У меморијалном комплексу „Старо сајмиште” које је у време Другог светског рата било концентрациони логор, 27. јула 2022. године озваничен је почетак извођења радова на реконструкцији Централне куле.

Старо сајмиште саграђено је 1937. године. Београд је тада први пут закорачио на другу страну реке, а уместо капије која ће га водити у будућност – неколико година касније, Сајмиште је постало место смрти и страдања.

Једна табла једини је подсетник да је на том месту у току Другог светског рата био нацистички логор смрти. Данас је запуштена, као и цео комплекс.

Председник Републике Србије Александар Вучић је, обраћајући се присутнима, у свом говору рекао да жели да се захвали свима који су данас испред Сајмишта а који су преживели највеће злочине, али и да упути велико извињење.

„Желим да вам кажем велико извини. Извините због тога што је ова зграда иза мене у таквом стању и што готово 80 година нисмо водили рачуна о својој прошлости и нисмо бринули ни о својој будућности“, рекао је он.

Вучић је казао да је имао част и срећу да познаје и више пута сретне великог Шимона Переса, који је рекао да „шест милиона наших људи, Јевреја, живи у нашим срцима, ми смо нихове очи које се сећају, који водимо ужасне сцене које су видели, и оне ће остати упамћене онако како су се догодиле“.

„Има много тога што можемо да научимо од јеврејског народа. Нажалост тих шест милиона Јевреја морамо додати милионе очију Срба, Рома, који су убијани на стратистиштима овде“, рекао је он.

„Ајзенхауер је исправно оценио да будуће генерације неће моћи да схвате тежину нацистичких злочина и зато је наредио да се што више филмова о томе направи. И данас смо сведоци покушаја релативизације злочина из Другог светског рата. Уверен сам да то не сме да буде политика садашњости и будућности, а Србије никада неће бити“, рекао је председник Вучић.

Али, како истиче, историја нас је научила да ништа није немогуће и управо зато ми ћемо морати својим очима јасно да видимо све те жртве које ћемо памтити заувек. „Зато овде у центру Београда морамо да гајимо сећања на све Јевреје, Роме, Србе и све који су невини страдали овде. Свако ко буде овуда пролазио знаће шта се ту дешавало“, истако је Вучић.

Рекао је и да је Меморијални центар Старо сајмиште годинама занемариван и да је стање у ком се он данас налази „слика наше бруке и срамоте“. „Будимо искрени и кажимо како је запуштен меморијал продукт небриге. Ова зграда је слика и прилика наше срамоте, нашег непоштеног и нефер односа“, казао је Вучић.

Председник Србије осврнуо се и на систем образовања и навео да смо „онакви какви смо изашли пре 30 година, исти смо и данас“. „Мењаћемо, али ће то да иде на силу наметања. Безброј проблема, али верујем у нову генерације, у нове генерације просветних радника“, навео је председник Србије, наводећи као пример изјаву једног од најбогатијих људи на свету да је лакше организовати пут на Марс него променити школски систем.

Ми народи и грађани Србије и потомци жртава не можемо, не смемо и нећемо више да ћутимо о Старом сајмишту, јер починиоци зла на том месту имају разлога да крију истину, поручио је Вучић.

Он је рекао да је логор Старо сајмиште затворен крајем јула 1944. и да је од краја Другог светског рата, у тренутку када је НДХ де факто престала да постоји на овим просторима, све до данас истина о овом логору била сахрањена, како је истакао, под тешким наслагама заборава.

„Данас на 78. годишњицу укидања логора ми га коначно, неко би рекао фигуративно, а ја бих рекао и стварно – ослобађамо. Почињемо да обнављамо сећање на логор тако што почињемо да реконструишемо централну кулу, његов иконични симбол“, истакао је председник Србије.

Како је рекао, реконструкција централне куле је симбол решености и да реконструишемо сопствено колективно сећање. „Она је тек прва од неколико изворних логорскигх зграда у којима ће бити успостављена два музеја меморијалног центра, посвећена двема фазама логора, а у којима ће се одвијати активности меморијалног центра: меморијализација логора и комеморација његових жртава, прикупљање и излагање грађе и научно истраживачка делатност, организвање изложби и едукативне активности“, навео је он.

Вучић је подсетио да су на том месту људи зверски пребијани, вешани и стрељани, али и умирали од глади и болести и у „душегупкама“ одвођени у смрт. Додао је да су одатле и депортовани у друге логоре смрти на принудни рад, од којег је већина и страдала.

„Тим и таквим жртвама је посвећен меморијални центар Старо сајмиште, који ће у име свих нас одати дужно поштовање без обзира на њихову националност, веру, род или идеолошка опредељења. Свима њима заједничко је да су их нацисти, фашисти и усташе сматрали за смртне непријатеље и да су зато невини пострадали. Тако су наши џелати врло прецизно показали где стоје они, а где су стајали ти мирни и добри људи Београда и Србије без обзира на своју националну припадност. И на ком исконском идеалу почива наша победа, а на чему је заснован и на чему почива њихов мрачни пораз“, нагласио је Вучић.

Ово је историјски веома важан чин, додао је Вучић и истакао да је поносан што је део генерације која је учестовала у ослобађању Старог сајмишта.

Радовима чији почетак је данас свечано обележен реконструише се Централна кула Меморијалног центра Старо сајмиште, објекта у којем је током Другог светског рата у два нацистичка логора страдало више од 6.500 Јевреја, око 10.000 Срба и више стотина Рома.

Директор Музеја жртава геноцида Дејан Ристић саопштио је да је овај центар занемариван деценијама и је било потребно да стаса генерација политичара свесна своје историјске и људске одговорности да очува сећање на недужне жртве. „Након неколико година испуњених бројним активностима које су за циљ имале савладавање бројних препрека, изазова и опструкција, дочекали смо дан да председник Републике означи почетак радова на извођењу мера заштите, односно рестаураторско-конзерваторских захвата на Централној кули – најзначајнијем и најиконичнијем објекту некадашњег ‘Јуденлагера Семлин’, а потом и ‘Анхалтелагера Семлин’“, навео је Ристић у саопштењу.

Он је оценио да почетак извођења мера заштите на најзахтевнијем објекту комплекса београдског Старог сајмишта истовремено јасно демонстрира одлучност и опредељеност Србије да на основу темељног познавања и афирмације историјских чињеница трајно сачува сећање на жртве геноцида почињеног над припадницима српског, јеврејског и ромског народа на подручју некадашње Независне Државе Хрватске, укључујући ту и оба нацистичко-усташка логора на београдском Старом сајмишту.

Церемонија је почела извођењем химне „Боже правде“, а на простору где су некада били нацистички логори Јеврејски логор Земун и Прихватни логор Земун, свечаности су присуствовали и патријарх СПЦ Порфирије, реис-ул-улема Исламске заједнице Сеад Насуфовић, београдски надбискуп Станислав Хочевар, председник Савеза јеврејских општина Србије Александар Албахари, те министри Бранко Ружић, Никола Селаковић, Дарија Кисић, градоначелник Београда Александар Шапић, те вршитељка дужности директорке Меморијалног центра „Старо сајмиште“ Кринка Видаковић Петров, потомци логораша, чланови ослободилачлих удружења и многи грађани.

Испред СУБНОР-а Србије церемонији је присуствовао председник генерал мајор Видосав Ковачевић.

Минутом ћутања одата је пошта свим страдалим жртвама концентрационих логора. Меморијални центар „Старо сајмиште“ заједнички је пројекат Министарства за културу и информисање и Града Београда, а основан је као установа посвећена култури сећања на жртве и историјске догађаје који су се десили на простору данашњег Старог сајмишта.

Закон који је омогућио оснивање Меморијалног центра донет је у фебруару 2020. године, а према њему, центар ће прикупљати, сређивати, чувати, одржавати, истраживати, излагати и презентовати архивска, музејска и филмске предмете и документа. Према Закону предвиђене су две музејске целине, од којих ће једна бити посвећена првој фази логора Јеврејском логору Земун, а друга Прихватном логору Земун, у којем су већину чинили Срби. Једна целина, према плану, биће у Спасићевом, а друга у италијанском павиљону.

Радови на Меморијалном центру започињу са Централном кулом, а у њој ће, како је планирано, бити канцеларије Меморијалног центра, простор за изложбе и за едукационе намене.

Меморијални центар имаће и свој сајт на којем ће бити доступне информације о логору, а према закону управни одбор Центра требало би да има седам чланова, које именује и разрешава Влада и то два члана које предлаже Савез јеврејских општина Србије, једног члана који се бира на предлог Националног савета ромске националне мањине, два члана – на предлог органа државне управе надлежног за послове културе и два члана из реда запослених у Меморијалном центру које предлаже директор центра, за чији је мандат предложено да траје пет година.

У састав Меморијалног центра ући ће и Јеврејски пролазни логор Београд – Топовске шупе, који се налазио у близини данашње Аутокоманде, односно удаљен неколико километара од Старог сајмишта.

Логор под називом Јеврејски логор Земун налазио се неколико километара од Земуна, на територији која је у Другом светском рату ушла у састав Независне државе Хрватске, која је на захтев Немаца ту територију уступила и на њој дозволила успостављање логора, под условом владе НДХ да у логору не буде српских стражара или полицајаца и да се логор снабдева и финансира из Београда.

У почетку је логор био само за српске Јевреје и то првенствено жене, децу и старце, а свакодневно, од 8. децембра 1941. до почетка маја 1942. године, јеврејска деца, жене и старци убијани су на путу од логора до припремљених масовних рака у селу Јајинци.

За само пет месеци у логору је страдало више од 6.000 Јевреја, а у мају 1942. године, када је довршено уништавање Јевреја и Србија проглашена „очишћеном“ од Јевреја, у логор су довођени комунисти, партизани, четници, као и цивили и то све до јула 1944. године.

Кроз Прихватни логор Земун, како му је гласио нови назив, прошло је око 32.000 људи, а убијено око 11.000. У савезничком бомбардовању 1944. године оштећени су и порушени многи логорски павиљони, након чега је логор расформиран. Већина Немаца одговорних за рад логора ухапшена је и изведена пред суд, од којих је неколико изручено Југославији и погубљено, док су командант логора Херберт Андорфер и његов заменик Едгар Енге ухапшени током шездесетих година 20. века и то након много година скривања.