Покрети отпора поробљених народа Европе, Азије и Африке, по својим размерама, постигнутим резултатима и доприносу анти­фашистичкој коалицији у сламању непријатеља, били су изузетно зна­чајан фактор 2. СР. У борби против веома бројне армије при­падника покрета отпора, силе Осовине биле су принуђене да током рата ангажују преко десет милиона војника и готово четвртину свог целокупног ратног потенцијала. Покретом отпора захваћене су земље окупиране од сила Осовине, али исто тако и оне које су Немачка, Италија и Јапан претворили у своје сателите. Постепено је отпор растао и у самим водећим силама Осовине. По својим разме­рама и резултатима, најзначајнији је био покрет отпора народа Европе, која је, у стратегијским оквирима, и била основно поприште обрачуна са снагама Осовине. У неким земљама — Совјетском Савезу, Кини, Југославији (операције у Југославији обрађене су као посебно ратиште у склопу појединих фаза 2. СР) и др., покрет отпора израстао је у моћну ослободилачку оружану силу, способну за вођење сложених ратних операција крупних размера.

Покрети отпора, поред заједничке опште карактеристике — антифашизма, имали су у појединим земљама своје специфичности у циљевима, размерама, формама борбе и субјективним снагама које су их водиле. Борбу против непријатеља организовале су анти­фашистичке снаге различитих политичких стремљења. Чак је унутар неких земаља водило борбу више политичких група са својим посеб­ним јединицама. Значајно је да су у покретима отпора у 2. СР веома активну улогу имале лево оријентисане снаге, пре свега, комунисти, који су у низу земаља покретачи и организатори борбе против окупатора. Политичка оријентација руководстава у појединим земљама, поред осталих објективних услова, пресудно је утицала на националне специфичности покрета отпора, који је ишао од пасивне резистенције, активног оружаног отпора до масовног народноослободилачког и револуционарног рата.

На политичку садржину покрета отпора битно је утицао осло­бодилачки карактер рата, који су водили народи земаља антифашистичке коалиције, а посебно историјска улога у њему Совјетског Савеза, прве земље социјализма. На размере покрета отпора деловала је пробуђена свест поробљених народа за националном независношћу и суверенитетом. Од утицаја на развој покрета отпора била је и нечувена бруталност фашистичког освајача према поробљеним народима, за које је борба против поробљивача често била борба за очување физичке егзистенције.

Према обиму, циљевима и значају у општим напорима оружане борбе антифашистичке коалиције, развој покрета отпора у 2. СР, у складу са развојем ситуације на ратиштима, може се поделити у три периода: од почетка рата до јуна 1941; од јуна 1941. до јуна 1944, и од јуна 1944. до краја рата.

Период од почетка рата до јуна 1941. — Покрет отпора у том периоду није добио шире размере. Антифашистичке снаге се, углавном, припремају, организују за каснију масовну борбу против окупатора.

Још пре избијања 2. СР, у септембру 1939, у окупираним земљама Азије и Африке већ се развио покрет отпора. У Кини, у којој је револуција у току и већ постоје јаке револуционарне оружане снаге, четири дана после јапанске агресије, 22. 9. 1931 ( Јапанско-кинески ратови и Кинеска револуција), ЧК КП Кине својим позивом за борбу против освајача, стао је на чело покрета отпора кинеског народа. У окупираним северо-источним провинцијама образован је, на иницијативу КП Кине, Савез спаса домовине. Ослонцем на широки ослободилачки покрет народа, партизанске јединице су у поменутом делу Кине стално јачале. Оне 1934. броје преко 200 000 бораца, који су током године избациле из строја око 50 000 јапанских војника. Под притиском народних маса, Куоминтанг је принуђен да септембра 1937. прихвати иницијативу КП Кине о стварању јединственог антијапанског фронта. Јединице револуционарне Народноослободилачке армије (Осма и Нова четврта армија) подржане од масе партизанских група и одреда, развијале су активне операције у позадини непријатеља и стварале базе отпора. — У Кореји је покрет отпора јапанском освајачу у 2. СР уско везан с кинеским отпором. У Североисточној Кини (Манџурији) формиран је 1931. корејски партизански одред, који 1934. прераста у армију. На територији саме Кореје образован је велики број мањих партизанских група и одреда, који, нарочито од 1934, наносе знатне штете Јапанцима, првенствено, својим дивер­зантским акцијама.—Етиопија, једна од првих жртава фашистичке агре­сије (Италијани су је окупирали 1935—36) пружала је отпор окупатору све до ослобођења 1941. Део јединица регуларне армије прешао је на партизанско ратовање још за време продирања италијанских трупа. У годинама окупације, снаге оружаног покрета отпора стално су јачале, тако да су Италијани били приморани да изводе против њих посебне операције. Упоредо су вршили терор над цивилним становни­штвом и исељавали читава подручја. После атентата етиопијских родо­љуба на маршала Р. Грацијанија, италијански окупатор је у фебруару 1937.. у Адис Абеби извршио тродневни покољ, у којем је изгубило животе 30 000 људи.

У Европи, непосредно после избијања рата, септембра 1939, почиње у поробљеним земљама покрет отпора. — У Пољској су традиционалне тежње народа за независношћу, појачане веома суровим мерама окупатора ( Пољска) довеле убрзо после окупације до рађања покрета отпора. До почетка 1940. формирано је око 150 организација покрета отпора (радници, студенти, ђаци), које су изводиле мање саботажне акције. Такође, било је и непове­заних партизанских група, чија активност пред крај 1939. замире. У 1940. покрет отпора постаје повезан, снаге које ће њиме руко­водити поларизују се. Емигрантска влада успева да у земљи групише снаге, истовремено, антинемачки и антикомунистички оријентисане. У исто време под утицајем прогресивних антифашиста, првен­ствено комуниста, образују се организације око којих ће се окупити напредни елементи Пољске. Десничарске снаге образовале су у јануару 1940. Савез оружаних бораца (Зwиqзек Wалки Збројнеј), који је требало да буде једини центар за окупљање патриота у борби против окупатора. Но, снаге левице средином 1940. образују своју политичку организацију покрета отпора — Савез радничко-сељачких савета (Зwиqзек Рад Роботницзо-Цхлопскицх). — У Чехословачкој, у Чешкој и Моравској, у првим месецима после уласка немачких трупа (марта 1939) почели су комунисти и други антифашисти да фор­мирају организације, које су усмено, лецима и илегалном штампом позивале становништво на отпор окупатору. Радници су штрајковали у предузећима Прага и остравске области и радили по девизи производи споро. — Француска, капитулацијом оружаних снага није прекинула борбу. Генерал де Гол већ је 18. 6. 1940. из Лондона упутио позив француском народу да настави борбу против сила Осовине. У хаосу, који је растао у политичком животу земље после капитулације, прва се прибрала КП Француске. У жељи да се организује јединствен отпор, предложила је да се формира Национални фронт (Фронт Натионал) и образују његови оружани одреди (Францс-Тиреурс Партисанс Францаис). Но, покрет је од самог почетка нејединствен, под руководством хетерогених политичких групација. У окупираној, северној зони Француске дошло је до првог отпора окупатору, којим руководи више међусобно неповезаних организација. Прве акције против окупатора биле су постављање препрека на путевима, пресецање телефонских веза, мање саботаже у фабрикама. У јужној, неокупираној зони, покрет отпора у почетку има врло мало приста­лица. — У Белгији је најпре отпор био изражен антихитлеровском пропагандом (нарочито кроз илегалну издавачку делатност), затим привредном саботажом, диверзијама и мањим оружаним акцијама. Крајем 1940. КП Белгије образовала је у индустријској области Сарлероа Белгијску армију партизана (Л’Армее белге дес партисанс), која је прва почела оружану борбу против окупатора и белгијских фашиста. — У Холандији се већ првих дана окупације (Холандија је капитулирала 15. маја 1940) јављају групе отпора, које међусобно сарађују, али нису јединствене. Одржавале су везу и примале помоћ од владе у Лондону. Сматрале су да у Холандији не постоје услови за оружани устанак и оружане акције ширих размера. Зато су њихова дејства, углавном, испољена саботажама и диверзијама у индустрији и саобраћају, и у нападима на полицијске агенте и колаборационисте. — У Луксембургу (окупиран маја 1940), покрет отпора, иако скромних размера, био је током рата од знатне користи, посебно за савезничку обавештајну службу. — У Норвешкој (норвешка војска капитулирала је 10. јуна 1940) неуспех В. Квислинга (Видкунд Абрахам Оуислинг) да формира владу после немачке окупације и повећа број чланова своје нацистичке партије, био је убедљив доказ непри­јатељског става норвешког народа према нацистичком окупатору. Убрзо после окупације, на иницијативу Конфедерације рада, КП Норвешке, и дела антифашистички оријентисаних грађанских партија, стварају се прве организације покрета отпора. Он је у почетку пасиван, али значајних размера: масовно одбијање учлањења у квислиншке организације, отказивање свих спортских приредби до краја рата, штрајкови радника. — У Данској, коју су Немци оку­пирали у априлу 1940. и потом јој дали релативну независност ( Данска), од априла до јуна 1940. патриоти су извршили 18 крупнијих диверзија на индустријским и саобраћајним објектима, а од априла до децембра 1940. године 32 пута су пресецали телеграфске линије и 10 пута напали немачке магацине муниције. У Албанији (оку­пирана од фашистичке Италије априла 1941), до средине 1941. отпор фашистичком окупатору изражен је штрајковима, демонстрацијама и саботажама мањих размера.

Период јун 1941 — јун 1944, карактерише јачање по­крета отпора народа Европе и Азије, како у погледу масовности, тако и организованости и начина вођења борбе. Од посебног значаја за такав развој борбе поробљених народа био је улазак Совјетског Савеза у рат, а од 1943. одлучујуће победе, које су однеле армије антифашистичке коалиције.

По размерама и резултатима, посебно место у овом периоду припада покрету отпора у окупираним деловима Совјетског Савеза. Већ 29. 6. 1941. у директиви совјетске владе и ЦК СКП(б) фор-мулисани су општи принципи организовања партизанске борбе у по­задини непријатеља, а 18. јула ЦК СКП(б) донео је специјалну одлуку О организацији борбе у позадини немачких јединица. Главни организатори борбе у окупираном делу СССР биле су републичке и обласне партијске организације. У току 1941. на окупираној територији Лењинградске, Калињинске, Смоленске, Орловске и Курске области и у Карело-Финској, Белоруској, Молдавској и Украјинској Републици било је образовано више од 800 градских и рејонских комитета партије и око 300 градских и рејонских комитета Комсомола. До краја 1941. формирано је око 3500 партизанских одреда и група. Но, совјетски оружани покрет отпора већ је тада могао бити знатно масовнији да није било озбиљних грешака у предратном периоду. Још дуго пре рата почео је рад, на иниција­тиву Партије, на организовању борбе у позадини непријатеља у случају напада на СССР. Али, у годинама култа личности Стаљина тај рад је прекинут. Већина кадрова припремљених за рад у по­задини непријатеља, у случају потребе, постала је жртвом неосно­ваних оптужби, а нови кадрови у периоду 1938—41. нису стварани, јер се полазило од претпоставке да ће се рат водити, искључиво, на територији противника. Но, захваљујући високом патриотизму совјетских људи, који је још више распламсан бестијалним терором окупатора, покрет отпора убрзо је постао изузетно значајан фактор у борби совјетског народа против поробљивача. Према званичним совјетским подацима само је у окупираним областима РСФСР било у партизанским јединицама 260 000 људи, а у Белорусији преко 370 000. У Украјини је, такоде, развијен. У прибалтичким републикама покрет отпора добија шире размере од 1943. У почетном периоду рата оружане акције мањих размера основни су вид дејстава совјетских партизанских јединица. Постигнути ре­зултати нису одговарали претрпљеним губицима. Касније, захваљу­јући искуству и бољој организацији, дејства партизана много су ширих размера, а резултати далеко значајнији. О томе говори и јачина непријатељевих снага ангажованих против совјетских партизана: средином 1942, на пример, непријатељ је морао да одвоји са фронта за борбу против њих преко 20 дивизија. Активност партизана била је, најчешће, везана за ужу територију, али су, по потреби, ради извршења посебних задатака, напуштали за дуже или краће време рејоне својих база. Садејство са Црвеном армијом био је један од најважнијих задатака партизана, који је дао нарочито добре резултате после преласка совјетских оружаних снага у стратегијску офанзиву, 1943. Диверзије су за све време рата један од најчешће примењиваних начина борбе совјетских родољуба у позадини непријатеља. Циљеви диверзија су, првенствено, непријатељеве комуникације. У Укра­јини су партизани у 1942. делимично или потпуно уништили 233 не­пријатељеве железничке композиције, а у наредној години преко 3600. Партизани Белорусије у току рата уништили су око 2. 000 ком­позиција. По својим размерама, јачини партизанских снага које су учествовале и постигнутим резултатима, најпознатија је диверзија изведена у августу и у првој половини септембра 1943, која је ушла у историју под називом Унски рат. Планирао ју је Централни штаб партизанског покрета; припремана је дуго и свестрано. Главни циљ операције био је да се једновременим масовним разарањем железничких пруга паралише непријатељев железнички саобраћај. У тој операцији ангажоване су партизанске јединице Лењинградске, Калињинске, Смоленске, Орловске области, Белорусије и делом Украјине. Почела је у ноћ 3. августа. Прве ноћи уништено је више од 42 хиљаде шина, а до средине септембра скоро 215 хиљада шина. У диверзији шински рат учествовало је 193 бригаде и одреда, у укуп­ној јачини више од 120 хиљада људи. — Комунисти—илегалци организовали су покрет отпора у насељеним местима на окупираној совјетској територији. Радили су под изузетно тешким условима; окупационе власти, уз помоћ домаћих издајника, наносиле су им тешке губитке. — У Пољској је у покрету отпора све више растао утицај прогресивних снага, пре свега, комуниста. У августу 1941. образован је Савез бораца за слободу (Зwиqзек Wалкy Wyзwоленцзеј), у којем су сједињене све левичарске организације покрета отпора. Јануара 1942. формирана је Пољска радничка партија. Око ње су се окупили сви патриотски демократски елементи, чији је циљ био национално и социјално ослобођење. Већ јануара 1942. она је формирала војну организацију — Народну гарду (Гвоардиа Лудома); у њу се укључују постојећи партизански одреди и групе, и образују нови. Она прихвата партизанска дејства као основни вид борбе против окупатора. Десничарска борбена организација, потчињена емигрантској влади у Лондону, преименована је у фебруару 1942. у Отаџбинску армију (Армиа Крајома). Њене главне снаге остале су и даље ван борбе. Акције партизанских од­реда Народне гарде све су учесталије, а њихови резултати значај­нији. Оружана борба Народне гарде и њен политички утицај, оја­чали су позиције Пољске радничке партије. На њену иницијативу 1. 1. 1944. образован је Земаљски национални савет (Крајома Рада Народоwа), највиши политички орган, у којем су окупљене све демократске антифашистичке и антиимперијалистичке снаге Пољске. Одлуком Савета Народна гарда преформирана је у јануару 1944. у Народну армију (Армиа Лудома). Она је тада имала 63 пар­тизанска одреда. Поред њих у борбу су се укључили партизански одреди Сељачких батаљона и део снага Отаџбинске армије. Одреди Народне армије убрзо су преформирани у бригаде. Пољске снаге отпора бројале су у пролеће 1944. укупно око 400 000 људи, од чега је 130 000 учествовало непосредно у оружаној борби. Са њима се у то време на територији Пољске борило и око 12 000 со­вјетских партизана. — На развој покрета отпора у Чехословачкој утицао је, такође, напад нацистичке Немачке на Совјетски Савез. Јуна 1941. комунисти и други антифашисти образовали су Централни национални револуционарни комитет (тЈстфедни народни револучни вyбор), који отада обједињује и руководи покретом отпора у Че­шкој. Основни вид покрета отпора су саботаже и диверзије. На про­тектора Р. Хајдриха (Реинхард Хеyдрицх) извршили су 27. В 1942. атентат чешки родољуби спуштени из В. Британије. Репресалије Немаца биле су окрутне. Поред осталог, место Лидице сравњено је са земљом. У Моравској, такође, дејствују од 1942. партизан­ске групе, али су и тамо основни вид борбе саботаже и диверзије. У Словачкој покретом отпора од јесени 1943. руководи Словачки национални савет, састављен од представника КП Словачке и других антифашистичких организација. — У Грчкој је убрзо после окупације (маја 1941), почео да се организује покрет отпора. На иниција­тиву КП Грчке образован је Општенародни антифашистички фронт — ЕАМ, који је од већ постојећих партизанских јединица јануара 1942. формирао Народноослободилачку војску — ЕЛАС. Десничарске и монархистичке снаге почетком 1942. основале су Нацио­налну демократску грчку војску — ЕДЕС. ЕЛАС је водила ак­тивну оружану борбу против окупатора, а ЕДЕС се држала по­литике ишчекивања. У тежњи да се обједине напори у борби против Немаца, формиран је у јуну 1943. Врховни штаб устаничке војске, коме су потчињене ЕЛАС и ЕДЕС. Но, снаге ЕДЕС остале су и даље пасивне, а у новембру 1943. њихова команда потписала је примирје са Немцима, којег се држала до јула 1944. ЕЛАС је, насупрот, наставила борбу повећаним обимом. До почетка 1944. снаге ЕЛАС прерасле су у солидну војну снагу: имале су 10 ди­визија, 4 бригаде и већи број мањих одреда, који у свом саставу броје око 80 000 добро наоружаних бораца. ЕАМ је у то време активан и на политичком пољу; марта 1944. формирао је Политички комитет народног ослобођења, у суштини, привремену демократ­ску владу Грчке. Наредног месеца извршени су избори за Нацио­нални савет, на којима је узело учешћа 1 800 000 људи. — У Алба­нији организовани покрет отпора, који је у суштини националноослободилачки рат, почиње после образовања КП Албаније, новембра 1941. Почетком 1942. формиране су диверзантске групе које из­воде акције у многим градовима. Убрзо потом образоване су прве партизанске чете. Новембра 1942. одржана је Националноослободилачка конференција. Она је дала нови замах ослободилачкој борби. Почела је да се развија широка мрежа народноослободилачких одбора, језгра народне власти. До краја 1942. формиране су 22 партизанске чете, које су ослободиле знатан део земље. У марту 1943. одржана је Прва земаљска конференција КП Албаније, која је значила импулс даљем развоју народноослободилачке борбе. Број бораца партизанских јединица се до маја удвостручио. Обра­зују се партизански батаљони. Непријатељ је принуђен да ангажује све веће снаге. У јулу је формиран Главни штаб НОВ Албаније, а убрзо потом Националноослободилачка и добровољачка парти­занска војска Албаније. После капитулације Италије, септембра 1943, борба албанског народа добила је још шири замах. До краја 1943. НОВ Албаније нарасла је на 20 000 бораца. Од новембра 1943. до јануара 1944. Немци су заједно са квислинзима извели крупну офанзиву против НОВ (ангажовали су преко 40 000 људи). Но, и поред жестоких репресалија, из ње је НОВ изашла ојачана. До маја 1944. нарасла је на 12 бригада и више партизанских батаљона и од­реда. У мају 1944. одржан је Први антифашистички народноослободилачки конгрес, на којем је изабрано Антифашистичко националноослободилачко веће. Оно је изабрало Национални антифашистички ко­митет, у ствари, привремену народну владу. У то време формирана је и прва дивизија (НОВ је бројала 35 000 бораца и имала велику слободну територију). Нова офанзива окупатора, крајем маја 1944, претрпела је неуспех. Организовању и јачању КП Албаније и раз­воју народноослободилачке борбе албанског народа помогла је КП Југославије.

Напад нацистичке Немачке на Совјетски Савез такође је знатно утицао на даљи развој покрета отпора у окупираним земљама западне Европе. У Француској покрет отпора постаје масовнији.

Изражава се, пре свега, великим бројем саботажа, диверзија, атен­тата (само у 1942. извршено је око 1500 саботажа и атентата). Кра­јем 1942. у брдским и планинским пределима појављују се мање групе партизана (маqуис). Средином 1943. било је укупно око 4500 таквих група. Формиране су у јединице јачине до батаљона (200 до 600 људи). Француски партизани у 1943. извршили су преко 300 акција на мостове, окупационе јединице, железнице и др. Уби­јено је око 550 немачких војника и колаборациониста. Немци су против макија ангажовали често знатне снаге (на пример, фебруара—марта 1944. у офанзиви у области Горње Савоје, Хауте-Савоие, ангажовали су једну дивизију, а у планинском пределу Јуре, три). Упоредо са деловањем борбених група, саботиране су све мере окупаторове и квислиншке власти. Деловале су многе организа­ције за помоћ избеглицама из Алзаса и Лорена, онима који се нису одазвали обавезној служби рада, Јеврејима и другим од окупато­рове власти угроженим лицима. Велику активност развила је орга­низација која се бавила фалсификовањем докумената (у Француској је за време окупације живело са лажним исправама око 25% ста­новништва). Француски покрет отпора спасао је велики број савез­ничких авијатичара. Посебна брига организација отпора било је упу­ћивање у В. Британију у де Голове снаге француских стручњака и добровољаца (у 1943. и 1944. око 28 000). У збрињавање и ре­патријацију шпанских добровољаца укључени су и представници КП Југославије. Врло вредни подаци за савезничку команду стизали су од обавештајне службе француског покрета отпора: о покре­тима немачких јединица, локацији рампи В-и и В-2, радовима на утврђивању, распореду индустријских и војних објеката и др. По­степено је вршено и уједињавање снага покрета отпора у Фран­цуској. У мају 1943. образован је Национални савет Покрета отпора (Цонсеил натионал де ла Ресистанце), у којем су заступљене све главне групе покрета отпора. У фебруару 1944. уједињене су основне снаге оружаног отпора у Француске унутрашње снаге (Форцес францаисес де л’Интериеур — ФФИ). — У Белгији су патриотске снаге, спремне да се боре против непријатеља, у лето 1941. об­једињене, на иницијативу КП Белгије, у Валонски фронт, а од новем­бра 1941. у Фронт независности (Фронт де л’индепенданце). Упо­редо се пришло и формирању оружаних група. Најактивнија и најмасовнија била је Белгијска армија партизана. На иницијативу емигрант­ске владе у Лондону, у 1941. формирана је Тајна армија (У Армее сецрчте), састављена, већином, од припадника бивше бел­гијске армије. Усвојила је, углавном, тактику чекања. У периоду 1940—42, према немачким подацима, белгијске снаге покрета отпора извршиле су 25 препада и 59 атентата на припаднике немач­ких оружаних снага, организовале 638 саботажа на телекомуника­цијама, 246 напада на железничке пруге, 41 саботажу на постро­јења високог напона, 51 саботажу великих размера у индустрији и др. На иницијативу Фронта независности крајем 1943. формирана је Патриотска милиција, која је дејствовала у градовима и попуња­вала партизанске јединице. Да би се објединила дејства свих снага покрета отпора, почетком 1944. образован је Координациони комитет, у који нису ушли једино представници Тајне армије, директно потчињене емигрантској влади у Лондону. — У Холандији до средине 1944. није постојала организација која би обједињавала и усмеравала борбена дејства припадника покрета отпора. Акције покрета отпора сводиле су се, углавном, на изоловане демон­страције, штрајкове, штампање пропагандних летака и си. — У Нор­вешкој је у новембру 1941. формирана војна организација покрета отпора Милорг, којом је руководио посебан Војни комитет. Влада у Лондону признала је Милорг као део регуларних војних снага Норвешке. Крајем 1941. у саставу те организације дејствовало је око 25 000 бораца. Почетком 1942. формиран је, на иницијативу КП Норвешке, партизански одред, који је дејствовао у околини града Намсоса. Други, већи партизански одред оперисао је у лето 1942. у северној Норвешкој. Покрет отпора јачао је упркос крупним снагама окупатора. Познате су акције одреда коман­доса Мартин Линге почев од 1940. Тако је 19. 2. 1943. потопљен на језеру Тинше (Тиннсјо) ферибот Хyдро са тешком водом, а 27. 2. 1943. дигнута је у ваздух станица са тешком водом Вемурк (Веморк) у Рјукану. Саботажама и диверзијама у фабрикама нанете су огромне штете немачкој ратној производњи. Југословенски интернирци у Норвешкој (око 4500) уживали су моралну и мате­ријалну подршку норвешког покрета отпора. — У Данској је бор­бена активност покрета отпора у знатној мери ојачана почев од дру­ге половине 1941. године. У јесен 1941. КП Данске донела је одлуку да се широм земље формирају борбене групе за извођење диверзија и саботажа. Од јула 1941. до септембра 1942. организована је 91 диверзија у индустрији и саобраћају. Средином сеп­тембра 1943, споразумом између представника КП Данске и грађанских антифашистичких организација, образован је Слободарски савет. Он је објединио покрет отпора у земљи и координирао рад с покретом Данска у борби, који су 1942. образовали у Лондону дански патриоти у емиграцији. Организационо јачање покрета отпора утицало је позитивно на резултате борбених акција. У првој поло­вини 1943. извршено је 349 диверзија, а у наредном периоду 780. Борбене групе покрета отпора нарочито су биле активне у дејствима на железничке пруге и саобраћајне чворове (у току 1943. преко 170 таквих акција).

У водећим земљама снага Осовине и у земљама њихових сателита отпор је добио много већи замах после напада Немачке на СССР, а посебно после одлучујућих победа антихитлеровске коалиције на бојном пољу, крајем 1942. и почетком 1943. — У

Немачкој је покрет отпора деловао у изузетно тешким условима. Постојао је од првих дана после доласка нациста на власт, 1933. Пре избијања рата антифашистичке организације формирале су илегалне групе (тројке, петорке) са задатком да раде на подривању на­цистичке власти. Непосредно после избијања рата, 1939, КП Не­мачке позвала је све антифашистичке снаге земље у заједничку борбу. Стварају се антифашистичке организације, у којима су, поред комуниста, били припадници Социјалдемократске партије, радници и интелектуалци. Посебну улогу у организовању покрета отпора у Немачкој одиграла је група Црвени оркестар (Роте Капелле), ство­рена још 1935. Она је од Гестапоа откривена у августу 1942; око 600 њених чланова широм Немачке је ухапшено, а више од 200 стрељано. Поред те групе деловао је и већи број других. Зна­чајно место у покрету отпора немачког нареда припада органи­зацији Слободна Немачка (Фреиес Деутсцхланд), коју су већ у октобру 1941. основали антифашисти, немачки заробљеници у Совјет­ском Савезу. У јулу 1943. образован је у СССР Национални комитет Слободна Немачка, чије су језгро чинили комунисти. Ко­митет је успео да придобије стотине хиљада немачких заробљеника, а касније и један део становништва Немачке. — У Италији је исто тако покрет отпора никао убрзо после преузимања власти од фа­шиста, 1922. Посебно активне у борби против фашизма биле су Ко­мунистичка и Социјалистичка партија, које су још 1934. склопиле спо­разум о заједничкој борби. Израз антифашистичке борбе народа Италије било је учешће преко 4000 италијанских бораца у шпанском националноослободилачком рату 1936—39, у редовима интерна­ционалних бригада, пре свега, бригаде Гарибалди. Да би се обједи­ниле снаге покрета отпора, у октобру 1941. образован је Акциони комитет за уједињење италијанског народа (Цомитато д’азионе пер л’унионе дел пополо Италиано). У Италији је покрет отпора добио широке размере после капитулације фашистичке Италије, септембра 1943. Акциони комитет већ се у септембру 1943. конституисао у Централни комитет националног ослобођења (Цомитато ди либеразионе назионале централе). Оружана борба против немачких снага и Мусолинијевих фашиста постала је организованија. Партизанима су пришле и целе јединице бивше војске. У почетку, жариште борбе било је на територији од Приморских до Јулијских Алпа, али већ у новембру 1943. оружани покрет отпора италијанског народа захватио је сву северну и средњу Италију. Крајем 1943, а нарочито почетком 1944, дотадашње мање партизанске јединице сакупљају се у бригаде, којих ће крајем 1944. бити неколико стотина. Бригаде броје 150 —300 људи. Касније, 3—4 бригаде чине дивизију, а 2—3 дивизије групу дивизија (око 5000 људи). Почетком 1944. образована је Врховна команда Добровољачке ослободилачке војске, у којој су били и представници КП Италије. Средином 1944. партизанске снаге Италије броје око 100 000 људи. Немци су били принуђени да против жаришта покрета отпора ангажују знатне снаге. — У покретима отпора других земаља, углавном, после капитулације фашистичке Италије, пре свега, у народноослободилачком рату народа Југо­славије, изгубило је животе око 33 000 италијанских антифашиста. — У Румунији је главни иницијатор отпора војнофашистичком режиму била Комунистичка партија. Она је у септембру 1941. предложила платформу за стварање антифашистичког фронта, а у августу 1943. израдила план оружаног устанка. У то време образован је Патриотски антифашистички фронт, који је, поред Комунистичке партије, обухватио и многе друге антифашистичке организације. До устанка, августа 1944, покрет отпора изражен је саботажама, диверзијама, пропа­гандом, избегавањем војне и других обавеза које је наметао војнофашистички режим. — У Мађарској је, такође, покретач отпора била Комунистичка партија. У лето 1941. формулисала је програм, који је омогућавао зближавање и заједничку акцију свих антифашистичких снага у земљи. У јесен 1941. у Будимпешти је демонстрирало више хиљада становника под паролама Комуни­стичке партије. У фебруару 1942. образован је, на иницијативу ко­муниста, Одбор за мађарску историјску прошлост, који је знатно утицао на развој покрета отпора. Он је 15. 3. 1942. организовао демонстрације у Будимпешти поводом годишњице мађарске ре­волуције; учествовало је око 10 000 људи. Одбор је влада убрзо уништила. У 1943. учестале су саботаже радника, нарочито у војним фабрикама. Партизански покрет Мађара није добио шире размере. Изузев на окупираној југословенској територији, био је разједињен. Знатан импулс мађарском покрету отпора дала је немачка оку­пација Мађарске, марта 1944. У мају 1944. образован је Мађарски фронт, који је прихватио програм КП Мађарске из 1941 (раскид савезништва са нацистичком Немачком, приступање антифашистичкој коалицији, стварање демократске Мађарске). — У Бугарској се покрет отпора почео развијати после немачког напада на Совјетски Савез. Организатор и руководилац отпора била је Бугарска радничка партија (комуниста). Биро ЦК БРП(к), који се налазио у Москви, упутио је 24. 6. 1941. позив народу за припремање оружане борбе, Образована је Централна војна комисија при ЦК БРП(к). Но, сматрајући да објективни услови за оружани устанак у ближој бу­дућности не постоје, ЦК БРП(к) усмерио је отпор на саботаже, диверзије и политички рад у масама. У 1941. образоване су три партизанске чете (по 5—15 бораца), а средином 1942. два одреда и две дружине. У јулу 1942. образован је Отечествени фронт, је­динствена антифашистичка организација бугарског народа, а до краја године и први месни комитети Отечественог фронта. У пролеће 1943. постојеће партизанске јединице слиле су се у Народноослободилачку устаничку армију, којом је, преко Главног штаба, руководио ЦК БРП(к). У Југославији, на слободној територији од Црне Траве до Осоговске планине, била је веома значајна база бугарских партизана. У Југославији је формиран већи број бугарских парти­занских јединица. — У Аустрији је покрет отпора постојао све вре­ме рата. До средине 1941. изражен је појединим акцијама саботажа и диверзија, у које су, поред комуниста, укључене групе тзв. ре­волуционарних социјалиста и католичке омладине. У лето 1941. фор­миран је илегални центар Комунистичке партије да би руководио акцијама покрета отпора. У 1942. образован је Аустријски фронт слободе, јединствена организација покрета отпора. Но, тек на по­зив КП Аустрије, крајем 1943, почињу се рађати партизанске групе, које су изводиле нападе на транспорте ратног материјала. Против њих су Немци принуђени да ангажују СС трупе и пољску жандар­мерију.

У земљама источне и југоисточне Азије под јапанском оку­пацијом покрет отпора се у периоду после 1941, такође, знатно развио. На то је утицао напад Немачке на СССР, а исто тако ула­зак САД и В. Британије у рат против Јапана. — У Кини је у периоду 1941—44. јапанска армија усмерила тежиште својих дејстава против револуционарних база отпора. Под стално растућим притиском ја­панских снага и Куоминтанга, знатно се смањила територија ре­волуционарних база и јачина револуционарне армије: Осме армије од 400 000 на 300 000 људи, а Нове четврте армије од 135 00 на 110 000. Но, и поред тога, револуционарне снаге успеле су не само да се одрже, већ и да непријатељу нанесу крупне губитке. — У Индокини је покрет отпора присутан за све време окупације, али није ширих размера. У почетном периоду партизанска војска нарасла је на 80 000 бораца, али слабо организована, убрзо је раз­бијена. У то време главни напори КП Индокине, под водством Хо Ши Мина, усмерени су на изградњу политичких организација и органа власти. У мају 1941. образована је од различитих политич­ких странака и организација Лига за независност Вијетнама, у ко­јој је утицај КП Индокине био одлучујући. После одлуке ЦК КП Индокине, маја 1941, о организовању оружане борбе, поновно је оживела активност партизанских одреда (око 30 000 људи). Но, њих су Јапанци до почетка 1942. разбили, па је све до краја 1944. оружани покрет отпора сведен на локалне акције мањих партизан­ских јединица. — У Индонезији, убрзо после јапанске окупације 1942, Уједињени национални фронт, образован још 1939, одлучио је да поведе борбу против окупатора и то на два фронта: један његов део повукао се у илегалност и у унутрашњости земље организовао покрет отпора, а други део, на челу са Сукарном и генералом М. Хатом (Мохаммад Хатта), борио се легалним средствима. У току 1942. и 1943. избио је низ мањих устанака на Јави, Суматри и Борнеу. — У Малаји је од почетка јапанске окупације у 1942. активан покрет отпора. Комунистичка партија Малаје одмах после уласка Јапанаца организовала је саботаже и диверзије. Касније је формирана Малајска народна антијапанска армија, коју су ору­жјем и муницијом снабдевали Британци. Борци Малајске народне антијапанске армије за све време рата нападали су јапанске гар­низоне, рушили железничке пруге, онеспособљавали руднике, спре­чавали јапанске освајаче да пљачкају народ. — Партизанска армија Кореје, образована још 1934, наставила је борбу против Јапанаца на кинеској територији, а мање партизанске јединице у земљи. — На Филипинима је бруталан терор јапанских окупатора, врло брзо после освајања острва (1942), изазвао отпор народа. Један део филипинске регуларне армије прешао је на герилско ратовање, подржа­ван од Американаца. Истовремено, постојала је и Народна анти­јапанска армија (Хукбалахап), коју је у марту 1942. образовао Национални јединствени антијапански фронт. У Националном је­динственом антијапанском фронту одлучујући утицај имала је КП Филипина. Народна антијапанска армија (средином 1942. има 35 чета) нападала је мање јапанске јединице и квислиншку жандарме­рију. Нарочито је активна на острву Лусон. — У Бурми је покрет отпора почео да се организује у јесен 1942. На његовом челу били су комунисти. Знатан утицај на даљи развој покрета отпора имаће образовање КП Бурме у 1943.

Период од јуна 1944. до краја рата. — У овом периоду главне силе антифашистичке коалиције нанеле су коначни удар непри­јатељу. Црвена армија ослободила је територију Совјетског Савеза и кренула на запад, у одлучујући обрачун са нацистичком Немачком. На западу, армије савезника искрцале су се на тле Европе и потис­кивале непријатеља на исток. Истовремено, савезници су били у стра­тегијској офанзиви на далекоисточном и пацифичком ратишту. Таква ситуација на фронтовима битно је утицала на обим, циљеве и начин борбе покрета отпора. Он зато постаје масован и врло често пре­раста у општенарцдни устанак. Непосредни циљ му је ослобођење земље. Његове снаге боре се у уском садејству с армијама анти­фашистичке коалиције.

На истоку Европе, у Пољској, у којој је покрет отпора разви­јен и у претходном периоду, у другој половини 1944. добио је општенародни карактер, везан са дејствима Црвене армије и пољ­ске 1. армије, која је била у њеном саставу. Оружане снаге пољс­ког покрета отпора средином 1944. бројале су близу пола милиона бораца. Народна армија је у лето и јесен 1944. усмерила своју активност, углавном, на комуникације, на везивање окупаторових снага и уништавање привредних потенцијала. Извела је више цд 900 оружаних акција, уништила 280 железничких композиција и 100 друм­ских и железничких мостова. Дејства Отаџбинске армије почела су у октобру 1944, мада су неке њене јединице ступиле у борбу и раније. Да би Пољски комитет наредног ослобођења (образован 21. 7. 1944) ставило пред свршен чин и успоставило своју власт, руководство Отаџбинске армије, уз сагласност емигрантске владе из Лондона, донело је одлуку о дизању устанка у Варшави. У устанку, недовољно припремљеном и неусклађеном са дејствима Црвене армије и пољске 1. армије, после 63 дана херојске борбе (од 1. августа до 2. 10. 1944) устаници су приморани на капитулацију. Изгубило је животе око 200000 људи ( Варшавски устанци). Пољске снаге покрета отпора, и поред сметњи реакционарних кру­гова, слиле су се с пољским јединицама до тада у саставу Црвене армије, у јединствену армију и, уз помоћ совјетских оружаних снага, ослободиле до пролећа 1945. земљу. — У Чехословачкој је средином 1944. покрет отпора добио шире размере. У Чешкој су се до јесени 1944. партизанске акције прошириле све до Прага. Било је око 8000 партизана. У априлу 1945. образован је Чешки национални савет, који руководи политичким и војним акцијама. У Чешкој и Моравској 1. 5. 1945. почиње општи устанак; 5. маја избио је устанак у Прагу. Немци су, због нарастања покрета отпора и развоја ситуације на фронту, 28. августа окупирали Словачку. На позив Словачког националног савета тада долази до општег устанка. У њему учествује око 80 000 људи. Од почетка устанка до ослобођења Словачке, родољуби су избацили из строја 40 000 немачких војника, порушили 100 мостова, уништили 280 возова и 60 авиона. — У Мађарској је у септембру 1944. поновно успостав­љена КП Мађарске. Крајем септембра на мађарску границу избиле су совјетске јединице. Нешто пре тога формирани су први пар­тизански одреди. До краја 1944. у Мађарској је било око 2500 партизана, а у новембру 1944. формиран је Војни комитет за припрему оружаног устанка. У току новембра мађарски парти­зани на више места порушили су железничке насипе на прилазима Бу­димпешти, уништили десетине камиона, више тенкова и др. Покрет отпора добио је шире размере тек у току завршних борби Црвене армије за ослобођење Мађарске. — У Румунији је покрет отпора средином 1944. изражен непосредним припремама за оружани устанак. У мају је образован Јединствени раднички фронт, а у јуну Војни комитет за припрему и руковођење устанком, и На­родни демократски фронт, који је обједињавао све антифашистички настројене организације и појединце. У грађанству и у армији обра­зовани су одреди за устанак. Иницијатор и руководилац устанка (из­био је 23. августа), којим је збачен монархофашистички режим, била је КП Румуније. — У Бугарској је приближавање Црвене армије убрзало ширење ослободилачког покрета. ЦК Бугарске радничке партије (комуниста) издао је 26. 8. 1944. директиву о организовању устанка. У то време у јединицама Народноосло­бодилачке устаничке армије било је, према бугарским подацима, 18 000 људи. Јединице Црвене армије ушле су 8. 9. 1944. у Бугар­ску. Сутрадан је избио устанак, којим је успостављена власт Отечественог фронта у целој земљи. — У Аустрији су од постојећих партизанских група до пролећа 1945. образована 3 батаљона, која су ушла у састав Народноослободилачке војске Југославије. У току приближавања савезника Аустрији, марта—априла 1945, почеле су партизанске акције, мањих размера, у свим покрајинама. — У Албанији је до августа 1944. НОВ Албаније нарасла на две ди­визије. До краја октобра јединице НОВ ослободиле су 3/4 албанске територије. Наредног месеца ослобођени су Елбасан, Тирана и Скадар. Народноослободилачка борба албанског народа дала је значајан удео општим напорима земаља антихитлеровске коа­лиције. Стално је ангажовала око 100 000 италијанских војника, а касније око 70 000 немачких. — У Грчкој су снаге ЕЛАС биле све активније, нарочито у Епиру и Тесалији, настојећи да пресеку комуникацију Атина—Солун. Немци су у том подручју против њих ангажовали шест дивизија. Јединице ЕДЕС почетком јула ступиле су у борбу против окупатора, али су већ крајем месеца поновно заузеле пасиван став. У октобру почело је повлачење Немаца из Грчке, које су ометале јединице ЕЛАС. Оне су до тада већ биле ослободиле две трећине грчке територије ( Грчка).

У западној Европи, средином 1944, покрет отпора најширих размера је у Француској. Чим су савезници почели десант у Нор­мандији 6. 6. 1944, КП Француске и Национални фронт позвали су народ на општи устанак. Иако су десничарски елементи покрета отпора сматрали да не постоје реални услови, народ се одазвао том позиву. Широм Француске макији су нападали немачке је­динице, рушили постројења, ометали саобраћај. Многа места у Фран­цуској ослободиле су Унутрашње снаге пре доласка савезника. На позив КП Француске дигло се на устанак становништво Париза (18. августа). Устаници (око 85 000) су скоро потпуно ослободили град до 24. августа, када су у њега ушли делови француске 2. ок­лопне дивизије. Командант савезничких снага ген. Д. Ајзнхауер оценио је да је прилог снага француског покрета отпора у борби за ослобођење Француске био једнак вредности петнаест дивизија. — У Белгији је после савезничког искрцавања у Нормандији, та­кође, шире активиран покрет отпора. Од јуна до септембра 1944. белгијски родољуби, помажући операције савезника за ослобођење Белгије, извршили су, поред осталог, 166 напада на комуникације, ликвидирали 962 Немца и 137 колаборациониста, онеспособили 641 локомотиву, 10 000 вагона и др. Значајна је њихова помоћ са­везницима у ослобађању Антверпена и спашавању цд планираног немачког разарања његових лучких уређаја. — На јачање по­крета отпора у Холандији утицало је образовање у јуну 1944. Са­вета отпора (Гроте Адвиес Цоммиссие ден Иллегалитеит), у који су ушли представници главних организација отпора. На иницијативу Са­вета и владе у Лондону почетком септембра 1944. формиране су Унутрашње снаге, које су обједињавале рад свих борбених група. Њихова активност нарочито је нарасла после 17. септембра, када су савезничке армије пренеле операције на холандску територију. Значајан допринос холандског отпора је генерални штрајк железничара (30 000 људи) у септембру, који је потпуно паралисао саобраћај. Унутрашње снаге тесно су сарадивале са канадском 1. армијом у завршним борбама за ослобођење Холандије, 1945. — У Норвешкој је покрет отпора добио снажан импулс ослобађа­њем северног дела земље у октобру 1944. од совјетских јединица и норвешких командоса пребачених из В. Британије. Партизанске снаге усмериле су тада своја дејства на главне комуникације. У завршном периоду рата (немачке снаге у Норвешкој капиту­лирале су 8. 5. 1945) у саставу борбених оружаних група Милорга било је око 45 000 људи, а у разним формама пасивног отпора учествовало је скоро све становништво. — У Данској је престиж Слободарског савета Данске, који је руководио покретом отпора, знатно порастао када га је Совјетски Савез средином 1944. при­знао као стварну владу слободне Данске. У завршном периоду рата дански покрет отпора испољио је знатну активност. Само у последња четири месеца 1944. извршено је, поред осталог, 350 ди­верзија. Оружане снаге покрета отпора крајем 1944. бројале су 25000 људи, а у априлу 1945. око 43 000. Једна од најзначајнијих акција данских партизана Операција Тито изведена је 6. 6. 1944. пиотив фабрике авионских делова у ближим Копенхагена. — У Италији су током јесени 1944. оружане снаге покрета отпора врло активне, нарочито у средњој Италији, у време продора савезника. Међутим, у зиму 1944/45. италијански оружани покрет отпора доживљавао је кризу. Томе је највише допринео позив савезничке команде да током зиме обуставе борбу. У пролеће 1945. долази поновно до раз­буктавања партизанске борбе, која крајем априла прераста у на­родни устанак. За команданта свих партизанских снага постављен је, на тражење савезника, генерал Р. Кадорна (Раффаеле Цадорна). Његови заменици били су Л. Лонго и Ф. Пари (Ферруццио Пари), представници КП Италије. Партизанске јединице ослобађају многа места пре пристизања савезника. Од јуна 1944. до марта 1945. снаге отпора извеле су 6444 борбене акције и 5571 акцију саботаже. У тим акцијама убијено је око 16 000 немачких војника. Непо­средно пред крај рата партизанске снаге броје преко 200 000 људи. — У Немачкој је Гестапо у периоду јул—август 1944. успео да открије и разбије најбројније антифашистичке организације и групе. У концентрационом логору Бухенвалд (Буцхенwалд) 18. августа убијен је Е. Телман, вођа КП Немачке. Пуковник К. Штауфенберг (Цлаус Стауффенберг) извршио је 20. 7. 1944. неуспели атен­тат на Хитлера. У тој завери учествовао је већи број немачких ви­соких војних и политичких личности. Хитлер се сурово обрачунао са завереницима (убијено је око 5000 људи, од тога 2000 официра). У завршним операцијама у пролеће 1945. у позадину немачких јединица на совјетско-немачком фронту падобранима су спуштене борбене групе састављене од припадника организације Слободна Немачка. Исто тако наоружане јединице немачког покрета отпора помагале су на више места савезничке снаге у сламању одбране немачке војске, спречавању рушења постројења и др. Покрет отпора у Немачкој није добио шире размере, и због тога што су се нацисти још у годинама пред 2. СР сурово обрачунали са напред­ним снагама, пре свега, с комунистима.

У поробљеним земљама Азије покрет отпора у завршној фази рата добио је, такође, већи замах. По размерама, циљевима и ре­зултатима, најзначајнији је у Кини. Покушаји КП Кине у периоду април—септембар 1944. да образује с Куоминтангом заједнички фронт против јапанског окупатора, остали су без резултата. Рево­луционарне снаге и даље су носиле главни терет борбе против Ја­панаца, пре свега, у кинеским областима под јапанском окупа­цијом. На седмом конгресу КП Кине, одржаном априла 1945, као непосредни задатак, постављено је извојевање победе над Јапаном и стварање демократског друштвеног уређења у земљи. Деветог августа, један дан после објаве рата Јапану од СССР, генерални секретар КП Кине Мао Це Тунг позвао је све анти-јапански расположене снаге у земљи да преду у општу офанзиву. Јапанске снаге у Кини прихватиле су 17. августа услове капитула­ције. Но, по налогу Чанг Кај-Шека, пружале су и даље отпор ре­волуционарним снагама. Уз озбиљне губитке, Народноослобо­дилачка армија успела је да у периоду август—октобар 1945. ос­лободи територију од 315200 км2 за 18 717 000 становника и из­баци из строја преко 230 000 јапанских војника. Народноослобо­дилачка армија нарасла је у том периоду на 930 000 људи, а њене помоћне снаге (народна милиција) на преко два милиона. Ушла је тако спремна у завршну фазу кинеске револуције. — У Индокини је 22. 12. 1944. формиран први одред Вијетнамске народноослободилачке војске. Увиђајући да је скори слом Јапана неминован, КП Индокине средином априла 1945. донела је одлуку о дизању општенароднцг устанка, прерастању свих борбених снага у Вијетнамску армију и образовању Народноослободилачког комитета као привремене владе Вијетнама.

Захваљујући тим мерама, народ је спреман дочекао капитулацију јапанских снага и извео августовску револуцију ( Вијетнам). — У Индонезији оружани покрет отпора до средине 1944. није био ширих размера. У другој половини 1944. почиње се формирати више организација покрета отпора различите политичке оријентације. КП Индонезије образовала је Покрет слободне Индонезије (Геракан Индонезиа мердека). У току савезничке десантне операције на острва Индо­незије (мај—август 1945) у борбама против Јапанаца узели су учешћа и индонежански партизани. — У Кореји су, исто тако, партизан­ски одреди помагали савезничке снаге (совјетске и америчке) прили­ком ослобађања земље, у августу 1945. — У Малаји је до тре­нутка капитулације Јапана Малајска народна антијапанска армија ослободила готово сву земљу и успоставила органе народне власти. — На Филипинима су снага и активност Народне антијапанске ар­мије стално јачали. Нарочито на острву Лусону, где је у њеним редовима било око 70 000 бораца. У току рата она је на Лусону избацила из строја 50 000 јапанских војника. И на осталим острвима у завршној фази рата оружани покрет отпора вр’о је активан, и поред сурових репресалија јапанских окупатора. — У Бурми је, на иници­јативу Комунистичке партије, августа 1944, образована Антифа­шистичка лига народне слободе, јединствени антијапански фронт. Кра­јем 1944. Лига је бројала 200 000 чланова, а у партизанским од­редима било је око 50 000 људи. Општенародни устанак избио је 27. 3. 1945, неколико дана после почетка савезничких операција за ослобођење Бурме. Бурмански родољуби борили су се заједно са савезничким јединицама до ослобођења земље (маја 1945).

Материјали преузети из „Војне Енциклопедије“ – Друго издање, Београд 1970