ПРЕЛАЗАК ИНИЦИЈАТИВЕ НА СТРАНУ САВЕЗНИКА, НОВЕМБАР 1942 — МАЈ 1944.
ОПЕРАЦИЈЕ НА АТЛАНТИКУ, ПОЧЕТАК 1943—СРЕДИНА 1944.
У англо-америчким договорима почетком 1943. дата је предност обезбеђењу поморског саобраћаја, јер је ток битке за Атлантик у 1942. показао да офанзивни стратегијски планови неће бити остварљиви док се не савлада немачки подморнички рат. То је било посебно значајно због тога што је предстојало упућивање великог броја америчких војника у В. Британију. Почетком марта 1943. у Вашингтону је одржана Атлантска поморска конференција (Атлантиц Цонвоy Цонференце) представника САД, В. Британије и Канаде. Измењен је дотадашњи систем организације саобраћаја, померањем ЦХОП-линије према западу до меридијана 40°W; источно од те линије искључиву надлежност имали су Британци, а западно Канађани. Та расподела надлежности важила је само за северни Атлантик, а Американци су преузели контролу над конвојима који су саобраћали за северну Африку и од Антила до британских острва.
Битка за Атлантик се распламсала свом жестином. У северном и средњем Атлантику и у водама Арктика налазило се 116 немачких подморница. Средином марта 1943. дошло је до једне од највећих битака за конвоје у другом светском рату, када је око 40 подморница узастопно нападало два савезничка конвоја. Оне су потопиле 21 брод с укупно 141 000 БРТ, а при томе је само једна подморница била уништена. Тог месеца немачки успеси у потапању савезничких бродова приближили су се максималним успесима из претходне године. Суочени са тешким губицима који су претили да сруше систем конвојирања, савезници су на атлантске конвојске руте упутили ескортне носаче авиона и групе за гоњење и уништавање подморница, а појачан је и број авиона великог радијуса дејства. Употреба нових средстава ( Подморнички рат и Противподморничка борба) у борби са подморницама, повећање броја и квалитета ескортних бродова, довели су до одсудне прекретнице у бици за Атлантик. Већ у априлу број потопљених бродова нагло је опао, а број потопљених немачких подморница је растао: са 15 у априлу, на 41 у мају. То је присилило Немце да повуку подморнице из северног Атлантика. Крстарички рат готово је престао. Борбена дејства у обалским водама у првој половини 1943. одвијала су се у склопу заштите сопственог и напада на непријатељев саобраћај (Британци су дејствовали торпедним чамцима, моторним торпиљаркама и авијацијом, Немци су употребљавали иста средства, али у мањем обиму). Британци нису више вршили десантне препаде на француску обалу, делом због искуства код Дијепа, делом због тога што је северноафрички десант ангажовао знатне снаге и средства. Превласт у водама Атлантика, извојевана у првом полугођу 1943, омогућила је савезницима да превозе трупе и материјал без већих губитака, затим да предузму крупне десантне операције на Средоземном мору и убрзају припреме за отварање другог фронта.
У другој половини 1943. знатно је појачана ефикасност заштите поморског саобраћаја, због увођења у борбу све већег броја противподморничких бродова, авиона и нових противподморничких оружја. Усавршавањем система шифровања у радио-вези између бродова на мору и установа на копну, савезници су онемогућили немачким криптографима да дешифрују радио-депеше о кретању бродова и конвоја.
Британско-португалским споразумом од 12. X. 1943. савезницима је одобрено да на Азорским острвима успоставе поморско-ваздухопловну базу, из које су већ крајем октобра дејствовале летеће тврђаве. Тако се после четири године рата сав северни Атлантик, северно од паралеле 30°Н, нашао под контролом савезничке авијације. Јужно од те географске ширине на Атлантику је била зона без заштите авиона с копна, али је ту саобраћај био мањег обима и могао се довољно ефикасно штитити авионима са ескортних носача. У немогућности да и даље примењују тактику чопора, Немци су тада нападали у групама од 2 до 3 подморнице, распоређене на међусобно удаљеним рејонима дејстава. Али, та тактика није донела значајније успехе.
Преокрет у бици за Атлантик, средином 1943, омогућио је да поновно отпочне саобраћај арктичких конвоја. Али, пошто су те конвоје сада могли нападати и бојни бродови Тирпитз, Сцхарнхорст и Лутзоw, базирани у норвешким фјордовима, требало их је уз јаку противподморничку и противваздушну заштиту осигурати и од напада површинских снага. Да би неутралисали немачке површинске снаге у норвешким водама, Британци су крајем септембра напали Тирпиц џепним подморницама и привремено га избацили из строја, а крајем децембра потопили су бојни брод Шарнхорст, при покушају да нападне један од савезничких конвоја.
За Немце се погоршала ситуација и у обалским водама под њиховом контролом. Ту је у септембру јачина британских поморских обалских снага износила 324 чамца, од чега су, приближно, две трећине били торпедни чамци и моторне топовњаче, а остатак патројни чамци. У саставу поморских обалских команди био је и известан број разарача, који су, претежно, коришћени за ескорт, али су повремено одлазили и у дејство с торпедним чамцима, да би их подржали артиљеријом. Немци су имали у флотила, сваку са по 8 торпедних чамаца, а у бискајским лукама базирали су 12 разарача и 5 торпедних чамаца. Крајем октобра Немци су почели да полажу магнетско-акустичке мине пред британском обалом, на којима је потонуло неколико бродова; губици су, ипак, били незнатни, јер није било масовније употребе тих мина. Током године повећана је укупна тонажа бродовља у промету Тернзом (преко 36 000 000 БРТ), а укупни британски губици у обалским водама били су мали (свега 19362 БРТ).
Победом у бици за Атлантик 1943. савезници су успоставили потпуну контролу над властитим поморским саобраћајем; током новембра и децембра прешла су кроз северни Атлантик 72 конвоја са укупно 2218 бродова, а да при том ниједан брод није био изгубљен. Немци су, истовремено, изгубили 27 подморница.
Почетком 1944. адмирал К. Дениц покушавао је изменом операцијског подручја и новом тактиком да постигне боље успехе. Распоредио је подморнице у водама око западних обала В. Британије, али ни то није донело успеха. За мање од месец дана савезници су уништили или протерали немачке подморнице из вода Западних прилаза, а потом елиминисали њихову нову концентрацију у средњем делу Атлантика. Крајем марта Дениц је био присиљен да обустави подморничке нападе на конвоје док се не заврше нови типови подморница и док се извиђање из ваздуха не побољша. У међувремену, држао је групу од око 40 подморница у резерви, да би њоме могао интервенисати у часу очекиване англоамеричке инвазије. Крајем маја на северном Атлантику налазиле су се свега три немачке подморнице; тог месеца, први пут од почетка рата, на северном Атлантику није потопљен ниједан савезнички трговачки брод.
Ни у водама Арктика, иако су имали двадесетак подморница у лукама северне Норвешке, Немци нису имали успеха. Британци су 3. априла извели ваздушни напад на бојни брод Тирпитз и избацили га из строја за три месеца.
Материјали преузети из „Војне Енциклопедије“ – Друго издање, Београд 1970