ОТВАРАЊЕ ДРУГОГ ФРОНТА И ОПЕРАЦИЈЕ НА ЗАПАДУ ЕВРОПЕ, ЈУН 1944—МАРТ 1945.

НАСТУПАЊЕ САВЕЗНИКА, ЈУН 1944—МАРТ 1945.

ОТВАРАЊЕ ДРУГОГ ФРОНТА И ОПЕРАЦИЈЕ НА ЗАПАДУ ЕВРОПЕ, ЈУН 1944—МАРТ 1945.

Савезнички десант у Нормандију, јун 1944. — На англо­америчкој конференцији у Казабланки, јануара 1943, одлу­чено је да се формира англо-америчко руководство за планирање инвазије у Европу и њено извођење (Цхиеф ој Стафф то тхе Супреме Аллиед Цоммандер — в. КОС АК). Англо-амерички Комбиновани одбор начелника генералштабова одобрио је августа 1943. план искрцавања у Нормандију ( Оверлорд), а децембра 1943. генерал Д. Ајзнхауер је именован за команданта савезничких инвазионих снага. План је дефинитивно оформљен почетком априла 1944, а рок извршења је померен. Било је предвиђено да се, сем искрцавања у Нормандију, изведе искрцавање и у јужну Француску снагама прикупљеним на Средоземљу (операција Анвил).

За искрцавање у Нормандију савезници су прикупили на Бри­танским острвима 39 дивизија (22 америчке, 12 британских, 3 ка­надске, 1 француску и 1 пољску), око 7000 ратних и транспортних бродова и ваздухопловне снаге у јачини од око 13 000 авиона. Коп­нене савезничке снаге образовале су 21. групу армија, под ко­мандом фелдмаршала Б. Монтгомерија. Савезничке поморске снаге (Аллиед Навал Форцес), под командом адмирала Б. Ремзија (Бертрам Рамсаy), подељене су у две групе: групу за обезбеђење и подршку десанта (1213 ратних бродова, од којих 7 бојних бродова, 23 крстарице и 105 разарача) и групу за превоз десантних снага и извршење десанта (4126 десантних и 1600 помоћних и транспортних бродова). Савезничко ваздухопловство, под ко­мандом генерала Т. Ли-Мелорија (Траффорд Леигх-Маллорy), у првој фази искрцавања, било је намењено за непосредну подршку и нападе на позадину. О намерама и времену искрцавања упо­зната је влада Совјетског Савеза. Искрцавање је требало извести у Нормандији, на одсеку — источна обала полуострва Котантен (Цотентин), р. Ом, с тим да савезничке јединице у првој етапи (90 дана) избију на Унију Орлеан, Париз, ушће р. Сене; у другој да, заједно са снагама искрцаним у јужној Француској, избију на границу Немачке и р. Рајну; у трећој да пробију немачку одбрану на Зигфридовој линији, форсирају Рајну и, са Црвеном арми­јом, присиле нацистичку Немачку на безусловну капитулацију.

За одбрану од савезничке инвазије у западну Европу, Немци су изградили атлантски бедем. Немачка Врховна команда је ценила да ће се главне савезничке снаге, вероватно, искрцати на одсеку Антверпен—ушће р. Сене, па је тамо било и тежиште немачке одбране. Команда Западног фронта с фелдмаршалом Г. Рундштетом на челу, имала је уочи савезничког искрцавања око 60 дивизија (50 пешадијских и 10 оклопних). Од тога је група армија Б, под командом фелдмаршала Е. Ромела, имала 3 дивизије у Хо­ландији, 15. армију (17 дивизија) од Схелде до ушћа Сене, 7. армију (8 дивизија) од Сене до ушћа Лоаре, и 3 оклопне дивизије у резерви. Група армија Г, под командом генерала Ј. Бласковица, имала је 1. и 19. армију (укупно 18 дивизија); 1. армија је бранила одсек од Лоаре до Пиринеја, а 19. армија одсек од Пиринеја до италијанске демаркационе линије на француској јужној обали. У резерви Западног фронта било је 7 оклопних дивизија. Немци су планирах да обалу непосредно бране пешадијски делови, да главнина пешадијских ди­визија и артиљерија буду у близини обале, резерва армије на 20 км, а групе армија Б на 50 км од обале, и да противнападима пеша­дијских и оклопних јединица баце у море искрцане савезничке је­динице. У подручју искрцавања Немци су могли употребити 5 разарача, 6 торпиљарки, 34 торпедна чамца, 309 минополагача, 116 патролних чамаца и 49 подморница.

Инвазиона флота кренула је према нормандијској обали 5/6. јуна. Истовремено, савезничко ваздухопловство бомбардовало је немачка обалска утврђења и оклопне батерије. Шестог јуна ујутро спуштене су две америчке ваздушнодесантне дивизије на полуострво Котантен и једна британска источно од р. Ом. Савезничко ваздухо­пловство и бродови подршке тукли су обалу предвиђену за искрца­вање. Први савезнички ешелони почели су се искрцавати 6. јуна у 6 ч. и 30 мин.

Немци су били стратегијски и тактички изненађени. Немачка Врховна команда још је очекивала искрцавање савезничких глав­них снага на одсеку Па-де-Калеа (Пас-де-Цалаис), па немачка 15. армија, најближа савезничком мостобрану, није покренута против искрцаних савезничких снага. Наредних дана савезници су образовали јединствен мостобран и водили тешке борбе у рејону Кана, који су Немци бранили с пристиглим оклопним јединицама. Савезничка авијација и јединице француског покрета отпора успешно су дејствовали у позадини, па су немачка појачања долазила са задоцњењем и некомплетна. До 30. јуна савезници су образовали мостобран ширине 120 и дубине 10 до 20 км ( Нормандијски десант).

Пробој из мостобрана, јул—август 1944. — Америчка 1. армија прешла је 3. јула у напад ради проширења мостобрана и изби­јања на линију Лесе (Лессаy)—Перје (Периерс)—Сен Ло. После тешких борби, Немци су одбачени и Сен Ло заузет 18. јула. Британско-канадске снаге освојиле су Кан 9. јула. Немачка 7. армија и 5. оклопна армија (формирана почетком јула) спречавале су са­везницима продор из проширеног мостобрана, на који је до тада пребачено 30 пешадијских и 13 оклопних дивизија.

Због неуспеха у борби против искрцаних савезничких снага, дошло је до промена у немачком врховном командовању. Фелдмаршала Г. Рундштета заменио је 7. јула фелдмаршал Г. Клуге, који је, пошто је Ромел рањен 17. јула, постављен и за команданта групе армија Б. Начелника генералштаба КоВ генерала К. Цајцлера заменио је 21. јула генерал Х. Гудеријан. — Незадовољни развојем рата, неки генерали и официри немачких оружаних снага извели су 20. јула неуспели атентат на Хитлера. Са завереницима се Хитлер сурово обрачунао.

Пошто су проширили мостобран на запад, на полуострво Котантен, савезници су се дефинитивно учврстили на њему и почели организо­вање пробоја у унутрашњост Француске. Док су британска 2. и канадска 1. армија надирале према Виру (Вире), да би везале што јаче противникове снаге, савезничко ваздухопловство одлучујуће је допринело да америчка 1. армија 25. јула пробије немачки фронт код Сен Лоа. Наредног дана у пробој су убачене јаке америчке оклопне и моторизоване снаге, које су продужиле нади­рање на југ. Немци су безуспешно покушавали да их зауставе код Авранша, који су Американци заузели 30. јула. Тиме је отворен пут за даљи продор у унутрашњост Француске.

Пробој код Авранша отварао је могућност за брзу експлоата­цију успеха дубоким продорима у свим правцима. Да би се прила­годило новим условима, савезничко командовање је крајем јула реорганизовано. Од деснокрилних америчких јединица формирана је 3. армија (4 корпуса). Америчкој 1. армији остала су 3 корпуса. Од 1. и 3. армије образована је америчка 12. група армија, под командом генерала О. Бредлија. — У насталој ситуацији командант Запада, фелдмаршал Г. Клуге, предложио је 31. јула Хитлеру да се напусте југозападна и јужна Француска и образује нови фронт на Сени, али је Хитлер то одбио. Због извесног застоја савезничких снага, насталог због нагомилавања трупа и тешкоћа у њиховом снабдевању, Хитлер је сматрао да су оне запале у кризу и да је наступио повољан час да се одсеку и униште америчке јединице које су надирале у Бретању, према Лоари. За пробој америчког фронта Немци су изабрали рејон Мортена да би се најкраћим путем (30 км) пробили до Атлантика, код Авранша. Без артиљеријске и авио-припреме, немачка 5. оклопна армија предузела је 7. августа изненада напад, али није успела да пробије амерички фронт. Сва даља настојања Немаца да се пробију до мора, онемогућила је савезничка авијација. Немачки напади престали су 12. августа.

У борбама код Мортена указала се могућност да савезници изведу операцију за окружење и уништење немачке 7. армије и 5. оклопне армије. Било је предвиђено да америчка 1. и британска 2. армија у рејону Вира вежу немачке снаге, а да се канадска 1. армија, надирући према Фалезу, и амерички 15. к, продирући преко Аржантана (Аргентан), споје и окруже немачке снаге. Операција је почела 10. августа, али су Немци осетили опасност и почели се повлачити кроз отвор Фалез—Аржантан. Када се обруч затворио, заробљено је око 50 000 Немаца; главнина немачке 7. и 5. оклопне армије избегла је заробљавање и у нереду се повлачила према Сени ( Фалез). Фелдмаршал Г. Клуге је на своју руку наредио повла­чење 7. армије и 5. оклопне армије и поновно предложио да се напусти јужна Француска. Хитлер је то одбио и 17. августа фелдмар­шала Г. Клугеа заменио фелдмаршалом В. Моделом. Два дана пре тога почело је савезничко искрцавање на средоземну обалу Француске. Немачке снаге морале су одступити на исток, ка граници Немачке. На позив француског Националног савета покрета отпора (Цонсеил Натионал де ла Ресистанце — ЦНР) у Паризу је 19. августа избио устанак; у уличним борбама до 25. августа избачено је из строја преко 12 000 немачких војника. Кад су 25. августа француске јединице (дивизија Лецлерц) у саставу савезничких инвазионих снага ушле у Париз, град су већ биле готово потпуно ослободиле снаге отпора.

Док су главне савезничке снаге, искрцане у Нормандији, надирале на исток, њихов мањи део (амерички 8. корпус) напредовао је у Бретању, на чијим су се обалама налазиле немачке подморничке базе за Атлантик. У септембру су све поморске базе на францу­ској обали ослобођене или блокиране.

Савезничко искрцавање у Јужну Француску, август 1944. — На Корзици су америчка 7. и француска 1. армија формирале 6. групу армија (11 дивизија) под командом америчког генерала Е. Печа. Требало је да се она искрца на француску средоземну обалу (операција Драгон — в.) 70 дана после савезничког искрца­вања у Нормандију, да ослободи луке Тулон и Марсеј и долином Роне продире на север. Јужну Француску бранила је немачка 19. армија из састава групе армија Г (укупно 8 пешадијских дивизија).

Савезничке снаге су се искрцале 15. августа између Тулона и Кана (Цаннес). Притом нису наишле на јачи отпор немачких снага, које су биле изложене снажним нападима снага француског покрета отпора. Поред тога у припреми за искрцавање (5—14. август) савезничка авијација скоро је потпуно паралисала саобраћај у јужној Француској. У таквој ситуацији Хитлер је 16. августа одлучио да група армија Г почне повлачење на линију р. Марна, швајцарска граница. Француски покрет отпора знатно је допринео лакшем на­предовању савезничких снага, па су Американци већ 22. августа ослободили Гренобл (Гренобле), а Французи 27. и 28. августа Тулон и Марсеј. Савезници су потом, уз садејство снага покрета отпора, предузели гоњење делова немачке 19. армије долином Роне. У исто време немачка 1. армија повлачила се према р. Марни. Са­везници, заједно са снагама француског покрета отпора, ослободили су почетком септембра Лион и широким фронтом продужили надирање према северу.

Наставак савезничке офанзиве на западу Европе, сеп­тембар—децембар 1944. — Хитлер је 1. септембра поновно именовао фелдмаршала Г. Рундштета за команданта Запада. Немци нису успели да успоставе фронт на р. Сени, ни на р. Соми, па су се групе армија Б (новоформирана 1. падобранска, 7. и 15. армија) и Г (1, 19. и 5. оклопна армија) повлачиле у нереду према Рајни и Зигфридовој линији. Пошто је 1. септембра преузео од маршала Б. Монтгомерија руковођење операцијама на копну, генерал Д. Ајзнхауер је наредио 12. и 21. групи армија да предузму гоњење до Рајне, да на њој, по могућности, образују мостобране, а левим крилом да продру у Белгију и Холандију. — Због наглог приближавања савезника рампама за избацивање В 1 ракета, обу­стављено је њихово лансирање, али су Немци из заштићених области отпочели 8. септембра лансирање нових ракета В 2 (у току рата испаљено је 3165 ракета —1165 на Лондон, а 2000 на Антверпен, Брисел и Лијеж).

Због наглог померања фронта према Немачкој, поновно су искрсле тешкоће у снабдевању савезничких армија, нарочито погон­ским горивом. Да би се одржао темпо напредовања, било је по­требно дневно испоручити јединицама на фронту око 4 милиона литара горива. Због тога је уведен од обале до фронта систем сао­браћаја само у једном правцу (Ред Бали Еxпресс), а касније су положени нафтоводи, из В. Британије дном канала Ламанша до француске обале, а одатле до самих армија. Савезничке армије надирале су широким фронтом према Рајни, али меду њима није било тесне везе, те су кроз међупростор одступале разбијене не­мачке јединице. Пред савезничким армијама повлачиле су се не­мачке групе армија Б и Г. Почетком септембра група армија Б спала је на свега 10 пешадијских, мање од једне оклопне и 3 моторизоване дивизије. У повлачењу, немачке армије трпеле су губитке од савезничке авијације. Гонећи немачку групу армија Г на десном крилу, америчка 7, француска 1. и америчка 3. армија прешле су Вогезе, продрле у Лорен и, до средине септембра, приближиле се француско-немачкој граници на североистоку. У исто време на фронту немачке групе армија Б, америчка 1. армија је прешла француско-белгијску границу и дубоко продрла у Белгију, до Албертовог канала (Алберт канаал); 12. група армија је спорије напре­довала због јачег немачког отпора, а канадска 1. армија ангажовала је део својих снага у борби против немачких посада у ве­ћим француским и белгијским лукама. Британска 2. армија је 3. септембра ослободила Брисел, а наредног дана Антверпен (без луке) и зауставила се на Албертовом каналу, канадска 1. армија зауставила се пред немачким мостобраном на ушћу р. Схелде. До средине септембра савезници нису избили на Рајну, али су се са­свим приближили немачкој граници. У Лорену се од почетка сеп­тембра развијала операција која ће трајати до 19. децембра ( Лоренска операција).

Савезничка Врховна команда одлучила је 10. септембра да офанзиву на север, у Холандију, настави само британска 2. армија, у садејству са 1. ваздушнодесантном армијом, с тим да јој бокове штите канадска 1. и америчка 1. армија, да остале армије вежу не­пријатеља, а целокупна тактичка и стратегијска авијација да јој садејствује. Савезничка 1. ваздушнодесантна армија извела је 17. септембра десант код Арнема (Арнхем), да би овладала прелазом преко Рајне и образовала коридор кроз који би британска 2. армија продрла на север. Немци су енергично реаговали; жестоке борбе трајале су до 30. септембра. Савезничке снаге нису успеле да овладају мостом преко Рајне, код Арнема, па је изостао и пред­виђени продор британске 2. армије до р. Ејсел (Ијссел) и даље за Рур ( Арнемска битка, 17—30. 9. 1944).

Почетком октобра Немци су на Западу имали 51 дивизију и 1646 ловаца и нешто других авиона, а савезници 60 дивизија и 14 700 авиона. Кратак предах у операцијама немачке армије су искори­стиле да консолидују своје положаје и попуне изгубљену ратну технику. Савезници су сређивали своју позадину и ликвидирали по­степено немачке посаде у северним француским лукама (канадска 1. армија ослободила је 18. септембра Булоњ-сир-Мер, а 3. октобра Кале). На фронт је стигла и америчка 9. армија, која је преузела део фронта између британске 2. армије и америчке 1. армије. Са­везничке армије прешле су поновно у наступање на ћелом фронту, али су споро напредовале: канадска 1. армија задржана је у југо­западном делу Холандије, до краја октобра стала је и британска 2. армија пошто се пробила до средњег дела Холандије, а аме­ричка 1. армија, уз подршку америчке 9. армије, прешла је у гра­ничну област Немачке 21. октобра и заузела Ахен (Аацхен). Напредујући споро кроз Лорен ка Мецу, америчка 3. армија прешла је у напад 5. новембра, али није успела да избије на Рајну. Од 14. новембра садејствовала јој је и савезничка 6. група армија (америчка 7. и француска 1. армија). Немци су безуспешно покушали да противударом 5. оклопне армије зауставе Американце. Аме­ричка 3. армија заузела је 20. новембра Мец и продужила напад, али није успела да пробије Зигфридову линију. Десно од ње америчка 7. армија надирала је према Стразбуру, који је ослобођен 23. но­вембра, али Рајну није могла прећи. Француска 1. армија продирала је према швајцарској и немачкој граници; 22. новембра ослобо­дила је Милуз (Мулхоусе) и десним крилом избила на Рајну. До средине децембра савезници нису успели да ћелом ширином фронта избију на Рајну.

Немачка арденска противофанзива, децембар 1944 — јануар 1945. — Да би, због врло неповољне војнополитичке ситуације крајем 1944, подигли пољуљани морал трупа и становништва и створили потребно време за извршење планиране тоталне мобилиза­ције, Немцима је била потребна нека значајнија победа. Одлучено је да се предузме противофанзива на слабо поседнутом одсеку Ардена, који је нудио добре услове за постизање изненађења. Између р. Рајне и границе према Белгији и Луксембургу прикупили су 3 армије (25 дивизија); према њима било је 6 дивизија из америчке 1. армије. Немачке снаге су 16. децембра изненада прешле у офанзиву, у намери да се пробију до Брисела и Антверпена и даље до ушћа Схелде, и да обухвате савезничке снаге северно од Ардена. За десет дана извршиле су продор дубок 100 и широк 75 км. Међутим, савезничке снаге су се брзо прегруписале, прешле у противнапад и до 31. 1. 1945. принудиле Немце на повлачење до Зигфридове линије ( Арденска противофанзива).

Продор западних савезника до десне обале Рајне, фебруар — март 1945. — Почетком фебруара три групе армија (око 70 ослабљених дивизија) под командом фелдмаршала Г.

Рундштета, браниле су фронт широк око 700 км. Група армија Х (25. армија и 1. падобранска армија), под командом генерала Ј. Бласковица, бранила је фронт у јужној Холандији; група армија Б (5. оклопна армија, 7. и 15. армија), под командом фелдмаршала В. Модела бранила је фронт од немачко-холандске границе до Трира (Триер), а група армија Г (1. и 19. армија), под командом генерала П. Хаусера (Паул Хауссер), фронт од Трира до швајцарске границе.

Према тим снагама савезници су имали три групе армија: 6. групу армија (француска 1. и америчка 7. армија), под командом генерала Џ. Деверса; 12. групу армија (америчке 1. и 3. армија), под командом генерала О. Бредлија; 21. групу армија (канадска 1., британска 2. и америчка 9. армија), под командом фелдмаршала Б. Монтгомерија. У резерви врховног командовања била је једна ваздушнодесантна дивизија и нова америчка 15. армија (укупно 10 дивизија). Укупно су савезници на Западном фронту имали 85 дивизија (57 пешадијских, 23 оклопне и 5 падобранских).

Напад је почела још 20. јануара француска 1. армија, на десном крилу; она је до 9. фебруара избила на Рајну. Осмог фебруара почела је напад на левом крилу 21. група армија и, савлађујући јак немачки отпор, избила до 10. марта на Рајну западно од Везела (Wесел). Америчка 1. армија, на центру, почела је напад 23. фебруара; 7. марта заузела је Келн и образовала мостобран на десној обали Рајне код Ремагена. Америчка 3. армија заузела је 2. марта Трир, а 10. марта избила је на Рајну у рејону Кобленца (Кобленз). На левој обали Рајне остала је још јужно од Трира немачка 7. армија. Њу су напале 15. марта америчке 3. и 7. армија, па су се њени остаци 25. марта повукли на десну обалу Рајне. До 23. марта америчка 3. армија образовала је мостобран код Опенхајма. После тешких борби, савезници су до 25. марта овладах левом обалом Рајне на целој ширини фронта. У међу­времену, 10. марта, фелдмаршал А. Кеселринг заменио је дотадаш­њег команданта Западног фронта, фелдмаршала Г. Рундштета. За начелника Генералштаба КоВ, уместо генерала Х. Гудеријана, именован је 29. марта генерал Ханс Кребс.

После савезничког продора до Рајне, није било дужег застоја у операцијама. Савезничко ваздухопловство појачало је актив­ност на циљеве на десној обали Рајне, на прилазима Руру и по концентрацији трупа. Британска 2. армија почела је 23. марта форси­рање Рајне у рејону Реса (Реес) и Везела, а америчка 9. армија северно од Дуисбурга. Наредног дана су савезничке снаге обра­зовале мостобране на десној обали Рајне, а 6. и 7. ваздушноде­сантна дивизија спуштене су 10—15 км источно од реке. Канадска 2. армија остала је привремено у одбрани и штитила леви бок бри­танске 2. армије и правац према Антверпену. Америчка 1. армија је са мостобрана код Ремагена продужила надирање према истоку, па су све три армије обухватале Рурску област са севера и југа и до 2. априла затвориле круг код Липштата (Липпстадт), опколивши 20 немачких дивизија (13 пешадијских, 3 оклопне, 1 моторизовану и 3 падобранске дивизије). До 18. априла престао је отпор окружених немачких снага; заробљено је 325000 немачких војника ( Рурска операција).

Материјали преузети из Војне Енциклопедије“ Друго издање, Београд 1970