ПОСЛЕДИЦЕ И ИСКУСТВА ИЗ 2. СР

Људски губици и материјалне штете. — По броју жртава, 2. СР био је најсуровији рат у историји човечанства. На то је ути­цало више фактора. По пространству на којем се водио и броју људи у њему ангажованих, далеко превазилази све дотадашње ратове. Усавршена борбена техника знатно је повећала губитке на фронту, а дејствима авијације захваћено је и становништво у позадини. Ме­ђутим, највише живота однео је масовни терор фашистичких освајача ( Геноцид).

Потпуних података о људским жртвама нема, али на основу оних којима се располаже, рачуна се да је у 2. СР укупно из­губило животе око 50 милиона људи, око 19 милиона војних лица (18% мобилисаних) и 31 милион цивила. Од тога је у фашистичким концентрационим логорима и затворима убијено око 12,5 милиона људи. Државе антифашистичке коалиције претрпеле су далеко веће губитке — само цивила преко 28 милиона погинулих (око 94% свих погинулих цивилних лица). По земљама, највеће укупне губитке имао је Совјетски Савез — око 20 милиона људи (9 милиона војних лица и 11 милиона цивила), затим Кина — 10 310 000, Пољска — 6000000, Немачка 4600000. Про­центуално, највеће губитке поднела је Пољска (17,31% од укуп­ног броја становника), затим СССР (11,4%), Југославија (11,2%), Грчка (7%), Немачка (5,8%). — Југославија је претрпела веома високе губитке. Погинуло је у борби или изгубило животе у логорима и др. 1 706 000 људи. Југословенска народна армија имала је 305 000 погинулих, а окупатор на југословенском ратишту 410 000.

Број рањених у 2. СР је, такође, велики — укупно око 35 ми­лиона. Од тога броја највећи део отпада на Совјетски Савез. Ју­гословенска народна армија имала је 525 000 рањених.

Материјалне штете проузроковане у 2. СР су, исто тако, без преседана у историји. Укупни војни расходи зараћених држава из­носили су око 1154 милијарде долара. Највеће материјалне губитке поднео је Совјетски Савез — уништено је 32 000 привредних предузећа, 1876 совхоза и 98 000 колхоза, порушено је 1710 градова и преко 70 000 села, без крова је остало 25 милиона људи. У Пољ­ској је порушено 162 000 стамбених зграда и уништена 19 592 индустријска постројења. У Немачкој је савезничка авијација бомбардовала око 70% градова. Само од априла 1944. до ја­нуара 1945. порушене су 1 640 074 зграде. Југославија је, поред СССР и Пољске, претрпела највећа материјална разарања: спаљено је, срушено или теже оштећено 504 160 зграда, без крова је остало преко 20% становништва, уништено је 289 000 сеоских газдинстава са целокупним инвентаром, око 780 000 коња, 2 400 000 говеда, затим оштећено 28 380 км путева, а скоро сви већи мостови су уништени или оштећени.

Војна искуства. — И поред масовне употребе борбене технике највиших квалитета, 2. СР, као и ранији ратови, потврдио је да одлучујућа улога у вођењу оружане борбе припада човеку, борцу, који располаже високим моралним и борбеним особинама. Показало се и у овом рату, да је морал народа битни услов за извојевање победе.

У 2. СР масовно је употребљена најмодернија техника. У огромним количинама је произвођена и усавршавана класична ра­тна техника, али су се појавила и нова средства: радар, телекомуникациони уређаји високих својстава, млазни авиони, ракетно оружје, нуклеарна бомба. Захваљујући томе, знатно је порасла убојна и ударна моћ и маневарска способност сва три вида оружане силе (копнена војска, ратна морнарица и ратно ваздухопловство), што је утицало на њихово изразитије интегрисање ради постизања општих циљева стратегијских размера.

Други светски рат био је, у целини, динамичан, маневарски, рат брзих покрета маса, који се изводе по сваком времену и сваком земљишту, ( Муњевити рат, Операција, Ратна доктрина, Ратна вештина, Стратегија, Тактика).

Обим и димензије 2. СР отежали су задатке ратоводства, од­носно руковођења и командовања оружаном борбом. Рат је постао сложен механизам, у којем су садржани бројни привредни, војно-политички, морални и др. проблеми које је требало стално ус­клађивати. Масовне армије и све веће укључивање разних фактора друштва у непосредну припрему и вођење рата, налагали су обра­зовање разних руководећих ратних тела и органа. Руковођење свим факторима рата у државама антифашистичке коалиције остваривано је преко влада, а у нацистичкој Немачкој преко Врховне команде. Руковођење оружаним снагама у свим државама остваривано је преко врховних команди, односно генералштабова, а шефови држава били су врховни команданти. Посебно сложен проблем у 2. СР било је командовање савезничким војскама и обједиња­вање и усклађивање заједничких ратних напора коалиција. Ниједна од зараћених коалиција није успела потпуно да га реши ( Коман­довање, Ратоводство, Руковођење).

Основни видови борбених дејстава у 2. СР били су офанзива и дефанзива, из које се, врло често, прелазило у противофанзиву. Искуства 2. СР поновно су потврдила да се од­лучујући исход може постићи само офанзивом. Она се изводила на веома широком фронту (250—2700 км) и великој дубини (300 —600 км), уз ангажовање огромне масе људи и борбене технике (групе армија, фронтови), и уз садејство видова (најчешће, копнене војске и ратнцг ваздухопловства). Употреба ваздушнодесантних јединица, у ближој или дубљој позадини противника, давала је замаха офанзивним маневрима копнених снага, посебно оклопних је­диница. У дефанзиву се прелазило да би се ослабила ударна снага нападача и створили потребни услови за преузимање иницијативе. Ефикасност дефанзиве омогућена је новим борбеним средствима, добром организацијом ватре и широком применом рушења, запречавања и фортификацијских објеката.

Главну улогу на бојном пољу у 2. СР имала је копнена војска. Она је била најмасовнији вид оружаних снага. Чинила је у свим армијама зараћених земаља око 75% свих ефектива (у Совјетском Савезу чак 87%). Основу копнене војске чиниле су пешадијске, оклопне, моторизоване, артиљеријске и инжињеријске јединице. Пешадија је сачувала своје место основног рода копнене војске. Представљала је основну снагу свих нападних и одбрамбених дејстава, и једина је била способна да, уз подршку и садејство авијације, оклопних јединица и артиљерије, трајно одржи освојено земљиште и непосредно и ефикасно уништава непријатеља. Бројно стање пешадијских јединица стално је смањивано, али је повећавана њихова ватрена моћ и покретљивост. Осим класичне, готово на свим ратиштима масовно је употребљавана и моторизована пешадија, а у знатној мери ваздушнодесантна и поморско-десантна. Видну улогу имале су и пешадијске извиђачке јединице, затим јединице за специјалне задатке ( Командоси, Рејнџери) и планинске јединице. Оклопне јединице биле су носилац офанзивних операција, нарочито у експлоатацији успеха и дејстава у оперативној дубини. У првом периоду рата највеће успехе у употреби оклопних снага постиже немачка армија (реали­зација доктрине муњевитог рата), али се, убрзо, и у другим арми­јама (првенствено у совјетској и америчкој) стварају веома снажне оклопне формације. Оне су, мањим делом, у саставу пешадијских дивизија, а основу им чине посебне здружене јединице: оклопне дивизије, корпуси и армије. Артиљерија је била главна ватрена снага копнене војске. Она је коришћена масовно, у до тада не­виђеним размерама, нарочито на тежишту операција; њена покрет­љивост знатно је повећана употребом моторних возила. Обезбеђивала је пробој и најјаче организоване одбране. У артиљерији је, упоредо с класичним оруђима, широко коришћено реактивно ору­жје, посебно у совјетским јединицама. Јединице ПА артиљерије постају ефикасније увођењем електронских уређаја. Инжињерија у 2. СР постаје механизована; у њој све више преовлађује машински над људским радом. Истовремено њена борбена улога постаје све изразитија. Јединице везе омогућавале су коман­довање крупним, брзопокретним јединицама на великим простран­ствима, употребом великог броја усавршених техничких, нарочито радио-средстава. Коњица, збцг масовне појаве оклопних јединица и снажне авијације, губи у 2. СР од свог значаја. Она у армијама западних земаља готово нестаје. Совјетска армија, напротив, задржала је и успешно се користила коњицом (формираном у дивизије и корпусе), за извођење смелих маневара под неповољ­ним теренским и временским условима.

Авијација је у 2. СР постала фактор стратегијског зна­чаја. Њена масовна употреба у операцијама на копну и мору дала им је ново квалитетно обележје. Операције су у највећој мери постале комбиноване: копнено-ваздушне, поморско-ваздушне, или копнено-поморско-ваздушне. Карактер операције на копну, њен ток, начин извођења, замах и темпо, постали су у највећој мери зависни од дејстава авијације. Као неопходан елемент опе­рације, ваздухопловна подршка добила је јасно опредељен садржај, обим и структуру. Динамичност операције, повећање њених раз­мера, масовна употреба техничких средстава и разне мере при­кривања, огромно су повећали значај извиђања из ваздуха, али и поставили нове захтеве (већи континуитет извиђања, убрзање интен­зитета извиђања, повећање тачности и документованости и убрзање процеса обраде и достављања података). Као део тактичког изви­ђања јавља се осматрање бојишта или борбених дејстава. Борба за превласт у ваздуху најуже је повезана с планом операције на копну (мору). Превласт у ваздуху је основни предуслов за ус­пешно извођење офанзивних операција. У борби за превласт одлу­чујући су први удари по противниковом ваздухопловству на земљи. Међутим, врло значајна је била и борба у ваздуху, која добија карактер масовности ( Битка). Борба за превласт води се с таквим прорачуном и циљем, да се обезбеди оптимални степен превласти у најважнијим периодима операције. Ватрена подршка изразито је утицала на ток и исход операције. С обзиром на карактер објеката и њихово место у оперативном поретку, јасно се диференцира на посредну и непосредну. Порасле су у огромној мери транспортне могућности авијације, па се ваздушни транспорт диференцира као оперативни — средство вертикалног маневра, логистички и санитетски. Битне измене настале су и у командовању. Оно је, у највећој мери, централизовано у оквиру групе армија (фронта), што омогу­ћава максимално искоришћење маневарских способности авијације и највећи степен интеграције обостраних напора у остварењу зајед­ничког циља. За садејство с КоВ (РМ) организује се систем садејства који сачињавају органи садејства са одговарајућим сред­ствима за планирање и руковођење дејствима авијације. Брзопо­кретне јединице за снабдевање и брзу изградњу аеродрома омо­гућавале су базирање авијације у непосредној близини фронта и њен брз маневар пребазирањем унапред или уназад. У СССР ство­рена је нова форма обезбеђења офанзивних операција ( Авијацијски напад). У подршци поморских снага авијација је изменила и начин извођења поморске битке. Она се често решава без иједног испаљеног топовског метка са брода. На Пацифику авијација је увек на челу операције.

У домену стратегијских дејстава јавља се веома моћна стра­тегијска авијација, која дејствује по плановима стратегијских ко­манди по циљевима у дубокој позадини противника. Њена дејства по својим размерама представљају, у извесној мери, нови вид стратегијских дејстава, извођених у форми ваздушне офанзиве и дефанзиве. У оквиру њих јављају се самосталне ваздухопловне операције и операције ПВО. Мада су стратегијска дејства извођена у крупним размерама и мада су Немцима причинила значајне тешкоће, нарочито у саобраћају и снабдевању горивом, она нису одлучујуће утицала на ток и исход рата, јер нападна средства нису још увек била довољно моћна за постизање крајњих војностратегијских и политичких циљева. Проналазак и употреба нуклеарне ваздухопловне бомбе, такође, није утицао на исход рата, с обзиром на то да је у тренутку њене употребе рат, у ствари, био већ решен. Појава млазне авијације, иако по свом карактеру представља ква­литетан скок, није утицала на ток и карактер ваздушног рата, јер је била малобројна.

Ратна морнарица(в.)имала је огроман значај за обе зараћене стране, посебно за савезнике, јер је омогућавала маневар огром­них снага и средстава за вођење рата на одвојеним ратиштима (војиштима). Главнине ратних морнарица великих поморских сила биле су ангажоване у дејствима на поморским комуникацијама (на­рочито на Атлантику) и у извођењу десантних операција (нарочито на Пацифику).

Масовно учешће авијације на поморском ратишту битно је ути­цало на структуру ратних морнарица и на поморску ратну вештину. У великим ратним морнарицама улогу капиталног брода (до 2. СР бојни брод) преузео је носач авиона. Бојни бро­дови и тешке крстарице нису могли самостално да реше главне тактичко-оперативне задатке за које су грађени. Превласт на мору није се могла изборити сударом флота бојних бродова, а слаб је био и њихов учинак у дејствима на комуникацијама; за њихово обезбедење на отвореном мору морале су се издвајати јаке снаге укрцане авијације (Јапанци 1/3, Американци 1/4). Ипак, у рату је изгра­ђен 21 бојни брод и 87 крстарица. У свим морнарицама посвећена је највећа пажња развоју и изградњи морнаричког ваздухо­пловства, нарочито укрцане авијације. Три водеће поморске силе, САД, В. Британија и Јапан, имале су почетком рата 23 но­сача авиона, а током рата изградиле су их 178, од тога само САД 137. Авијација је потопила око 40% од укупно потопљених ратних бродова.

Један од најважнијих фактора у даљем развоју РМ и помор­ске ратне вештине био је даље интензивирање подморничког рата. Само немачке подморнице потопиле су у рату 23 ми­лиона БРТ савезничког и неутралног трговачког бродовља (67% од укупних губитака), а подморнице обеју зараћених страна, између осталог, 3 бојна брода, 26 крстарица и 19 носача авиона (29,1% укупне потопљене тонаже површинских ратних бродова). Од 1939. до 1945. изграђене су укупно 1624 подморнице (Не­мачка 1118, САД 186, Јапан 114, Италија 33), не рачунајући СССР. Интензиван подморнички рат наметнуо је потребу изградње про­тивподморничких средстава, наоружања и опреме ( Противподморничка борба).

Посебан облик поморском рату дао је велики број десантних операција ( Десант); с тим у вези, у већини РМ, развиле су се даље поморскодесантне јединице и изграђен је велики број десантних бродова. У свим морнарицама појачана је изград­ња лаких поморских снага — разарача, ескортних бродова, минополагача, миноловаца, патролних бродова и торпедних чамаца ( Ратни брод). Морнаричка диверзантска средства — џепне подморнице, јахаћа и жива торпеда, експлозивни чамци — почела су се масовније користити. Употреба магнетских, акустичних и хидродинамичких мина од Немаца, наметнула је савезницима нове проблеме у противминској одбрани. Појава радара на бродовима открила је нове могућности употребе поморских снага и знатно утицала на поморску тактику: готово су изједначене могућности дејстава у дневним и ноћним условима; радар је посебно омогућио масовно ангажовање авијације у противподморничкој борби.

У великим ратним морнарицама појавио се здружени поморски састав с носачем авиона као језгром. У десантним дејствима ударну снагу сачињавали су здружени десантни одреди с посебним оперативним и тактичким групама за осигурање и подршку. У про­тивподморничкој борби појавиле су се групе за откривање, лов­љење и уништавање подморница. Поред борбене, морнарица је добила и специјализовану авијацију за борбу против подморница, а у саставу борбене авијације појавила се торпедно-минска авијација.

Поморске снаге малих ратних морнарица биле су, претежно, ангажоване у обезбедењу дужобалског саобраћаја, одбрани обале и садејству с приморским крилом копнене војске. У водама источне обале Јадрана дошло је до стварања партизанске морнарице и бројних партизанских дејстава на мору.

Крупне проблеме пред оружане снаге зараћених земаља у 2. СР поставило је снабдевање јединица, због брзог померања фронтова и огромних материјалних потреба јединица, по­себно оклопних и моторизованих.

Посебан вид борбе, партизански рат, у оквиру покрета отпора поробљених народа Европе, Азије и Африке, добио је у 2. СР широке размере, имао је не само политички, већ и велики војни значај у сламању фашистичких сила. У појединим земљама парти­занске јединице везивале су за себе десетине фашистичких дивизија и стотине хиљада војника. Ослободилачки рат нареда Југославије био је најразвијенији самостални партизански рат у Европи ( Народноослободилачки рат народа Југославије 1941 — 45). Искуствима партизанског ратовања из 2. СР веома су се успешно користили и даље развијали и прилагођавали сопственим условима многи народи Азије, Африке и Латинске Америке у послератном периоду, у својој борби за ослобођење од колонијалног ропства и империјалистичког угњетавања.

Фашистичке земље, посебно нацистичка Немачка, систематски су деловале, нарочито пред почетак агресије на неку земљу, на подривању морала, ширењу дефетизма и разбијању јединства на­рода и оружаних снага интензивном пропагандом и другим ме­тодама и средствима ( Пропаганда, Психолошки рат). И зе­мље антифашистичке коалиције су се исто тако користиле пропагандом. У обавештајној служби, увођењем нових техничких сред­става, знатно су се развиле старе и појавиле многе нове специјализоване институције. Она се разгранала до те мере, да је давала веома вредне политичке, војне, економске, техничке и друге по­датке, који су често били, или могли бити, од пресудног утицаја при доношењу крупних одлука. — Све зараћене државе служиле су се с пуно запажених резултата у 2. СР дезинформацијама на свим подручјима војне, политичке, економске, научне и друге делатности ради обмане непријатеља, и ради тога користиле су се најразличитијим средствима.

Мировни уговори. Послератни свет. — На Потсдамској конференцији, јул—август 1945, решено је да се оснује Савет министара иностраних послова САД, СССР, Француске, Кине и В. Британије који ће имати дужност да припреми пројекте уговора о миру са победеним државама. На Московској кон­ференцији, децембра 1945, министри иностраних послова СССР, САД и В. Британије постигли су сагласност о процедуралним пита­њима припреме мировних уговора. Савет министара иностраних послова заседао је 1945. у Лондону и Москви, и 1946. у Паризу, и припремио нацрте мировних уговора. Они су послужили као основа за дискусију на Паришкој мировној конференцији, одржа­ној у периоду јул—октобар 1946. између представника држава антифашистичке коалиције (21 држава) и бивших савезника нацистичке Немачке у Европи (Бугарске, Финске, Италије, Мађарске и Румуније). Паришка мировна конференција требало је да припреми ми­ровне уговоре. Већ је на њој дошло до озбиљних размимоилажења бивших савезника, до настојања поделе света на два блока. Кона­чно, 10. 2. 1947. потписани су паришки мировни уговори између савезничких сила антифашистичке коалиције и бивших савезника фашистичке Немачке у Европи (Бугарске, Финске, Италије, Мађарске и Румуније). Ступили су на снагу 15. 9. 1947.

Бугарској су признате границе од 1.. 1. 1941. Могла је имати оружане снаге јачине до 65 000 људи. Дужна је била да плати на име репарација Југославији и Грчкој 70 милиона долара (Грчкој 45 милиона долара, а Југославији 25 милиона долара). Југославија се 1947. одрекла свог дела репарација.

Финска је остала у границама од 1. 1. 1941. Једино је вратила Совјетском Савезу област Петсамо у Баренцовом мору и дала му у закуп на 50 година територије и територијалне воде полуострва Поркале (СССР јој је вратио 1955). Могла је да располаже оружа­ним снагама до 41 900 људи. Дужна је била да плати на име ре­парација Совјетском Савезу 300 милиона долара.

Италија је остала у границама од 1. 1. 1938, с одређеним изменама према Француској, Грчкој и Албанији, а посебно Југо­славији ( Трст, Југославија). Одрекла се свих права на своје бивше колоније у Африци (Либија, Еритреја, Италијанска Сомалија). Оружане снаге Италије ограничене су на највише 300 000 људи. Поред хапшења и суђења ратним злочинцима, Италија се обавезала да распусти све фашистичке организације. У року од 7 година Ита­лија је имала да исплати репарације у индустријској роби: Југославији 125 милиона долара, Грчкој 105, СССР 100, Етиопији 25 и Албанији 5 милиона долара.

Мађарска остаје у границама цд 1.. 1. 1938. Укупна јачина оружаних снага не срне да буде већа од 70 000 људи. Репарације од 300 милиона долара исплатиће у року од 8 година — Совјетском Савезу 200 милиона долара и 100 милиона Југославији и Чехословачкој.

Румунија остаје у границама од 1. 1. 1941, осим са Мађарском (граница од 1. 1. 1938) и Совјетским Савезем (граница од 28. 6. 1940). Укупне оружане снаге Румуније своде се на 138 000 људи. Совјетски Савез има право да на територији Румуније држи оружане снаге ради обезбеђења комуникационе линије совјетских јединица са совјетском окупационом зонем у Аустрији. Румунија ће платити СССР репарације у износу цд 300 милиона долара.

С Аустријом је 15. 5. 1955. склопљен Државни уговор. По њему је Аустрија постала независна држава у границама од 1. 1. 1938.

Уговор о миру са Немачком није потписан. Бонским уго­вором из 1952. престало је ратно стање између западних држава и Савезне Републике Немачке. После капитулације Немачке, Со­вјетском Савезу је припојен део Источне Прусије с Кенигсбергом. Пољској је враћена стара граница на Одри и Ниси. Чехословачкој и Француској враћена су подручја отета у току рата.

Сепаратни мировни уговор с Јапаном потписан је 8. 9. 1951. у Сан Франциску (СССР и остале источноеврепске социјалистичке земље одбиле су да га потпишу). Уговором су Јапану одузете све територије, које је освојио последњих 80 година, док су о. Рјукју и Бонинска острва припала САД, а јужни део о. Сахалина и Курилска острва Совјетском Савезу. Неке земље су окончале ратно стање с Јапаном посебним билатералним уговорима (Индија 1952, Бур­ма 1954, СССР 1956, Индонезија 1958).

Победа над фашизмом у 2. СР условила је битне промене на светској политичкој позорници. У многим земљама уведен је социјалистички друштвени поредак, а у другим је изградња соција­лизма постала програм друштвеног и привредног развоја. Социјали­стичка мисао продрла је и у земље с капиталистичким друштвеним системом. Јачање социјализма широм света снажно је утицало на ослободилачке тежње народа Азије, Африке и Латинске Америке, на њихову борбу за ослобођење од колонијалног ропства и зави­сности од империјалистичких земаља. На политичку сцену ступио је велики број ослобођених народа, који данас снажно делују на светској позорници. Највећи број ослобођених земаља у унутра­шњој политици тежи изградњи социјалистичког друштвеног уређења, а у спољној, несврстаној политици и коегзистенцији.

Материјали преузети из Војне Енциклопедије“ Друго издање, Београд 1970