвене армије одлучила је још у мају да у на­редној офанзиви разбије немачку групу армија Центар и ослободи Белорусију. У исто време требало је да преду у офанзиву совјетски фронтови на централном делу Источног фронта, да униште новофор­мирану немачку групу армија Северна Украјина. У овој етапи ангажоваће се совјетске снаге на јужном и северном делу Финског фронта. Снаге на левом крилу совјетског распореда добиле су задатак да наставе офанзивна дејства. Општи задатак совјетских фронтова је био да се у наредној етапи очисти преостали део Совјет­ског Савеза од окупатора, успоставе границе совјетске државе и помогне ослобођење Пољске, Чехословачке и осталих земаља од фашистичке окупације. Црвена армија је средином 1944. имала 476 дивизија, 17 самосталних бригада, 37 оклопних и механизованих корпуса, 37 самосталних оклопних бригада, 83 артиљеријске и мино­бацачке дивизије, 93 самосталне артиљеријске и минобацачке бригаде и 153 ваздухопловне дивизије.

 

После неуспелих мировних преговора са Совјетским Савезом у фебруару, финска влада је одлучила да настави рат. На Карелиј­ској превлаци, на р. Свир и северно од Оњешког језера, Финци су имали 15 дивизија и 6 бригада у 4 корпуса, укупно 268 000 људи и 348 авиона. Према њима биле су деснокрилне снаге Лењин­градског фронта (21. и 23. армија, 2 корпуса, 2 самосталне дивизије, артиљеријски корпус за пробој, авијација Балтичке флоте и део снага 2. гардијског ловачког авиокорпуса) и главнина Карелијског фронта (7. и 32. армија и 7. вазд. армија), под командом генерала К. Мерецкова; оба фронта подржавале су Балтичка флота и Ладошка и Оњешка флотила. Укупне совјетске снаге према Финцима биле су 41 пешадијска дивизија и 5 пешадијских бригада, око 450 000 људи и 1547 авиона. Лењинградски фронт прешао је у напад 10. јуна; до 21. јуна пробио је сва три појаса Манерхајмове линије и ослободио Виборг ; 11. јула прешао је у одбрану на достиг­нутој линији. Карелијски фронт је прешао у напад 20/21. јуна у јужној Карелији. Првог дана пробио је главни одбрамбени појас на р. Свир; уз подршку Оњешке флотиле напредовао је на северозапад, па су 21. јула његови делови избили у близину границе. У таквој ситуацији финска влада је затражила 25. јула преговоре, који су се завршили потписивањем примирја 19. септембра. Финска је прихватила совјетски услов да немачке снаге напусте Финску, али је на крајњем северу, у Лапонији, ипак остала изолована немачка 20. планинска армија.

На фронту од Сиротина до Ковела, у Белорусији, Немци су се бранили са групом армија Центар (3. оклопна, 4, 9. и 2. армија — 34 пд, 1 вд, 3 мд, 1 ловачка д и 2 коњичке бр); подржавала је 6. вазд. армија са 1342 авиона под командом фелдмаршала Е. Буша. На истом фронту била су развијена 4 совјетска фронта: Први прибалтички, под командом генерала И. Баграмјана, Трећи бело­руски, под командом генерала И. Черњаховског, Други белоруски, под командом генерала Г. Захарова и Први белоруски, под ко­мандом маршала К. Рокосовског. Подржавале су их 3, 1, 4, 6. и 16. вазд. армија и Дњепарска флотила. Укупне снаге ових фронтова биле су: 166 дивизија, 9 бригада, више од 6000 авиона, 31 000 топова и минобацача и 5200 тенкова и самоходних оруђа. Значајан до­принос пружали су и партизани у позадини немачких снага. Совјетска Врховна команда је предвиђала да сва четири фронта разбију не­мачке снаге на просторији Витебск, Бобрујск (Ео6пyуцК), Минск, а затим, у првој фази надирања, да избију у висину Молодечна (Молодецзно — план Еаепамуон). Маршал А. Васиљевски добио је задатак да координира дејства Првог прибалтичког и Трећег белоруског фронта, а маршал Г. Зуков дејства Другог и Првог белоруског фронта.

Совјетске снаге су прешле у напад 23. јуна; 27. јуна су осло­бодиле Витебск, а 29. јуна Бобрујск. У даљем совјетском на­ступању, код Минска, који је ослобођен 3. јула, окружена је и до 9. јула уништена главнина немачке 4. армије. На фронту не­мачке групе армија Центар створена је бреша ширине 400 км, коју Немци нису имали чиме да затворе, те је у даљем надирању осло­бођен Вилњус 13. јула, а наредног дана форсиран Њемен. јединице Првог белоруског фронта су 20. јула на 3 места форсирале Западни Буг (3анадХбиу Еyе) и стигле у Пољску; 25. јула совјетске оклопне јединице избиле су на Вислу и њеном десном обалом продужиле према Варшави. Група армија Центар изгубила је у овој офанзиви 350 000 људи.

Пред фронтом Другог и Трећег прибалтичког и Лењинградског фронта бранила се немачка група армија Север (18. и 16. армија, и армијска група Нарва) и део 3. оклопне армије из групе армија Центар, укупно 47 дивизија и 1 бригада; подржавала их је 1. вазд. армија (око 900 авиона). Совјетска Врховна команда је 4. јула наредила Трећем прибалтичком фронту да уништи немачке снаге на р. Нарви, Другом прибалтичком фронту да надире према Риги, и да у садејству са Првим прибалтичким фронтом одсече немачке снаге у Прибалтику. Трећи и Други прибалтички фронт, подржаван 15, 14. и 3. вазд. армијом, прешли су у офанзиву 10. јула. Совјетске снаге су до краја јула продрле око 200 км на запад. У даљим операцијама снаге Трећег прибалтичког фронта обухватиле су Псковско језеро (ИИцКоецКое 03епо) са запада и тиме угрозиле одступницу немачких снага на р. Нарви, па су Немци почели одступати са реке. То је олакшало надирање Лењинградског фронта, који је интензивно подржавала Балтичка флота. Трупе Трећег бело­руског фронта ослободиле су 1. августа Каунас и подишле граници Источне Прусије; Други белоруски фронт избио је на реку Нарев, а Први белоруски фронт је од 31. јула водио огорчену борбу за Прагу — предграђе Варшаве. У међувремену, у Варшави је букнуо устанак против Немаца, који је угушен после 63 дана херојске борбе ( Варшавски устанци). У Хелму (Цхелм) је образован Пољски комитет народног ослобођења (Полски Ко­митет Wyзwолениа Народовцего); прокламовао је свој политички програм у којем је изнесена перспектива народне револуције у Пољској. Док су армије совјетских фронтова на десном крилу биле у офанзиви, Први украјински фронт (око 80 дивизија, 10 оклопних и механизованих корпуса, 4 самосталне оклопне и механизоване бригаде, чехословачки 1. корпус, уз подршку 2. и 8. вазд. Армије — укупно 843 000 људи), под командом маршала И. Коњева, добио је задатак да ослободи западну Украјину и југоисточне области Пољске. Пред њим су се налазиле снаге немачке групе армија Северна Украјина (немачка 4. и 1. оклопна армија и мађарска 1. армија, са око 34 пешадијске, 5 оклопних и 1 моторизованом диви­зијом и 2 пеш. бригаде, укупно око 600 000 војника), под ко­мандом генерала Ј. Харпеа (Јосеф Харпе); подржавала их је 4. вазд. армија са 750 авиона. Пошто су осетили да предстоји совјетска офанзива, Немци су се почели повлачити на унапред добро утврђене положаје. Први украјински фронт, у садејству са Првим белоруск:м фронтом, прешао је у напад 13. јула. До 18. јула пробијена је немачка одбрана на оба правца на фронту ширине 200 км; пробој је био дубок 50—80 км. У рејону Бродија до 22. јула окружено је и уништено 8 немачких дивизија. Совјетске оклопне и механизоване јединице избиле су до 23. јула на р. Сан, форсирале је и наставиле надирање ка Висли. У таквој ситуацији Немци су намеравали да устале фронт на Висли, али су совјетске снаге 30. јула, у рејону Сандомјеша, на три места форсирале Вислу и образовале неповезане мостобране.

Совјетска Врховна команда је 30. јула од Штаба Четвртог украјинског фронта, и левокрилних армија Првог украјинског фронта (1. гардијске, 18. армије и 8. вазд. армије) формирала нови Четврти украјински фронт, под командом генерала И. Петрова. Он је имао задатак да избије на Карпате, које су_ Немци намеравали да бране мађарском 1. армијом. Јединице Четвртог украјинског фронта избиле су почетком августа пред превоје Карпата. Тиме је осло­бођена готово сва Украјина, сем неколико карпатских превоја. После тога је Четврти украјински фронт 15. августа прешао у одбрану.

Немци су Румунију бранили са групом армија Јужна Украјина под командом генерала Ј. Фриснера (Јоханнес Фриесснер); била је подељена на армијску групу W6хлер (немачка 8. армија и 17. корпус и румунска 4. армија) и армијску групу Думитресцу (не­мачка 6. и румунска 3. армија), а подржавали су је један немачки и један румунски вазд. корпус са 810 авиона. Укупно је имала 47 дивизија (43 пешадијске, 3 оклопне и 1 моторизована дивизија) и 5 пеш. бригада, са око 643 000 људи. Осим тих снага, у Румунији је била још румунска 1. армија од 4 пеш. дивизије, и неке мање јединице, укупне јачине око 57 000 људи. Према тим снагама били су совјетски Други (Малиновски) и Трећи (Толбухин) украјински фронт, подржавани од 5. и 17. вазд. армије. Оба совјетска фронта имала су 87 пешадијских дивизија, 3 коњичке дивизије, 1 моторизовану бригаду, 2 бригаде морнаричке пешадије, 6 оклопних и механизованих корпуса, са око 929 000 људи и 2650 авиона. Совјетским копненим снагама садејствовали су Црноморска флота и Дунавска флотила (поновно формирана у априлу). Дејства оба фронта коорди­нирао је маршал С. Тимошенко. Совјетска офанзива почела је 20. августа; наредног дана је пробијен фронт румунске 4. армије северозападно од Јашија (Иаси) и румунска 3. армије источно од Кишињева (Кумунее). До 25. августа у јашко-кишињевској операцији окружене су и уништене 22 дивизије, а до 29. августа ослобођено је ушће Дунава и Констанца. Тиме су створени услови за продор у дубину Румуније с источног правца и избијање на северну границу Бугарске. Продор совјетских снага у Румунију довео је до пада владе генерала Ј. Антонескуа 23. августа. Под утицајем немачко-румунског пораза и приближавања Црвене армије, профашистичке владе Мађарске и Бугарске настојале су да избегну последице ангажованости на страни Осовине. Зато бугарска влада 26. августа објављује строгу неутралност, а у Мађарској је 29. августа образована нова влада. Нова влада у Румунији објавила је 24. августа рат Немачкој, а 31. августа јединице Другог украјинског фронта ушле су у Букурешт. Настављајући наступање на запад, јединице Другог украјинског фронта избиле су 5. септембра на Дунав код Турну Северина, а јединице Трећег украјинског фронта истог дана на румунско-бугарску границу. Совјетски Савез је 5. септембра објавио рат Бугарској. Истог дана бугарска влада затражила је примирје. Јединице Трећег украјинског фронта прешле су бугарску границу 8. септембра; сутрадан је избио народни устанак и образована је нова влада Отечественог фронта, која је објавила рат Немачкој ( Бугарска). — Кад су јединице Црвене армије избиле на границу Југославије, совјетска влада је, у духу савезничких односа, затражила од Националног комитета ослобођења Југославије да њене трупе пређу границу Југославије да би најкраћим путем избиле у Мађарску. Национални комитет ослобођења Југославије је то прихватио. После ослобођења Софије, 16. септембра, главнина Трећег украјинског фронта упућена је према Мађарској, а помоћне снаге ангажоване за садејство са јединицама НОВЈ у источном делу Југославије.

У Лондону је још 8. 5. 1944. потписан споразум између влада Совјетског Савеза и Чехословачке о будућем односу совјетских оружаних снага и органа чехословачке администрације на ослобо­ђеној територији._ Истовремено, у Словачкој је појачана партизанска активност ( Чехословачка). Словачки национални савет је 1. септембра изјавио да преузима власт, објавио мобилизацију и позвао народ у борбу против окупатора. Немци су 28. августа против устаника упутили знатне снаге и овладали делом устаничке територије, али нису успели да униште устаничке снаге. Први и Четврти украјински фронт, у чијем је саставу био чехословачки 1. корпус, прешли су у офанзиву 8. септембра против делова немачке 17. армије и 1. оклопне армије и почели борбе за поседање Дукелског превоја, Прзелецз Дукиелска ( Дукелска операција).

Када је 22. септембра ослобођен Талин, совјетска Балтичка флота добила је шире могућности за дејства. Она је угрозила по­морске транспорте којима су се повлачиле немачке снаге из Финске и онемогућила поморски обалски саобраћај за потребе немачке армијске групе Нарва. Јединице Трећег и Другог прибалтичког фронта ослободиле су Ригу 13. октобра, а лево крило Првог при­балтичког фронта приближавало се Мемелу (Клајпеда, Кнаунебд). Тиме је немачка група армија Север разбијена на три дела: преко 30 дивизија изоловано је у Курландији, 2 пешадијске, 2 оклопне дивизије на мостобрану око Мемела, а 4 пешадијске, 2 оклопне и 1 моторизована дивизија ушле су у састав групе армија Центар. Снаге Лењинградског и Трећег прибалтичког фронта избиле су на обалу Естонске ССР; 27. септембра извршен је десант на Монзундски архипелаг, који су Немци упорно бранили уз по­дршку бојних бродова Адмирал Сцхеер и Лиитзов и тешке крстарице Принз Еуген. Тада се на комуникацијама снага Осовине у Бал­тичком мору појављују и совјетске подморнице које су до тада, углавном, биле блокиране у Финском заливу.

Совјетска јесења офанзива, октобар — децембар 1944. — После закључења примирја између Совјетског Савеза и Финске, немачка 20. планинска армија (3 пд и 4 брдске дивизије, 3 мот и 2 п пука, укупно 200 000 људи) повукла се у северне рејоне Финске, ради одбране рејона Петсама и Ћиркенеса (Киркенес). Но, совјет­ска 14. армија, подржана 7. вазд. армијом и Северном флотом (1 бојни брод, 1 крстарица, 17 разарача, 59 торпедних чамаца, 32 подморнице и 600 авиона) прешла је у офанзиву 7. октобра, пробила немачки фронт и 22. октобра избила на норвешку границу. Пошто је ослободила целу обалску област, 9. новембра прешла је у одбрану.

После испадања из рата Румуније и Бугарске, превирања у Мађарској и устанка у Словачкој, совјетска Врховна команда одлучила је да у јесењој офанзиви из Румуније усмери наступање Другог и Трећег украјинског фронта на северозапад. Њихов десни бок штитио је Четврти украјински фронт, а на левом је била Народноослободилачка војска Југославије, која је водила операције за коначно ослобођење земље.

Крајем септембра Други украјински фронт (40 пешадијских и 3 оклопна корпуса, 2 механизована и 3 коњичка корпуса и 1 оклопна бригада) био је на јужној граници Трансилваније; десно од њега Четврти украјински фронт на источним Карпатима, а лево Трећи украјински фронт у Бугарској. Немци су у Мађарској имали групу армија Југ (немачка 8. и 6, мађарска 2. и 3. армија и немачка 4. вазд. армија, укупно 29 дивизија и 5 бригада). Ту су још биле 3 дивизије групе армија Ф (Југоисток) и 550 авиона. У то време мађарска 1. и немачка 1. оклопна армија биле су на источним Карпатима према Четвртом украјинском фронту. Совјетски Други украјински фронт почео је напад 6. октобра. Немачке и мађарске јединице пружиле су жесток отпор, али је после три дана борби фронт пробијен, а мађарска 3. армија разбијена. Јединице Црвене армије очистиле су Банат и продирале широким фронтом у Мађарску и Бачку; 28. октобра образовале су 3 мостобрана на Тиси у рејону Солнока (Сзолнок). Истовремено Четврти украјински фронт продро је у Закарпатску Украјину. Продор Црвене армије у Мађарску условио је промену става мађарске владе, која је ли. октобра прихватила савезничке услове примирја. То је довело до интервенције Немаца који су преко нове владе мађарске фашистичке организације Стреластих крстова настојали да мађарска армија продужи борбу.

Снаге Трећег украјинског фронта прешле су границу Југославије и, заједно с јединицама НОВЈ, у другој половини октобра уче­ствовале у београдској операцији. Избијањем Црвене армије на границу Југославије, Источни фронт се непосредно по­везао са фронтом НОВЈ у Југославији.

До 2. новембра Други украјински фронт избио је на југоисточне прилазе Будимпешти, Трећи украјински фронт, подржан Дунавском флотилом, успоставио је 7. новембра мостобран на Дунаву код Апатина, а 9. новембра, у садејству са јединицама 51. дивизије НОВЈ, форсирао Дунав код Батине. До 18. децембра је­динице Другог украјинског фронта прешле су северно од Будимпеште мадарско-чехословачку границу, а Трећег украјинског фронта избиле у висину Блатног језера. Совјетски Други и Трећи украјински фронт обновили су 20. децембра напад на ћелом фронту, пробили непријатељев фронт и 26. децембра окружили Будимпешту; у окру­жењу се нашло 5 немачких и 4 мађарске дивизије, укупно око 160000 људи ( Будимпештанска операција). На слободној територији образована је 22. децембра мађарска привремена влада, а 28. децембра Мађарска је објавила рат Немачкој. Крајем 1944. линија фронта је ишла од Источне Прусије кроз Пољску, Чехосло­вачку и Мађарску и настављала се на југоистоку преко Југосла­вије. У то време фронт у Италији био је на јужној ивици Падске низије, а на западу у Француској и Белгији на граници Немачке. — Ускоро непрекидном фронту Немачка је окружена с истока, југа и запада.

Јачина и распоред немачких и совјетских снага крајем 1944. — Због тешких губитака, који су у 1944. достигли врхунац, немачке оружане снаге знатно су смањене. Само у последњих

6 месеци изгубиле су око 90 дивизија. Због тога је 25. септембра 1944. позвано под оружје целокупно мушко становништво од 16 до 60 година. Од најстаријих годишта образоване су формације Волксстурм и стављене под команду рајхсфирера СС Х. Химлера; оне ће преузети задатке јединица које су се налазиле у позадини, да би их ослободиле за фронт. У исто време Немци су настојали да и даље повећавају број страних радника у привреди; крајем 1944. принудно је радило у Немачкој скоро 7 милиона страних радника. — Крајем 1944. Немачка је имала 282 дивизије, 21 бри­гаду и 7 самосталних пукова; укупно под оружјем било је око

7 000 000 људи. Ратна морнарица је имала 2 џепна бојна брода, 5 крстарица, 400 подморница, око 20 разарача и већи број мањих ратних бродова. Ваздухопловство је имало 5041 авион, од којих 3193 борбено способна. На Источном фронту биле су групе армија Север, Центар и Југ, укупно 135 дивизија и 26 бригада; у саставу групе армија Југ биле су још мађарска 1. и 3. армија (16 дивизија и 1 бригада). У Југославији је била група армија Е, укупно немачких 19 дивизија, 9 бригада и 6 пукова и преостале квислиншке снаге. У Италији је била група армија Ц (укупно 27 дивизија и 1 пук) и 4 Мусолинијеве дивизије. На западу су биле групе армија Х, Б и Г, укупно 67 дивизија и 1 бригада. У северној Финској и Норвешкој Немци су имали 16 дивизија и 4 бригаде, у Данској 4 дивизије, у Словачкој и Чешко-моравском Протекторату 12 дивизија и 1 бригаду; 2 дивизије биле су непосредно под Врховном командом оружане силе.

Совјетске снаге на Источном фронту, крајем 1944. имале су 488 стрељачких, моторизованих, коњичких и ваздушнодесантних дивизија, 11 пеш. бригада, 35 тенковских и оклопних корпуса, 29 тенковских и механизованих бригада, 94 артиљеријске и минобацачке дивизија, 40 артиљеријских и минобацачких бригада; укупно је у КоВ било 6 289 000, а у свим видовима оружане силе 7 109 000 људи. Совјетско-немачки фронт протезао се од Балтичког мора преко Латвије, Литве, Источне Прусије, Пољске, Чехословачке до Мађарске.

Продор Црвене армије до граница Немачке и Аустрије, јануар — март 1945. — План за уништење немачке армије на Источном фронту, израђен у новембру 1944, предвиђао је да се једновремено изврше удари у Источној Прусији, Пољској, Чехо­словачкој и Мађарској и створе предуслови за продор у Немачку и Аустрију. Образована су четири стратегијска правца операција: приморски, берлински, прашки и бечки. За извршење тог задатка ангажовано је девет совјетских фронтова (Први и Други прибалтички, Први, Други и Трећи белоруски и Први, Други, Трећи и Четврти украјински). Заједно са совјетским снагама у саставу фронтова дејствоваће 29 пољских, чехословачких, румунских и бугарских дивизија са укупно 326 532 војника. Осим тога дејствоваће Балтичка, Северна и Црноморска флота и Дунавска флотила.

У време када су се довршавале припреме за општи напад Црвене армије, Немци су у Мађарској улагали очајничке напоре да затворе правац ка Бечу, јер би продором Црвене армије до Беча биле одсечене група армија Е у Југославији и група армија Ц у Италији; уз то би се с југа подишло Чехословачкој. Док су снаге Трећег украјинског фронта водиле борбе за Будимпешту, почела је офанзива на централном и северном делу Источног фронта, у Пољској и Источ­ној Прусији. Први украјински фронт (8 армија, 3 оклопна корпуса, 1 механизовани корпус и 1 коњички корпус), подржан 16. и 2. вазд. армијом (4770 авиона), под командом маршала И. Коњева, почео је офанзиву 12. јануара, Први белоруски фронт (7 армија, 2 оклопне армије, 2 оклопна корпуса и 1 коњички корпус), под командом маршала Г. Жукова, 14. јануара, а десно крило Четвртог украјинског фронта, под командом генерала И. Петрова, 15. јануара. Те снаге имале су задатак да пред собом разбију немачке јединице, осло­боде преостали део Пољске и избију на Одру (берлински стратегијски правац). Истовремено, северно од њих, снаге Другог белоруског фронта (7 армија, 1 оклопна армија, 2 оклопна корпуса, 1 коњички корпус) подржане 4. вазд. армијом, под командом маршала К. Рокосовског, и Трећег белоруског фронта (6 армија, 2 оклопна корпуса) подржане 1. вазд. армијом, под командом генерала И. Черњаховског, имале су задатак да разбију немачке снаге у Источној Прусији и избију на Балтичко море (приморски стратегијски правац). На остала два стратегијска правца (прашки и бечки) ангажоваће се снаге када се створе услови продором к Одри и ка Балтику.

Према совјетским снагама, ангажованим на берлинском правцу, бранила се немачка група армија А (под командом генерала Ј. Харпеа): 9. и 17. армија, 4. оклопна армија, уз подршку дела 6. вазд. армије (270 авиона), са резервом од 2 корпуса — укупно 30 дивизија, 2 бригаде и око 50 самосталних батаљона. У Источној Прусији и делу Пољске бранила се група армија Центар (под коман­дом генерала Х. Рајнхарта, Ханс Реинхардт): 3. оклопна, 2. и 4. армија, јединице Волксстурма и Хитлерјугенда уз подршку дела 6 вазд. армије — укупно 41 дивизија и 1 бригада. На северу, на Курземском полуострву (Кyп3еМЦКуии нојиyоцмпое) у совјетској Латвији била је група армија Север (16. и 18. армија), изолована и блокирана од трупа Другог прибалтичког фронта.

Трупе Црвене армије пробиле су немачки фронт и продужиле надирање према западу. Немачке 17, 4. оклопна и 9. армија нису се могле задржати ни на једној раније утврђеној линији. Први белоруски фронт ослободио је 17. јануара Варшаву; потом је 23. јануара ослободио Бидгошћ (Бyдгосзцз) и окружио Познањ. Први украјински фронт ослободио је Кјелце (Киелце), Ченстохову (Цзестоцхцзва) и Краков; до краја јануара избио је на средњи и горњи ток Одре и у рејонима Бреслауа (Вроцлав) и Ратибора (Рацибуш, Рациборз) обра­зовао мостобране. Напредујући ка доњем току Одре, Први белоруски фронт окружио је 1. фебруара на десном крилу Шнајдемил (Сцхнеидемиихл — Пила, Пила) и главнином избио код Кистрина (Киистрин — Костжин, Кострзyн) на доњи ток Одре и, ускоро затим, и јужно од града, на 60—70 км источно од Берлина.

У исто време Други и Трећи белоруски фронт развијали су операције у Источној Прусији, да што пре разбију непријатеља пред собом и избију на Балтичко море. Трећи белоруски фронт почео је офанзиву 13. јануара, а Други 14. јануара. До 19. јануара немачки фронт пробијен је на целој ширини. Трупе Другог белоруског фронта избиле су 26. јануара на Балтичко море у рејону Елбинга (Елблонк, Елблqг)Т између Кенигсберга (Конигсберг — Калињинград) и Данцига (Гдањск) и тако одсекле немачке снаге у Источној Прусији од оних у Померанији. Једновремено био је сломљен и немачки отпор на јако утврђеним положајима у рејону Мазурских језера. До 9. фебруара остаци немачке групе армија у Источној Прусији сабијени су на мостобрану између Елбинга и Кенигсберга ширине 180, а дубине 50 км.

Трупе Првог белоруског и Првог украјинског фронта продрле су на широком фронту скоро 600 км на запад и уклиниле се између немачких армија у Померанији и Чехословачкој. Продором Другог и Трећег белоруског фронта у Источну Прусију, готово су уништене немачке снаге у тој области. У тим операцијама Немци су изгубили око 35 дивизија.

У ситуацији која се стално погоршавала Немци су хитно прегруписали снаге настојећи да спрече продор Црвене армије ка Берлину и у Померанију. Снаге на средњем и северном делу Источ­ног фронта преформирали су 25. јануара и образовали нову групу армија Центар (до тада група армија А), пцд командом генерала Х. Рајнхарта. Од главнине дотадашње групе армије Центар, и армије из бивше групе армија А, и још једне армије формирали су групу армија Висла (Wеицхсел), под командом рајхсфирера СС Х. Химлера. Формирали су и нову групу армија Север, а до­тадашњу групу армија Север преименовали у групу армија Курландија (Курланд). Остале снаге на југу остале су неизмењене. На најопаснијем правцу, ка Берлину, Немци су ужурбано довлачили појачања са свих страна да би на Одри пружили решавајућу одбрану.

Први украјински фронт оријентисао је левокрилне јединице дуж десне обале Одре, у њеном горњем току, и успоставио неколико мосто­брана на њеној левој обали, где се бранила немачка група армија Центар. Померанију, од Данцига до доњег тока Одре, северно од Кистрина, бранила је немачка група армија Висла (2, 9. и 11. армија и 3. оклопна армија); простор између Висле и Одре бранила је 2. и 11. армија (16 пешадијских, 4 оклопне, 3 моторизоване дивизије и 4 пешадијске бригаде, уз подршку 200 авиона), 9. армија држала је леву обалу Одре, између Кистрина и Штетина, а 3. оклопна армија била је у резерви. Група армија Курландија била је изолована у Латвији, а главнина групе армија Север у Источној Прусији, на мостобрану око Кенигсберга. Немачке поморске снаге на Бал­тику имале су задатак да дејствују на приморском крилу КоВ. Иако надмоћније, губећи операцијску основицу и изложене ударима совјетске авијације, присиљене су на повлачење.

Да би ослободила десни бок притиска јаких немачких снага, совјетска Врховна команда одлучила је да уништи непријатељеве снаге на Балтику, од Кенигсберга до ушћа Одре. Такође, одлу­чила је да на левом боку Првог украјинског фронта одбаци групу армија Центар са горњег тока Одре и, тако, широким фронтом, од Балтика до чехословачке границе, запоседне десне обале Нисе (Нyса) и Одре.

Други белоруски фронт је 10. фебруара почео офанзиву на север, а Први прибалтички и Трећи белоруски фронт, уз садејство Балтичке флоте, почели су напад за уништење главнине групе армија Север на мостобрану код Кенигсберга. У тој операцији ангажовало се и десно крило Првог белоруског фронта; оно је продрло на Балтик код Колберга (Колобжек, Колобрзег) 4. марта и тако пресекло немачку пцмеранску групацију на два дела; наредног дана је избило главнином на десну обалу Одре на њеном ушћу. Истовре­мено је Други белоруски фронт избио на море, у рејону Кеслина (Кослин — Кошалин, Косзалин), и 28. марта ослободио Гдињу, а 30. марта Данциг ( Померанија). Први прибалтички и Трећи белоруски фронт, уз подршку Балтичке флоте, разбили су групу армија Север, од 10. фебруара до 9. априла, а затим на јуриш заузели Кенигсберг. Први украјински фронт је форсирао Одру на југу и окружио тврђаве Глогау (Глогув, Глогчм) и Бреслау и 24. фебруара десним крилом избио на р. Нису. На левом крилу 18. марта код Опелна {Оппелн — Ополе) окруженесу и уништене 4 немачке пд; 20. марта Црвена армија избила је у Шлезију. У два и по месеца, колико је трајала прва етапа совјетског удара на северном и централном •делу Источног фронта, Црвена армија је одбацила или уништила немачке снаге у широком простору од северне границе Чехословачке до Балтичког мора и од Висле и Нарве до Нисе и Одре.

Совјетски фронтови на југу дејствовали су на бечком стратегиј­ском правцу. Четврти украјински фронт напредовао је преко планин­ских терена Татре. Други украјински фронт (под командом маршала Р. Малиновског) и Трећи украјински фронт (под командом маршала Ф. Толбухина), после ослобођења Будимпеште, добили су 17. фе­бруара задатак да ослободе Братиславу и Брно, и заузму Беч, да би тако немачким снагама у Италији и Југославији пресекли одступницу према северу. Према Другом и Трећем украјинском фронту на­лазила се немачка група армија Југ (под командом генерала О. Велера): немачка 2. оклопна армија, армијска група Балк (немачке 6. и 8. армија и остаци мађарске 3. армије) и немачка 8. армија — укупно 25 пешадијских и 11 оклопних дивизија и 1 моторизована бригада. Да би трупе Црвене армије задржали што даље од Беча, Немци су припремали противофанзиву с обе стране Блатног језера. Ради појачања снага на том сектору, довели су са Западног фронта 6. СС оки. армију. Главне снаге групе армија Југ (6. СС оки. армија, 6. армија, мађарска 3. армија и мађарски 8. корпус) имале су задатак да нападну правцем Секешфехервар (Сзекесфехервдр)—Баја, а помоћне снаге (2. оклопна армија) из простора Блатног језера и Драве према Капошвару (Капосвдр). Њима ће садејствовати снаге групе армија Е из Југославије, које •ће из Славоније форсирати Драву и кроз Барању продирати ка Мохачу. Немци су прешли у напад 6. марта и успели да се на сва три правца тиклине 20—30 км, али су потом у веома жестоким борбама зау­стављени 15. марта.

Још у току немачке противофанзиве у рејону Блатног језера, Совјетска Врховна команда је 9. марта наредила да Други и Трећи украјински фронт пређу у офанзиву и остваре раније добијени задатак, да би се у тренутку општег јуриша на Немачку нашли у Аустрији. Оба совјетска фронта прешла су у наступање 16. марта. Јединице Трећег украјинског фронта прешле су границу Аустрије 29. марта, а јединице Другог украјинског фронта ослободиле су Братиславу 4. априла. Разбијени делови немачке групе армија Југ, повлачили су се неорганизовано, па су совјетске јединице напре­довале 25 км дневно и 6. априла почеле борбе за Беч. Совјетска влада је, сходно ранијим медусавезничким договорима, 9. априла објавила да нема аспирација на аустријску територију, ни на промену друштвеног уређења у Аустрији. Беч је заузет 13. априла. Лево крило и центар Трећег украјинског фронта избили су средином априла пред Грац и источне Алпе.

Дејства совјетске ратне морнарице, јун 1944 — март 1945. Арктичко поморско војиште. — Совјетска Северна флота значајно је ојачана новоградњама из совјетских бродогра­дилишта, испорукама од савезника на основу Уговора о зајму и најму и репарацијама од Италије. Немци су после повлачења главнине површинске флоте вршили офанзивне операције искључиво модерним подморницама, наоружаним електричним торпедима. Десетак ра­зарача користили су за заштиту сопственог саобраћаја.

Совјетска Северна флота вршила је јак притисак на немачки по­морски саобраћај, нарочито на прилазима лука Петсамо и Ћиркенес, преко којих се снабдевала немачка војска у Заполарју и извожена гвоздена и никлова руда за Немачку.

После капитулације, финске снаге повукле су се на своју границу из 1940, што је потпуно оголело десни бок немачког фронта. Крајем септембра почело је повлачење немачке 20. армије, која је по­кушала да се задржи у утврђеном рејону Наутси—Колосјоки (Ни-кељ, ХуКејиб)—Петсамо, али је одатле избачена и принуђена да се повуче дубље на норвешку територију, чиме је рат на копну на Арктику практички био завршен 27. 11. 1944. За време наступања 14. армије на копну, Северна флота извршила је пет тактичких десаната у немачку позадину и тиме успешно садејствовала копненим снагама и омогућила им брже напредовање.

У овом периоду је Северна флота имала главни задатак да заштити поморски саобраћај како дужобалски тако и прекоморски, и успешно га је извршила упркос сталном повећању броја немачких подморница.

Балтичко поморско војиште. — Совјетска Балтичка флота пружала је сталну подршку КоВ која је била у офанзиви. Почетком офанзиве на Карелију, Балтичка флота и Ладошка и Оњешка флотила учествовале су у артиљеријској и авијацијској подршци, искрцавању десаната и превожењу трупа. Одмах после_ завршетка операција у Карелији, Балтичка флота и новоформирана Чудска флотила садејствовале су трупама Лењинградског фронта у офанзиви у Прибалтику. У септембру су Немци напустили Фински залив; 23. септембра ослобођен је и Талин. Иако су Совјети избили на Балтик, подморнице и већи ратни бродови нису могли бити коришћени због огромног броја мина којима су Немци минирали Фински залив и због помањкања ремонтних капацитета. Немци су систематски уништавали све луке из којих су се повлачили, а бродоградилишта у Лењинграду су због дуготрајног бомбардовања имала мале могућности. Тако је главни терет дејстава пао на торпедне чамце и поморску авијацију. Прва важнија операција у Балтику било је заузимање Монзундског архипелага. У одбрани те утврђене острвске групе учество­вала је и немачка флота јачине 2 бојна брода, 1 крстарица, 7 разарача, 8 торпедних чамаца и већи број мањих бродова. Балтичка флота подржавала је своју 8. армију са 55 торпедних чамаца, 13 миноловаца, 13 патролних чамаца и другим мањим бродовима; главпу снагу представљала је морнаричка авијација. Монзундски архипелаг ослобођен је 24. 11. 1944. После тога немачке поморске снаге биле су ангажоване за обезбеђење саобраћаја са својом група­цијом опкољеном на Курземском полуострву, која је бројала око пола милиона људи. Иако је немачка флота била јача од снага које јој је могла супротставити совјетска Балтичка флота, немачки бродови морах су стално да се повлаче на запад због брзог гу­битка база на јужним обалама Балтика.

Црноморско поморско војиште. — Од половине маја до половине августа 1944. владало је релативно затишје на том делу фронта. Совјетска Црноморска флота вратила се у своју главну базу Севастопољ и настојала да оспособи што више бродова за даља дејства.

Офанзива Другог и Трећег украјинског фронта, у садејству са Црноморском флотом и Дунавском флотилом (бивша Азовска флотила), почела је 20. 8. 1944. Десанти на Акерман (АККепМау— Белгород-Дњестровски, Еемопод-ЈлХецмпоецКуу), Констанцу, Варну и Бургас лишили су Немце могућности да стабилизују фронт, а преостале немачке поморске снаге изгубиле су и последња упоришта. После двадесет дана избачене су из рата и Румунија и Бугарска. Тиме је рат на Црном мору био завршен.

Материјали преузети из „Војне Енциклопедије“ – Друго издање, Београд 1970