ПРЕЛАЗАК ИНИЦИЈАТИВЕ НА СТРАНУ САВЕЗНИКА, НОВЕМБАР 1942 — МАЈ 1944.

ОПЕРАЦИЈЕ НА ПАЦИФИКУ И У АЗИЈИ, ДРУГА ПОЛОВИНА 1942— СРЕДИНА 1944.

Заустављање Јапанаца на Пацифику и у Источној Азији, 1942—средина 1943. — У првој половини 1942. у разговорима међу савезницима доминирало је европско ратиште. Совјетски захтеви да се други фронт у Европи што пре отвори и решеност владе САД да то изведе, ставили су пацифичко ратиште у други план. Америчка влада стајала је на становишту да пораз Јапана не би значио пораз Немачке… али пораз Немачке значи пораз Јапана.

Неки чланови Пацифичког ратног савета, посебно адмирал Ч. Нимиц и генерал Д. Мекартур били су против запостављања Пацифика у предстојећим савезничким операцијама. Сматрали су да на Па­цифику треба прећи у противофанзиву и у ту сврху тражили да се тамо упуте јаке америчке снаге. Америчко командовање је у почетку донело одлуку да на Пацифик треба слати толико снага и средстава колико је нужно за организовање успешне одбране Аустралије и Новог Зеланда. Али, због сталног притиска Јапанаца, који су се све више приближавали Аустралији, у априлу су упућени први јачи контингенти трупа и средстава из САД у област југозападног и јужног Пацифика; касније су тамо из Африке враћене и аустралијске дивизије. Американци су, уз помоћ Аустралије и Новог Зеланда, убрзано јачали капацитете лука и градили аеродроме на источној обали Аустралије. До средине 1942. америчке, аустралијске и новозеландске снаге запоседале су острва јужног Пацифика у суседству острва која су била у рукама Јапанаца. Американци су појачали и своје посаде на Хавајима. До августа су у централни, јужни и југозападни Пацифик пребацили 256 346 војника и 2,5 милиона тона разног материјала. Убрзано су градили аеродроме у северном делу Аустралије и на отоцима Јужног Пацифика. Када су из Атлантика стигла појачања у ратним бродовима, америчка флота на Пацифику имала је извесну предност у односу на јапанску флоту. Главна америчка база у том делу Пацифика било је о. Еспириту Санто у Новим Хебридима.

После пораза код Мидвеја, Јапанци су почели да ужурбано консолидују освојено подручје; посебну пажњу поклонили су јужном Пацифику. Зато су у тој области држали 17. армију, 2.. вазду­хопловну армију, 8. поморску флоту и специјалне морнаричке де­сантне јединице. Да би учврстили контролу над Соломоновим остр­вима, у јулу су на о. Гвадалканалу почели да граде аеродром, а на Новој Гвинеји, после искрцавања на североисточну обалу, покушали да копненим путем продру до Порт Морзбија и заузму га. Кључни положај у систему одбране освојеног југоисточног подручја имао је Рабаул на Новој Британији, који је изграђен у јаку поморску и ваздухопловну базу (5 аеродрома) и упориште са око 100 000 војника. Међутим, одржавање и обезбеђење сао­браћаја између метрополе и удаљених поседа на Пацифику поста­јало је за Јапан све озбиљнији проблем. Тонажа трговачких бро­дова, с којом је ушао у рат (6,2 милиона БРТ), није могла за­довољити повећане потребе, а годишњи прираст од око 260 000 БРТ није био довољан да покрије губитке који су непрестано расли.

Застој у јапанском освајању и јачање положаја савезника на мору, копну и у ваздуху створили су повољну ситуацију за савезнички противудар. Директивом америчког Здруженог одбора начелника генералштабова од 2. јула одлучено је да се предузме офанзива на Рабаул (операција Wатцхтоwер). Пре тога требало је заузети Соломонова острва, североисточни део Нове Гвинеје, Нову Ирску и Нову Британију. Предвиђено је да се у првој етапи цд Соломонових острва заузму острва Санта Крус, острвце Тулаги и суседна острва (у току припрема укључен је и Гвадалканал); у другој етапи требало је заузети преостала Соломонова острва и североисточни део Нове Гвинеје, а у трећој Нову Британију са Рабаулом и Нову Ирску.

После седмодневне авијацијске припреме, америчке десантне снаге од око 19 000 војника (23 транспортна и теретна брода, око 480 десантних бродова и чамаца) под заштитом 7 тешких и 1 лаке крстарице, 15 разарача и 5 минополагача, кренуле су из база на о. Еспириту Санто у Новим Хебридима ка Гвадалканалу. По­дршку тим снагама давали су 3 носача авиона, 1 бојни брод, 6 крстарица и 16 разарача. Америчке снаге пришле су неопажено и искрцале се 7. августа на Гвадалканал и Тулаги и, наредног дана, до вечери сломиле јапански отпор на Тулагију. Чим су сазнали за искрцавање Американаца, Јапанци су из Рабаула упутили ка Гвадалканалу флотни састав од 5 тешких и 2 лаке крстарице и 1 ра­зарача, као и појачање у трупама на транспортним бродовима. Ноћу 8/9. августа јапански бродови напали су америчке код о. Савоа и потопили 4 тешке крстарице; међутим, савезничким транспортним и десантним бродовима у зони искрцавања дозволили су да се неометано повуку. Решени да избаце Американце са Гвадалканала, Јапанци су у осигурању дотура појачања, ангажо­вали готово целу Комбиновану 8. поморску флоту, већи број подмо­рница и 11. вазд. армију. Пошто су сазнали за намере Јапанаца, и Американци су покренули своју флоту, па је 24—25. августа дошло до поморске битке код источних Соломонових острва, у којој су Јапанци изгубили 1 лаки носач авиона и 1 разарач, али су успели да на Гвадалканал искрцају појачања. Обе стране биле су веома упорне у даљем довлачењу појачања, па су се на Гвадал-каналу и у околним водама развиле жестоке борбе. Ноћу н/12, октобра дошло је до поморске битке код рта Есперанса, а 26—27. октобра код Санта Крус острва, али решење није постигнуто. У новембру обе стране настоје да изборе одлуку и упућују нова појачања на острво, што је 12—15. новембра довело до гвадалканалске битке, најтеже поморске битке водене у овим водама, којом су Американци, упркос тешким губицима, одбили један од најтежих напада на гвадалканалски мостобран. Јапанци су и даље упорно покушавали да снабдевају своје трупе и да се одрже на острву. Али, и поред победе у ноћном боју код Тасафаронге 30. новембра/и. децембра, то им није успело. Најзад су Јапанци, због великих губитака, од 1. до 7. фебруара евакуисали разарачима своје преостале снаге са острва. Тако су после шестомесечних борби и шест великих сукоба на мору, Аме­риканци овладали Гвадалканалом, учврстили се у источним Соломоновим острвима и створили услове за прелазак на другу етапу офан­зиве, на заузимање централних и северних Соломонових острва и североисточног дела Нове Гвинеје. ТЈ борбама за Гвадалканал, од августа 1942. до фебруара 1943, Јапанци су изгубили 1 носач авиона, 2 бојна брода, 4 крстарице, н разарача, 6 подморница и знатан број транспортних бродова, а Американци 2 носача авиона, 8 крстарица, 14 разарача и већи број транспортних бродова; у бор­бама на копну Јапанци су имали око 25 000 погинулих и умрлих од епидемије, а Американци 2000 погинулих и 4500 рањених.

Док су америчке припреме за наступање у јулу и почетком августа биле у току, Јапанци су завршавали последњу фазу освајања на југоисточном простору: 22. 7. 1942. искрцали су се у луци Буна на југоисточном делу Нове Гвинеје и кренули нај­краћим путем преко острва да заузму Порт Морзби, који су бра­ниле јаке аустралијске снаге. Борбе су се водиле до друге половине септембра, када су Американци у југозападном Пацифику већ прешли у наступање и били на Гвадалканалу и Тулагију. У међу­времену, 5. септембра, Јапанци су се искрцали и на крајњем југо­источном делу Нове Гвинеје, у заливу Милн (Милне Баy), где су се нешто раније биле искрцале аустралијске снаге. Јапанци су били присиљени да се одавде евакуишу крајем септембра; морале су се зауставити и њихове трупе које су напредовале ка Порт Морзбију, а 24. септембра почеле су да одступају ка Буни.

У то време на Новој Гвинеји налазила се 1 аустралијска дивизија, делови једне аустралијске и једне америчке дивизије и око 5 сквадрона авијације. Чим су јапанске снаге почеле одступати ка Буни, аустра­лијске јединице прешле су у гоњење из два правца: из Порт Морзбија и залива Милн. У изванредно тешким теренским условима (џунгла и беспуће) Аустралијанци су савладали јапански отпор и 22. 1. 1943. заузели Буну. Док су аустралијске трупе напредовале ка Буни, из залива Милн је испловио мањи одред Аустралијанаца и 23. октобра запосео острво Гудинаф (Гооденоугх) у групи острва Д’Антркасто (Д’Ентрецастеуx), близу крајњег дела југоисточне обале Нове Гвинеје.

Да би координирало операције на Новој Гвинеји и Соломоновим острвима и спречило даље надирање савезника на овом правцу, јапанско командовање је 16. новембра формирало Штаб 8. групе армија под чију је команду стављена 17. армија намењена за одбрану Соломонових острва и новоформирана 18. армија која је имала задатак да брани Нову Гвинеју; прву је требало да подржава 11. вазд. флота, а другу 6. вазд. дивизија. На линији Лај—Рабаул (Бизмаркова линија) требало је упорном одбраном зауставити наступање савезника у освојени југоисточни простор.

После пада Буне и Гоне Јапанци су појачали своје положаје код Саламауе и Лаја на Новој Гвинеји, где су се још од марта 1942. повремено водиле борбе са раније потиснутим аустралијским снагама. Позади своје одбрамбене линије Јапанци су на Новој Гвинеји запосели још места Вевак (Wеwак) и Холандију (Холландиа — Џајапура, Дјајапура) и ужурбано почели изградњу аеродрома. Јануара 1943. оживеле су борбе, па су обе стране почеле да пребацују појачања. Савезници су били решени да у другој половини 1943. заузму Лај и Саламауу и тако начну јапанску одбрамбену линију. Приликом пребацивања јапанских појачања, дошло је, почетком марта 1943, до битке у Бизмарковом мору ( Бизмарков архипелаг), у којој су англоамеричка авијација и торпедни чамци уништили јапанска 4 разарача, 8 транспортних бродова и 30 авиона.

После мањих искрцавања на нека од Алеутских острва и по­морске битке код Командорских острва 26. 3. 1943, заузета су острва Ету (Атту) и Киска. На Етуу су вођене оштре борбе од 11. до 29. маја, а усамљену посаду на Киски Јапанци су евакуисали 28. јула.

Док се погоршавао положај Јапанаца на југозападном и северном Пацифику, у југоисточној Азији и на Индијском океану, који су у савезничкој подели надлежности потпали под британску

Источно-индијску команду (Еаст Индиес Цомманд), ситуација је била друкчија. У првој половини 1942. јапанске и немачке под­морнице у западном делу Индијског океана биле су велика опасност за савезничке конвоје на путу око Африке за Блиски исток. Посто­јала је и опасност да се Мадагаскар, који је био у рукама вишиске Француске, претвори у подморничку базу. Зато су се британске снаге 5. 5. 1942. искрцале на Мадагаскар и до 6. новембра га поселе и предале на управу Француском националном коми­тету (Цомите Натионал Францаис). Интервенција против јапанске и немачке подморничке активности била је нужна, јер су савезници у 1942. у Индијском океану изгубили 205 бродова са 724 485 БРТ. Крајем 1942. Јапанци су одустали од намераване офанзиве у Бенгал, чему је знатно допринело погоршање положаја јапанских снага у југозападном Пацифику. За то време су Британци ојачавали империјалну Источну армију (4. и 15. корпус) на граници према Бурми. Американци су у другој половини 1942. у Индији имали 10. вазд. армију која је, углавном, штитила ваздухопловне транспорте за Кину преко Хималаја. У Индији је био и Кинески корпус. Британци су се одлучили за офанзиву против јапанских снага у Бурми да би поновно отворили Бурмански пут, који је био од животног значаја за Кину. Офанзива је почела 21. септембра. Јапанска 15. армија борила се упорно. Све јаче су се осећала и дејства бурманских партизана у позадини. После вишемесечних борби које су трајале до средине маја 1943, британски успеси били су веома мали.

Пошто су Јапанци запосели луке на кинеској обали, пруге у Индокини и Бурмански пут, једина веза Кине са западним савез­ницима био је ваздушни мост из Индије преко Хималаја, који није могао задовољити огромне потребе кинеске армије. Јапан је у окупираној Манџурији (североисточној Кини) и у приобалним гра­довима Кине имао око милион војника. Позадину јапанске армије тешко су угрожавале кинеске народноослободилачке снаге, па су борбе против њих биле у првом плану. Од избијања рата са за­падним савезницима јапанске снаге на фронту у Кини изводиле су само офанзиве с ограниченим циљем (провинције Хо-Нан и Џе-Џјанг, Цхе-Цхианг Схенг). Почетком 1943. јапанска влада је поновно покушавала да приволи куоминтаншку владу на мир. Јапанци су потом почели офанзиву с обе стране р. Јангцекјанга ка Чунг-Чингу, седишту куоминтаншке владе. После огорченог отпора, кинеске снаге су се нашле на ивици слома. Да би подржали Кину у рату против Јапанаца, савезници су упутили 500 авиона куоминтаншкој армији и појачали ваздушне транспорте на 400 т месечно. Обра­зовали су у Кини и своју 14. вазд. армију, која ће још више отежати дејства Јапанаца. Крајем маја обустављена је јапанска офанзива на Чунг-Чинг. Руководство народноослободилачких снага по­нудило је куоминтаншкој влади заједничку акцију против Јапанаца, али је понуда одбијена. Штавише, у пролеће 1943. већи део куоминтаншких снага (око 600 000 војника) прикупљен је за нови поход (трећа антикомунистичка кампања) против народноослободилачких снага и њихове слободне територије у северним областима Кине. Јапанци су од средине 1943. ангажовали знатно више од половине својих снага у борби против ослободилачких снага Кине. Развучене на дугом фронту и стално угрожене из позадине, јапанске снаге су се јако исцрпљивале; зато су се средином 1943. повукле на полазне положаје и у безбедније области, па је на фронту наступило затишје ( Кинеска револуција).

Почетак савезничке офанзиве на Пацифику и дефанзиве Јапанаца у Азији, друга половина 1943. — Савезнички напори да зауставе надирање Јапанаца ка Аустралији у 1942/1943. по­степено су прерастали у све изразитије противударе. Првих месеци 1943. постојали су већи изгледи за проширење тих успеха. На британско-америчкој мајској конференцији Тридент у Вашингтону, савезничким командантима на Пацифику остављена је слобода да у оквира расположивих могућности одлуче коликим ће снагама и на којем месту прећи у противофанзиву.

Јапански Генералштаб није извукао поуке из значајних савез­ничких успеха на Новој Гвинеји, Соломоновим острвима, Алеутима и у Бизмарковом мора. Он је остао при одлуци да се мора бранити све што је освојено, не водећи рачуна о јако издуженим линијама снабдевања које је било све теже бранити. Истина, та ће упорност успорити напредовање савезника, али ће изазвати велике губитке јапанске војске и морнарице.

Док су трајале борбе за Гвадалканал Јапанци су на централним и северним Соломоновим острвима изградили поморске и ваздухопловне базе, у намери да их одсудно бране; гарнизон у Рабаулу на Новој Британији појачали су на 90 000—100 000 људи, његово шире подручје претворили у тешко освојиву тврђаву. Због тога су Американци одустали од првобитног плана да у трећој етапи своје офанзиве према северу заузму Рабаул (операције Wатцхтоwер), већ су се ограничили на освајање преосталих Соло­монових острва, затим острва Вудларк (Wоодларк Исланд) и Киривина (Киризвина), између Нове Гвинеје и Соломонових острва и западног дела Нове Британије. На Новој Гвинеји требало је наставити офанзиву ради заузимања Лаја и Саламауе, а у цен­тралном Пацифику предвиђено је освајање Гилбертових острва. На тај начин Американци су загосподарили Соломоновим морем, начели најјаче брањени део јапанских освојених територија на Па­цифику и угрозили целокупни југоисточни део освојеног јапанског простора.

Освајање централних Соломонових острва Американци су почели искрцавањем на острвску групу Њу Џорџија (Неw Георгиа) 30. јуна; истог дана искрцали су се и без отпора заузели острва Киривина и Вудларк, као и залив Насау (Нассау Баy) на источној обали Нове Гвинеје. Борбе за Њу Џорџију потрајале су све до краја августа; у поморским биткама у заливу Кула, код отока Коломбангаре и у заливу Вела у јулу и августу Американци су успевали да спрече слање јачих поја­чања на угрожена подручја. Јапанци су очекивали наредни аме­рички десант на о. Коломбангару у Соломоновим острвима, али су Американци обишли то острво и 15. августа искрцали се на Велу Лавелу, нешто више на северозападу. Та тактика прескакања (леап-фроггинг) јапанских упоришта, први пут примењена у борби за Соломонова острва, постала је општа карактеристика америчких операција у даљем току рата на Пацифику и знатно допринела бржој победи над Јапаном. Борбе за Велу Лавелу трајале су до почетка октобра, а завршиле су се поморском битком код се­верне обале овог острва, када су амерички разарачи безуспешно покушали да спрече евакуацију јапанских трупа. Дотле су Амери­канци заузели и друга оближња острва, укључујући Санта Исабелу и Коломбангару, са којих су се Јапанци повукли без борбе.

Упоредо са десантним операцијама на десном крилу савез­ничких снага, на левом крилу, са друге стране Соломоновог мора, напредовале су савезничке снаге дуж обале Нове Гвинеје. Након заузимања острва Киривина и Вудларк и искрцавања у заливу Насау у јуну, почео је концентрични напад на Саламауу, а почетком септембра, после још једног десанта на обалу Нове Гвинеје, напад и на Лај. Средином септембра Јапанци су напустили оба та места и повукли се на полуострво Хуон, насупрот Новој Бри­танији. Али у другој половини септембра и наредног месеца аме­ричке и аустралијске јединице заузеле су целу јужну и источну обалу Хуона.

Потом је тежиште савезничких операција поновно пренесено на десно крило. Припремајући се да заузму последњи део Соло­монових острва, првенствено, Бугенвил и продру у Бизмарково море, Американци су почели интензивно да бомбардују суседна острва и Рабаул, како би неутралисали јапанске ваздухопловне и поморске снаге. Крајем октобра заузели су острво Моно и Шоазел (Цхоисеул), а 1. новембра су се искрцали на западну обалу Бугенвила. Приликом покушаја да нападне амерички мостобран, ноћу 1/2. новембра јапански здружени одред (2 тешке, 2 лаке крстарице и 6 разарача) био је поражен у Заливу царице Аугусте (Емпресс Аугуста Баy — в. Бугенвил). До краја 1943. Американци су се толико на њему проширили да су могли саградити аеродром за дејство бомбардера и ловаца против Рабаула.

Да би се пробили у Бизмарково море и обезбедили даље про­дирање дуж северне обале Нове Гвинеје, Американци су се у децембру искрцали на југозападни и западни део Нове Британије и до средине јануара 1944, после тешких борби, очистили тај део острва од Јапанаца. Тиме су Американци ушли у Бизмарково море, и изоловали Рабаул с копна.

Док се савезничка офанзива у југозападном Пацифику успешно одвијала, Американци су завршавали припреме за офанзиву и у цен­тралном делу Пацифика из база на Хавајима и с острва Елис (Еллице Исландс). Одлучено је да се заузму Гилбертова острва и изврши продор кроз јапанску линију одбране и на централном делу Па­цифика. Америчка 5. флота (11 носача авиона, 6 бојних бродова, 3 тешке крстарице, 3 пав крстарице и 21 разарач), подељена у здружени десантни и оперативни одред, подржана авијацијом 7. вазд. армије, после вишедневног бомбардовања из ваздуха, обезбедила је 21. новембра искрцавање јединица 5. корпуса морнаричке пешадије (преко 35 000 војника) на острва Тарава (Таразоа), Мекин (Макин) и Абемама. После веома тешких борби, које су трајале неколико дана, Американци су уз знатне губитке сломили јапански отпор.

Ситуација у југоисточној Азији и Кини спорије се мењала. Под притиском догађаја на Пацифику, јапанска влада је покушавала да ојача свој политички положај у југоисточној Азији и Кини, где је била у стратегијској дефанзиви. Хтела је да у том делу Азије постигне политичке резултате који би јој олакшали пуно војно ангажовање на Пацифику. Да би придобила народе тих земаља, Тајланду предаје 5. 7. 1943. малајске државице Кеда (Кедах), Келантан, Тренгану (Тренггану) и Перлис; крајем јула 1943. предлаже сепаратни мир с куоминтаншком Кином, после чега би се јапанске снаге повукле из Кине, под условом да куоминтаншка влада приђе велико-азијском блоку, који је био под јапанском контролом; 1. августа прокламује независност Бурме и закључује савез са њеном квислиншком владом; 14. септембра објављује независност Филипина, са чијом квислиншком владом, такође, закључује савез.

Стратегијска дефанзива јапанских снага у југоисточној Азији и Кини још није значила да су савезници одлучно прешли у наступање. У водама Индијског океана и Бенгалског залива немачке и јапанске подморнице наставиле су да потапају савезничке бродове; ту су у другој половини године савезници изгубили 56 бродова са 337 169 БРТ. Британска источна флота је у септембру прешла из Килиндинија у источној Африци натраг у Коломбо на Цејлону. Али, она је још била слаба за офанзивне акције јер је знатан део њених бродова био ангажован у Средоземном мору. — Англоамеричка конференција у Вашингтону донела је у мају одлуку да се предузме офанзива за ослобођење Бурме. У другој половини године британска импе­ријална 14. армија (до тада називана Источна армија), заједно с кинеским куоминтаншким корпусом, водила је повремене борбе против јапанске 15. армије, остајући и даље у бурманско-индијској граничној области. Јапанци су зауставили 14. армију. Међутим, ситуација у њиховој позадини постајала је све тежа. Комунистичка партија Бурме образовала је са неким другим партијама Анти­фашистичку лигу народне слободе, која је објединила дејства око 200 000 бораца покрета отпора. Терористичким акцијама и сарадњом са квислиншком бурманском владом, Јапанци су покушавали да олакшају свој положај у Бурми.

Крајем јула сасвим је попустио јапански притисак на фронту у Кини. Обе су стране биле заморене: куоминтаншке трупе на крају снага, а Јапанци са истрошеним ефективима и стално угроже­ном позадином. Кинеске народноослободилачке јединице у 1943. знатно су прошириле слободну територију. Њихова дејства у 1943. принудила су јапанску команду да преко 2/3 снага ангажује у борбама против њих. Иако слабије наоружане, кинеске народно­ослободилачке 8. и 4. армија успешно су се бориле против јапан­ских снага и одолевале блокади трију провинција, које су биле под њиховом контролом. Јапанци су у октобру прешли у офанзиву у провинцијама Џе-Џјанг и Ху-Пеј (Ху-Пеи Схенг) и у но­вембру у провинцији Ху-Нан (Ху-Нан Схенг), али су се обе офан­зиве завршиле без успеха.

Због погоршане опште ситуације Јапана, посебно на Пацифику, јапанска Врховна команда је у септембру наредила да почне изградња унутрашњег одбрамбеног појаса који се протезао од Курилских, преко Бонинских острва, Нове Гвинеје и Холандске Источне Индије. Снаге истурене испред те линије треба упорном одбраном да створе време потребно за организацију унутрашњег одбрамбеног појаса. Истог месеца у Јапану је објављена тотална радна мобилизација која је обухватала и жене за рад у фабрикама. У даљем настојању да се побољша политички и војни положај Јапана у југоисточној и источној Азији, у Токију је 6. новембра одржана конференција представника Велике Азије, на којој су учествовали, сем јапанских, представници сателитских влада Кине, Манџукуа, Филипина, Бурме и Тајланда.

Савезничка офанзива на Пацифику и у Југоисточној Азији у првој половини 1944. — Надирање савезничких снага на Па­цифику замишљено је у два стратегијска правца: централни (западни)— Маршалова острва, Маријанска острва, Филипини; њиме ће наступати снаге централног пацифичког подручја и Пацифичка флота, под ко­мандом адмирала Ч. Нимица; северозападни — Нова Гвинеја, Филипини, којим ће наступати снаге југозападног пацифичког по­дручја, под командом генерала Д. Мекаитура. Потреба да се јапанска острва што пре бомбардују супертврдавама Боеинг Б-29, утицала је на одлуку да се продире на запад и централним правцем, како би се са Маријанских острва могли тући циљеви у Јапану.

Јапанска Врховна команда је одлучила да главну одбрамбену линију помери на запад ка централном делу освојених области на Пацифику и да је одсудно брани. Та линија је ишла од острва Тимор— западним делом Нове Гвинеје—о. Трук—Маријанска острва— Курилска острва. У њу нису улазила Маршалова острва, али су Ја­панци одлучили да и њих упорно бране.

Задатак да заузме Маршалова острва добила је аме­ричка пацифичка 5. флота. Почетком 1944. она је имала као језгро 12 носача авиона, са модернизованим и новосаграђеним бојним бродовима, крстарицама и разарачима, 58. оперативну ескадру (Таск Форце 58) подељену у две оперативне групе (Таск Гроуп). Острва је бранило 14 000 јапанских војника, слабе поморске снаге и око 120 авиона. Напад је почео 31. јануара. У њему су Аме­риканци ангажовали 54 000 људи, преко 1000 авиона и 300 ратних бродова. До средине фебруара они су, уз мале губитке, заузели све важније отоке: Маџуро (Мајуро), Кваџалин (Кwајалеин) и Ениветок (Енииветок). Ваздушним нападима са носача авиона, 17. и 18. фебруара неутралисана је важна јапанска база на о. Трук у Каролиншким острвима, па су Американци могли да је мимоиђу у даљем напредовању на запад, према Маријанским острвима.

Американци су применили тактику наизменичних преношења тежишта удара: час су нападале снаге под командом адмирала Ћ. Нимица, час оне под командом генерала Д. Мекартура. Тек што су снаге адмирала Ч. Нимица поселе Маршалова острва, у југозапад­ном Пацифику трупе генерала Д. Мекартура су се 29. фебруара искрцале на Адмиралитетска острва и тиме извршиле продор кроз Бизмарков архипелаг. Истовременим искрцавањем на Грин Ајлендс (Греен Исландс), изолован је Рабаул са запада и истока и отворен пут даљем продирању на запад, дуж обале Нове Гвинеје. Снаге југозападног пацифичког подручја, подржаване јединицама 7. флоте и повремено носачима авиона 5. флоте, узастопним десантима на северној обали Нове Гвинеје овладале су до краја јула њеном читавом северном обалом.

Материјали преузети из „Војне Енциклопедије“ – Друго издање, Београд 1970