НЕМОЈТЕ, МОЛИМО ВАС, ВИШЕ ДА НАС МИРИТЕ!

Oно шта се догађало на сахрани посмртних остатака краљевске породице на Опленцу није, сматрамо, у функцији помирења, већ даљег раздвајања.

СУБНОР је одавно изложио став да је сахрана чланова династије Карађорђевић у Маузолеј на Опленцу цивилизацијско, приватно и лично право.

Били смо против државне сахране кнеза Павла, јер је државна сахрана однос државе према његовом делу. О нашем ставу смо обавестили Председника Републике и српску јавност, јер је тим чином Србија осудила 27. март 1941. године и борбу против фашистичких окупатора 1941-1945. и стала иза 25 марта 1941. и приступању Југославије Тројном фашистичком савезу (Немачка, Италија, Јапан).

Сахрана последњег југословенског династа Краља Петра II и осталих чланова породице је,мислимо, политички злоупотребљена, јер је била усмерена против садашњег државног уређења и облика владавине и пружила је подршку снагама које рехабилитују сарадњу са фашистичким окупаторима и оспоравају историјску истину о народноослободилачкој борби српског народа 1941-1945.године.

Идеја помирења, настала у данашњем времену, у најмању руку је нејасна и недефинисана.

Садашња генерација мири сукобљене стране претходних генерација, мада сматрамо да има других проблема којима треба да се бави.

Политичке партије су злоупотребиле прошлост да би се уградиле у власт и политички живот Србије и сада не знају како да изађу из стања које су саме створиле. Онима који познају прошлост јасно је да је помирење ратујућих страна 1941-1945, осим појединаца који су чинили ратне злочине према свом народу, обављено од новембра 1944. до августа 1945. када је донет задњи акт опште амнестије за учешће у покретима који су се борили на страни фашистичких окупатора, припадали квислиншким органима власти и сарађивали са колаборацијом и квислинзима. Једино нису амнестирани припадници усташког покрета и припадници Љотићевих формација.

Питање је шта је остало што данас треба помирити и шта се мири? По свим манифестационим облицима, у Србији данас мире фашизам и антифашизам као идеологије, рехабилитују фашистичку прошлост и мењају историјску истину у корист ратног квислиништва и колаборације.

И даље се  оспорава Република као облик владавине у Србији. Принц Александар се званично ословљава као престонаследник. Једино се не зна којег престола – југословенског или неког другог? Првосвештеник Српске православне цркве Иринеј, који наставља агитацију за краљевину Србију, као да се омакло да принца Александара назове краљем!

Принц Александар је рекао да је сахрана дефинитивна рехабилитација војске Краљевине Југославије у отаџбини, односно четника, који су се борили за краља и отаџбину и пали у тој борби. У окупираној Југославији није забележено да је и један четник погинуо у борби против италијанских фашистичких снага, мада је Италија, рецимо, пола Југославије држала као своју окупациону зону. Нека се по имену и презимену после 31. октобра 1941. године документује колико је и где припадника четника (Војске краљевине Југославије у отаџбини) погинуло борећи се против снага немачког фашистичког окупатора. Нека се открије ко је и где погинуо. После објективне провере, први ћемо положити венац и одати почаст.

Због којег дела се рехабилитују четници (ВКЈУО)? Слава и рехабилитација дата је онима који су се заједно са окупатором борили против оних који су се у антифашистичком строју са савезницима борили против фашистичких окупатора и њихових сарадника. Слава и рехабилитација даје се, у ствари, онима који су поклали на десетине хиљада људи, жена, деце и стараца само зато што нису волели окупатора и оне који су им служили. А, пресуде недужнима су донете у име краља и отаџбине.

Председник Републике је изложио идеју, која до сада у историографији није довољно обрађена, да су савезници одредили ко ће бити савезник и ратни победник у Југославији. Слажемо се. Али та победа није добијена за заленим столом, већ доприносом победи над фашизмом за коју је пало 305 хиљада партизана и преко 460 хиљада једном и више пута рањено. Допринос савезничкој победи је мера за ту оцену, а не дипломатски произвољни договор победника. То је опште познато. Ко ће бити победник зависло је од спремности ратујуће стране да се бори, а не од опредељења да за борбу против окупатора још није време и које никада није дошло.

Церемонија на Опленцу, замишљена као помирење, брујала је и завршена окончана је звиждуцима Николићу и Дачићу и песмама „Од Тополе па до Равне Горе“ и „Тресе ми се за шубаром цвеће, заклаћемо, убићемо ко са нама неће“. Тако се и окончао тај општељудски и цивилизацијски чин према Карађорђевићима.

Др Момчило Павловић, директор Института за савремену историју, осведочени промотер Равногорског покрета и четништва, изнео је у коментарисању сахране, на, у ствари, телевизији државе Србије занимљиву идеју: „Умирити Србе и Србију“. Схваћено је, вероватно, да је идеја о помирењу и како се спроводи – историјска бесмислица.

РЕПУБЛИЧКИ ОДБОР СУБНОР СРБИЈЕ