ОТИМАЊЕ ИСТОРИЈЕ САВРЕМЕНОЈ И БУДУЋОЈ ГЕНЕРАЦИЈИ
– Истина о седмојулском догађају у Белој Цркви 1941.г. –
Недавно је Окружни суд у Шапцу који се до сада већ истакао по исправљању „историјских грешака“ рехабилитовао посленике српске колаборације из седмојулских догађаја у Белој Цркви 7.7.1941.г. Штампа је са срцепарајућим текстовима и фотографијама објавила ово решење суда дочекавши га као исправљање историјске неправде према овим национално достојанственим синовима српског рода. Наравно, све је ово пропраћено црквеним молественијима што се ради још од дана овог догађаја 1941.г. и осудом неверника који су се дрзнули да (у самоодбрани) лише живота одане припаднике српске православне цркве и народа. Црква је за тај догађај одмах устврдила да је пуцао Србин на Србина и брат на брата, а не патриота устаник на фашистичког окупатора и његовог српског помагача.
Овом одлуком суда одaхнули су поштоваоци српске колаборације јер је овим путем јавности речено да комунисти нису позвали народ на устанак и отпочели народноослободилачку борбу противу фашистичког окупатора и српске колаборације која се ставила у његову службу. Тим чином дато је и обавештење да у Србији није постојао фашистички окупатор, да није било српске колаборације и да није постојала народноослободилачка борба српског народа за ослобођеве окупиране земље већ да су само неки безбожници убијали поштене Србе који су чували ред, рад и мир у Србији 1941-1945. и штитили српски народ од самог себе.
Истина која се овим решењем суда као егзекутора текуће политике везана за седмојулски догађај 1941. године према архивским документима који се чувају у архивама је нешто другачија. Краљевина Југославија а са њом и Србија која као држава ни правно, ни територијално, нити политички није постојала од 1918. године била је окупирана од фашистичких држава које је предводила Немачка (Италија, Мађарска и Бугарска). Влада Краљевине Југославије је признала и потписала акт о капитулацији земље а држава Југославија од окупатора распарчана и на њој створене квислиншке творевине. На делу територије државе Србије пре 1918. године створена је квислиншка творевина прво са комесарском управом Аћимовића, а од 31. августа 1941. године са ген. Миланом Недићем на челу. По уговору о капитулацији полиција, жандармерија и судско-управни апарат Краљевине Југославије стављени су на расположење фашистичком окупатору државе.
Стварање квислиншких творевина на територији Краљевине Југославије није обнављање власти Краљевине Југославије, нити власти Србије пре уједињења 1918.г., већ конституисање власти окупатора на деловима окупиране државе. Влада Краљевине Југославије у емиграцији ни у подсвести није признала квислиншке творевине на својој територији (Србија, НДХ, Словенија) као своју власт, оне су за њу биле као и за друге државе власт фашистичког окупатора успостављена у окупираној Југославији. Та влада је ген. М. Недића лишила чина армијског генерала Краљевине Југославије и прогласила га државним непријатељем. Овај минимум знања требало би да има плуралистичка власт данашње Србије, судство и историчари у њеној функцији. Жандармерију, полицију, судство и управни апарат Краљевине Југославије, наравно пречишћен од несигурних елемената, окупатор је организовао као своје органе у функцији заштите интереса окупације и окупационе политике.
Комунистичка партија Југославије није, за разлику од југословенске државе, признала окупацију и распарчавање Југославије и 4. јула 1941.г. донела је проглас о дизању устанка у Југославији и позвала народ на устанак и организовану борбу противу окупатора и квислинга за ослобођење поробљене земље. Седмог јула 1941.године дошло је до оружаног сукоба српских устаника и српских квислинга у служби окупатора, заправо оних противу којих је и подигнут устанак.
Да не би причали приче препустимо да архивски документи Аћимовићеве комесарске управе, немачке Фелд командатуре 816 из Шапца и опуномоћеног немачког министра иностраних послова у Србији причају и сведоче о овом догађају у Белој Цркви који се догодио 7. јула 1941. године.
У „Прегледу“, билтен који је издавала Комесарска управа Аћимовићева о партизанским дејствима у Србији стоји записано: „7.7.1941. године убијени Лончар Ч.Богдан, жандармеријски наредник и Бранковић К. Миленко, срез Рађевски…следи опис догађаја на сеоском вашару, долазак и одлазак групе од петнаестак наоружаних људи која је одржала збор и позвала народ да подржи борбу и прикључи им се, долазак жандармеријске патроле коју је председник општине обавестио о ономе шта се догодило и шта су они рекли народу…“ У томе су се повратила двојица наоружаних људи. Одметници су викнули на жандарме и позвали их да одложе оружје. Жандарми су хитро узели пушке на готовс и опалили по један хитац позвали бандите да положе оружје, али су ово искористили те су из револвера и пушке пуцали на жандарме смртно их ранивши у груди
трбух“.[1]
У извештају немачке Фелд командатуре 816 у Шапцу поднетог немачкој војноуправној команди Србије о седмојулском догађају стоји: „У понедељак, 7.7. у 17.30 часова појавило се у Белој Цркви 16-20 устаника наоружаних аутоматима, једним митраљезом, пиштољима и пушкама… Покушали су да становништво наведу на оружани отпор против немачке посаде и разарање немачких творница…Два српска жандара која су се ту нашла убијена су, што је становништво примило са симпатијама….“[2]
О улози српске жандармерије у немачкој служби опуномоћеник министарства иностраних послова Рајха у Србији Феликс Бенцлер у извештају упућеног својој централи од 23. јула 1941.г. између осталог каже: „По инструкцијама немачких окупационих власти српска жандармерија је у циљу репресалија до сада стрељала већ много више од 100 лица“.[3]
Винстон Черчил, британски премијер за време Другог светског рата који је био проверени антикомуниста у говору одржаном 22. јуна 1941.г. поводом напада Немачке на Совјетски Савез, рекао је: „Сваки човек и свака држава које корачају са Хитлером, наши су непријатељи. Сваки човек и свака држава који се боре противу нацизма, имају нашу помоћ.“[4] Предпостављам да се ово што је рекао Винстон Черчил у свом говору 22. јуна 1941.г. обраћајући се демократском свету односи и на српску жандармерију у служби немачког окупатора и друге српске квислиншке покрете, ако то прихвате српски савремени историчари и суд и за то добију сагласност својих политичких ментора.
Савременим историчарима не треба познавање докумената.
Они унапред знају шта се догодило, како се догодило и шта ће се све сутра догодити, тако да би за њих било губљење времена претурајући и проучавајући прашњава архивска документа и тражити истину коју она крију. А окружни судови по ванпарничном скраћеном поступку суде о овим круцијалним историјским догађајима као да су у питаву кромпири.
Негде сам раније прочитао и запамтио „Бог не може да мења историју, то могу само историчари“, а код нас у Србији додајем и суд.