ПРЕЛАЗАК ИНИЦИЈАТИВЕ НА СТРАНУ САВЕЗНИКА, НОВЕМБАР 1942 — МАЈ 1944.

ПОЛИТИЧКИ ДОГАЂАЈИ

Усклађивање циљева и планова савезника. — Успеси са­везника на свим ратиштима крајем 1942, који су означили прекретницу рата у њихову корист, довели су у току 1943. до низа састанака највиших савезничких представника. На њима су усаглашена гледишта, дефинисани задаци и усклађени планови за наредну, одлучујућу етапу 2. СР. Разматрана су, такође, питања уређења света после окончања рата.

Англо-америчке конференције у Казабланки и Ва­шингтону. — Још док су операције за избацивање снага Осовине из северне Африке биле у току, у Казабланки су се од 14. до 24. 1. 1943. састалипредседник САД Ф. Рузвелт и британски председник владе В. Черчил као и њихови начелници генералштабова. На конференцији су разрађени планови: обезбеђење превожења аме­ричких трупа и опреме у В. Британију, потребних за инвазију западне Европе; снабдевање Совјетског Савеза, које мора остати на истом нивоу као и до тада; искрцавања на Сицилију после избацивања снага Осовине из Африке; заједничког англо-америчког стратегијског бомбардовања Немачке, које треба да ослаби немачко ваздухо­пловство и индустрију до почетка инвазије. — Одлучено је да са­везничке снаге на Пацифику и у југоисточној Азији наставе офанзивне операције у складу с плановима америчког Здруженог одбора начелника генералштабова; да снабдевање снага на Пацифику за предузимање тих операција не срне отежати извршење припрема за инвазију западне Европе, која ће се извести 1943; да би се Кина одржала у рату требало је, поред осталог, појачати и њено снабде­вање ваздухом из Индије преко Хималаја. _На крају конференције Ф. Рузвелт дао је изјаву да су се он и В. Черчил сагласили да се рат може окончати једино безусловном капитулацијом Немачке, Италије и Јапана.

Одлука у Казабланки да се иде у Европу најпре с југа, а касније са запада, као и други планови изван европског ратишта, посебно последице које може изазвати напредовање Црвене армије, навели су британску владу да убрзо после састанка у Казабланки поведе прве разговоре о политичким питањима света и да види какве ставове о томе имају Совјетски Савез и САД. У ту сврху министар спољних послова В. Британије, Е. Идн, посетио је у марту Вашингтон. Америчко-британски разговори односили су се на питање западне границе Совјетског Савеза на Балтику, према Финској, Пољској и Румунији; затим на Балкан, посебно Југославију, државе средње Европе и Немачку. Идн је покренуо територијална питања у Азији (Манџурија, Формоза, Кореја и др.).

Месец дана касније В. Черчил је предложио председнику Ф. Рузвелту да се одржи састанак, на којем би се размотрили стра­тегијски циљеви рата у наредној етапи. Управо 12. маја, када су у Тунису капитулирали последњи остаци немачко-италијанске армије, у Вашингтону је почела америчко-британска конференција (Тридент). На њој је усвојен извештај Комбинованог одбора начелника ге­нералштабова, па је одлучено да се после заузимања Сицилије изврши искрцавање на Апенинско полуострво; пии томе је истакнуто да снаге ангажоване у овој операцији не смеју угрозити извршење инвазије западне Европе. Одлучено је да се датум искрцавања на Западу помери на 1. 5. 1944. Искрцавању ће претходити вишемесечна комбинована ваздушна офанзива (до априла 1944). Офанзива савезничких снага на Пацифику продужиће се и убрзати. Заузеће се Гилбертова острва, која ће послужити као база за даље продирање на Маршалова и Каролиншка острва, ослободиће се Алеутска острва и преостали део Соломонових острва, ојачати ваздушни мост између Индије и Кине, а у Бурми ће почети енергичне операције.

Саопштење о резултатима конференције Тридент упућено је Стаљину. Оно је стигло у време када су немачке и совјетске при­преме за битку код Курска ушле у завршну фазу. На основу одлуке западних савезника да се инвазија у западној Европи одлаже за мај 1944, било је совјетској влади јасно да ће Совјетски Савез и у 1943. морати да понесе највећи терет рата против снага Осовине.

Конференција у Квибеку. — Нове могућности, које су догађаји у Италији отварали, захтевали су нова савезничка консултовања. Зато је од 14. до 23. августа одржана конференција у Кви­беку — (названа Qуадрант) између Ф. Рузвелта и В. Черчила и њихових начелника генералштабова. Потврђена је одлука конфе­ренције Тридент, тј. да се десант у западној Француској (Оверлорд) изведе 1. 5. 1944, уз Черчилову резерву да се датум помери ако немачке снаге у Француској тада буду превише јаке. Затим да се у наредној етапи савезници искрцају у јужну Италију, одакле ће наставити операције на север док не заузму Рим и натерају итали­јанске снаге на капитулацију. Заузеће Сардинију и Корзику. Да би се подржала операција Оверлорд, после искрцавања у западној Француској, део савезничких снага искрцаће се у јужну Француску (операција Анвил), одакле ће напредовати на север. Наставиће се ваздушна офанзива у Европи из база у В. Британији и Италији, да би се припремила инвазија на Западу. Одлучено је да се пружи помоћ ослободилачком покрету на Балкану у материјалним средствима, наоружању, стратегијским бомбардовањем и употребом ко­мандоса. У односу на пацифичко ратиште, одлучено је да се убрзају операције против Јапана. Непосредни задаци су: да се продором у централне области на Пацифику, освојене од Јапана, пресеку ње­гове комуникације, створе базе за бомбардовање Јапана и исцрпе његове ваздушне и поморске снаге. Јапан треба присилити на капи­тулацију најкасније годину дана после Немачке. Операције у Бурми почеће у фебруару 1944. и оне треба да доведу до отварања Бур­манског пута. И даље ће се појачавати ваздушни мост Индија— Кина и у Кини припремити ваздухопловне базе за пријем супер-тврђава Б-29, које су у производњи.

Савезничке конференције у Москви, Каиру и Техерану. — Од 19. до 30. X 1943. у Москви је одржан нов совјетско–америчко-британски састанак на нивоу министара спољних послова. Развој догађаја — слом Италије, напредовање Црвене армије на Источном фронту и савезника на Пацифику — захтевао је да се испитају многи проблеми медусавезничких односа. Након дужих дискусија министри су донели четири декларације: о општој безбедности (о сарадњи водећих сила антихитлеровске коалиције после рата ради очувања мира и безбедности), о Италији, о Аустрији и о зверствима припадника оружаних снага нацистичке Немачке и нацистичке партије, почињених у Европи, и кажњавању ратних злочинаца.

На састанку су разматрана и нека војна питања — испитиване су мере да се убрза завршетак рата у Европи; изнесен је предлог Турској да уде у рат на страни савезника, што би у околностима приближавања Црвене армије Румунији имало велики војни значај за даљи развој рата на југоистоку Европе; дискутовало се о да­туму отварања другог фронта, који је раније био одређен за про­леће 1944; влада Совјетског Савеза изјаснила се да ће ући у рат против милитаристичког Јапана чим Немачка буде поражена; договорено је да се о свакој евентуалној понуди мира било којег противника обавесте сва три партнера, и у вези с тим, ускладе заједнички ставови ( Московске конференције).

Позитивни резултати московског састанка министара иностраних послова утрли су пут скором састанку шефова три водеће земље антифашистичке коалиције. Крајем 1943. победа савезника била је очигледна. Водеће земље коалиције добиле су дефинитивно превагу у рату; иницијатива у вођењу рата више није долазила у питање. У то време светска ситуација захтевала је да се правовремено утврде политичке и војне одлуке у светским размерама, на основу којих ће те земље деловати у наредној етапи рата.

На путу за Техеран, где је требало да се састану са Стаљином, Рузвелт и Черчил су се задржали од 22. до 26. новембра у Каиру, да би са Чанг Кај-Шеком ресили нека питања Далеког истока (Прва каирска конференција). На тим разговорима претресано је, поред осталог, питање деблокаде Кине ослобађањем Бурме. У разго­ворима о територијалним проблемима Далеког истока решено је да се Јапану одузму сви отоци на Пацифику, које је од избијања 1. СР 1914. присвојио, и да се врате Кини све територије које јој је отео; такође, одлучено је да Кореја у догледно време, после рата, постане независна ( Каирске конференције).

Рузвелт, Стаљин и Черчил састали су се у Техерану први пут 28. новембра и наредних дана, до 1. децембра. Претресана су сва важнија светска војна и политичка питања, а нарочито је дата предност онима која се односе на Европу. Сем сагласности у погледу граница и послератног уређења Европе, потврђени су ранији медусавезнички договори и одлуке о искрцавању у западну Европу, о даљем вођењу рата против Немачке. Декларацијом о војној и политичкој сарадњи трију сила у рату и послератном периоду, изражена је њихова решеност да се униште немачке оружане снаге обједиње­ним ударом с истока, запада и југа Европе. — У закључцима о војним питањима Рузвелт, Стаљин и Черчил су се сагласили: 1) да се југословенска НОВ помогне снабдевањем и акцијама командоса; 2) да је пожељан улазак Турске у рат пре краја године; 3) Совјетски Савез је изјавио да ће напасти Бугарску ако она објави рат Турској, уколико Турска зарати с Немачком; 4) констатује се да ће искрцавање у Француску бити изведено у мају 1944, а Црвена армија у исто време почети нову офанзиву да би спречила упућивање немачких дивизија с Истока на Запад, и 5) представници највиших штабова трију земаља тесно ће сарадивати у предстојећим операцијама савезника у Европи.

На повратку из Техерана Рузвелт и Черчил задржали су се у Каиру, где је на њихов позив допутовао турски председник Исмет Инени са делегацијом. У разговорима од 4. до 6. децембра (Друга каирска конференција) Рузвелт и Черчил су — у духу одлуке у Техерану — покушали да придобију турску делегацију за улазак Турске у рат. Али, ти напори су били безуспешни. У исто време у Каиру је Комбиновани одбор начелника генералштабова разрадио план о новој англоамеричкој ваздушној офанзиви против Немачке, која има за циљ да уништи немачке ваздушне снаге, поремети немачки војни, индустријски и економски систем, и утре пут за извођење операције

преко канала Ламанша. Одбор је израдио и план за наставак операција на Пацифику: продужиће се освајање Нове Гвинеје, извешће се удар у средњем Пацифику на Маријанска острва, и створити услови за ваздушно бомбардовање Јапана; с истока и југоистока савезничке снаге ће концентрично наступати ка Филипинима и Јапану.

Почетак осипања Осовине. — Крупни порази на фронтовима, непосредно су се одразили на односе унутар фашистичког блока. Главни савезник нацистичке Немачке у Европи, фашистичка Италија, капитулирала је септембра 1943. Франкова Спанија је, уместо дотадашње, благонаклоне незараћености, прогласила 3. 2. 1944. строгу неутралност. Од средине фебруара 1944. Финска испитује тајним каналима совјетске услове о миру. Влада Хортијеве Ма­ђарске покушава да са западним савезницима ступи у преговоре за склапање сепаратног мира. Антонескуова Румунија тражи да Немачка отпочне преговоре са западним савезницима. — Немачка решена да иде до краја, обезбеђује свој утицај у осо­винским и сателитским земљама окупацијом (Италија и Мађарска) или спровођењем тоталне контроле у њима.

****

У периоду крај 1942—средина 1944. армије антихитлеровске коалиције однеле су низ победа, које су означиле дефинитивни пре­лазак иницијативе на њихову страну. Створени су реални стратегијски и материјални услови да се преде у опште наступање на свим ра­тиштима да би се што скорије сломиле оружане снаге чланица Тројног пакта.

Материјали преузети из „Војне Енциклопедије“ – Друго издање, Београд 1970