САВЕЗ УДРУЖЕЊА БОРАЦА НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОГ РАТА СРБИЈЕ (1941-1945. И 1992. И 1999.)
Скорашњи чланци
Архиве
Бројач посета
  • 835071Укупно посета:
  • 2604520Укупно прегледа:
  • 2Тренутно посетилаца:

Вратите споменик Титу у Ужицу!

Србија мора да почне да брани своје часно место у историји и допринос личности.

Ово је у писму Председнику Републике Томиславу Николићу нагласио, у име Републичког одбора, председник СУБНОР-а проф.др Миодраг Зечевић.

Писмо у целости гласи.

Уважени  господине Председниче,

Предлажемо да се споменик Јосипу Брозу Титу, који је склоњен са трга у Ужицу, врати на првобитно место и да се Јосипу Брозу, вођи устанка народа Србије и Југославије,  у борби против  фашистичких окупатора у Другом светском рату и потом оснивачу  несврстаности у свету, указују признања која историјски  припадају.

У бившем колонијалном  и поробљеном а данас несврстаном свету, име Тито је улазница за Србију у те државе и тај свет. Бивша демократска власт је са ниподаштавањем говорила о несврстаним земљама, које су биле и остале наши стварни и једини пријатељи и поштоваоци. И сами сте се уверили шта значи реч Тито у том свету и како Вас и представнике  Србије дочекују зато што сте из његове земље.

Не бисмо желели да Bам набрајамо где се све налазе обележја ген.  Драгољуба Михаиловића, ген. Милана Недића, Димитрија Љотића и осталих, чије  помињање имена све људе антифашистичког опредељења,  подсећа на фашистичку окупацију и њихове улоге као стваралаца ужаса.

Републички  одбор СУБНОР-а Србије из тих разлога, тражи од Вас, као Председника Републике, да Србија почне да брани своје часно место у историји и допринос личности, које су потомци  сарадника фашистичких окупатора и неонацистичке снаге у Србији, успеле да упрљају и оспоре или бар тако мисле да су урадиле – стоји у писму које је Председнику Републике, Томиславу Николићу, упутио проф.др Миодраг Зечевић, председник Републичког одбора СУБНОР-а Србије.

Print Friendly, PDF & Email

3 реаговања на Писмо Председнику Србије

  • Lune каже:

    Bio je tmuran oktobarski dan. Padala je sitna, jesenja kiša. Prava izmaglica. Dan ratni, kao i mnogi drugi s kojima se u to vreme budilo i živelo Užice. A ipak, toga dana dogodilo se nešto novo, neobično, nešto što grad dotad nije bio doživeo. Oko podne kroz Užice se proneo glas:
    -Partizani teraju Nemce!…
    I odista, nije to bila nikakva komordžijska vest. Putem sa Tatinca, niz Marin-breg, kretala se neobična kolona – povorka ratnih zarobljenika Nemaca. Njih su gonili partizani, borci šaroliko obučeni, vrlo različito naoružani, s crvenom petokrakom na kapama. Polako, skoro vukućose, sišli su u Užice.
    Jadno su izgledali ti nekadašnji silnici, Hitlerovi vojnici, koji su harali po našoj zemlji. Pocepani, skoro bosi, prljavi i nemoćni, zarasli u bradu, vukli su se u koloni kao da su išli na groblje.
    Stari čika Đorđe, moj poznanik sa Carine, priča kako su Nemci toga dana neslavno došli u Užice.
    -Ne znam kako su se ljudi onako brzo iskupili. Kao da ih je neko pozivao! I samo se čuo šapat: »Odista, Nemci!«. Iznenađivali su se ljudi: »Vidi kakve su sad nesreće, a kako su bili osioni dok su puške nosili, kad su nam kuće palili i ljude ubijali, kad su podizali vešala na pijaci…« Sećam se kao da je juče bilo. Ide dugačka kolona. Čelo je već prošlo pored zgrade gimnazije, a začelje se ne vidi gore iznad crkve. I prolazi kolona, a kraja kao da nema. Ne znam tačno koliko je tada doterano Nemaca u Užice, ali ih je zacelo, bilo više od dve stotine. Užičani, naoružani i nenaoružani, gledali su prkosno na zarobljenike. Kako su te palikuće mrzeli! Neki su javno tražili da se svi zarobljenici odmah streljaju, govoreći da ih ne treba štedeti jer oni ubijaju sto za jednog! Naravno, takvih je bilo malo. Ostali su mislili trezvenije. I govorili su da ih treba naterati da rade, da popravljaju ono što su rušili, a najbolje ih je stalno držati u Užicu, pa će se Nemci, verovatno, kloniti toga da bombarduju grad…
    I – zarobljenici su ostali u Užicu, u gradu. Oterani su u kasarnu usred grada i svakog dana odvođeni na razne radove. Prema njima se postupalo kao prema pravim zarobljenicima, humano, mada su oni kao okupatori mahom ubijali zarobljene partizane.
    Bili su to zarobljenici sa Krupnja, sa Zavlake i iz Mačve. Zarobile su ih naše jedinice u teškim okršajima, u borbama za oslobođenje tih mesta i krajeva. I u one dane kada se nemačka čizma našla pred kapijama Moskve i Lenjingrada, kada je već marširala afričkim pustinjama, ovde, u Užicu, u središtu evropske Hitlerove tvrđave, na pobunjenom Balkanu, nalazilo se preko 200 razoružanih nemačkih vojnika, zarobljenika.
    Bio sam u Užicu za vreme proslave oktobarske revolucije. S nekolicinom drugova zaželeo sam da vidim i zarobljene Nemce. I otišli smo u kasarnu koja se nalazila »u krugu«, kako su to Užičani govorili. Zatekli smo ih na radu. Dok su jedni prenosili nekakvu građu, drugi su popravljali kasarnsko kupatilo.
    Kada smo prišli nekolicini i upitali ih znaju li kako njihove jedinice prolaze u borbama po pobunjenoj Jugoslaviji i na drugim frontovima u SSSR, jedan od njih je odgovorio, pola srpski pola nemački:
    -Na frontu – niks dobro!…
    Drugi su prestali da rade kada smo počeli razgovor. Čuvši šta je njihov vojnik odgovorio, svi su, kao po komandi, zaklimali s odobravanjem glavom. Poneki od njih je, više stidljivo, plašeći se i sopstvenog glasa, promrmljao za sebe: -Kaput!
    Sami sebi su proricali propast, ali tek sada, kada su dospeli u zarobljeništvo.

  • pedjaza каже:

    Da je bilo minimuma kulture poštovanja istorisjkih događaja i ličnosti, taj spomenik nikada ne bi ni bio uklonjen s tog mesta. Žalosno je na koje se sve načine pokušavalo i još uvek se pokušava, da se umanji znaćaj NOR’a, pa čak i da se njegovi učesnici i vojskovođe okarakterišu kao negativci.

  • Lune каже:

    JOVANIĆ IMAO DOKUMENTE

    Navode Titove udovice o Dolancu kao vođi zavere potvrđuje i ispovest generala Đoke Jovanića, šefa Kontraobaveštajne službe JNA, koju je zabeležio njegov prijatelj i biograf Milan Šarac.

    General Jovanić je imao dokumentaciju o tome da je Dolanc bio član Hitlerjugenda i jedne od tajnih službi Trećeg rajha. Dolanc je saznao za kompromitujuće papire i počeo da radi na rušenju Jovanića i njemu odanih generala, ali i uklanjanju Jovanke.

    Ona je dobijala sve te informacije od oficira koji su obožavali Tita. Dolanc je uspeo da kompromituje generala Jovanića i Jovanku, lansirajući laž o puču koji pripremaju s ličkim generalima.

Пријатељи сајта
СБ Бањица Сокобања
Oculus
Сава животно осигурање

Призма
!cid_ii_13e1bf79434cfa61
Фондација Солидарност
Belgrade
Облачно
07:0515:57 CET
СреЧетПет
min 3°C
9/3°C
9/6°C
ПОЗИВ НА ПРЕТПЛАТУ СВИМ ЧЛАНОВИМА И ОРГАНИЗАЦИЈАМА СУБНОР-а

Због тоталне медијске блокаде aктивности СУБНОР-а,
посебно напора да се одбрани антифашизам као политичко-идеолошко опредељење савременог света и антифашистичка прошлост Србије:

Скупштина СУБНОР-а Србије позова чланство и организације да наш одговор буде масовна претплата на лист „Борац“, те на масовније учешће чланства у сарадњи са Редакцијом – како истина о антифашизму и часној антифашистичкој борби народа Србије 1941–1945. и 1992. и 1999. не би била медијски угушена а истина избрисана из свести нових генерација.

На изузетан значај тог питања указала је и седница Републичког одбора СУБНОР-а од 9. априла 2012.

Претплата за „Борац“ у 2020. износи 1.000 динара

Новац изволите уплатити на текући рачун РО СУБНОР-а Србије
бр. 205-22402-06, са назнаком – претплата за „Борац“ 2020.
Копију уплатнице пошаљите на адресу:
РО СУБНОР-а Србије, Савски трг 9, 11000 Београд,
или нам јавите телефоном на број 011/6643-651
како бисмо евидентирали вашу уплату и унели Вас у списак за експедицију листа.

Почетна | О СУБНОР-у | Контакт

Главни уредник Душан Чукић | СУБНОР Србије, сва права задржана.