ЈОШ О АЛЕКСАНДРУ РАНКОВИЋУ
пише: проф.др Миодраг Зечевић
Ових дана је, Александар Ранковић, алијас Марко, посебно био актуелан, нарочито пошто је Ивица Дачић, председник Владе Србије и СПС-а, на годишњицу сахране положио венац на хумку, што је медијски пажљиво забележено.
Јавност претпоставља да је један од разлога и придобијање бирачког тела јер је 1983. године на сахрани било више од 100 хиљада људи. Тада су присуствовали и „леви „ и „десни“, тако да је то била политичка сахрана национално анагажованих.
„Политика“ и друга средства информисања позвали су одмах свезнајуће историчаре који су самоуверено напричали и шта знају и не знају, из чега се види да већина не схвата оно о чему као последњу истину говоре. Када би проучили узроке и последице догађаја у том времену, онда би вероватно са мање уверености у своје познавање причали о том преломном питању за опстанак бивше СФРЈ.
Непознавање времена
Непознавање основних догађаја у том времену међусобно условљених и повезаних указује да су њихова размишљања далеко од историјске анализе значаја тог догађаја. Оцена Ранковића и Брионског пленума смешта се у оквире потреба текуће политике у којој цео случај и личности добијају улогу супротну од оне коју су стварно имали и лично желели. Од првог до последњег су то биле чврсто југословенски опредељене личности и као такве су и склоњене из политичког живота. Њима се једино није могао прикачити српски национализам. Прогласити Ранковића за српског националисту зато што је угушен устанак на Косову и Метохији и делу Македоније и Црне Горе 1945-46. године и што је служба безбедности држала чврсто под контролом иредентизам на том подручју, неизмерна је произвољност.
Присуство и понашање људи на сахрани Ранковића после 17 година од IV Пленума ЦК СКЈ (Брионског) реговање је на стање у друштву и правац у коме се креће Југославија као држава и федерална заједница народа. Брионским пленумом је отклоњена озбиљна препрека да почне јавно остваривање идеје Југославије као заједнице република и покрајина а не народа и идеологије. Њиме је отворен простор за политичке покрете седамдесетих и уставне промене од 1967. године које су завршене доношењем Устава СФРЈ 1974. године.
Југославија се свесно – несвесно кретала ка непостојању. Тито је умро. Људи су незадовољни стањем у Србији и Југославији. Учињен је безуспешан напор да се Србије организује као јединствена и самостална држава, слична другим републикама али за то није било подршке у Федерацији и снаге у самој Србији.
Реаговање Србије
Испољено незадовољство 1983. године на сахрани Александра Ранковића је реаговање Србије на стање које је стварано у Југославији у којој се Србија осећала неравноправно као држава и народ у односу на друге републике и народе.
Ранковић је у себи сублимирао сећања на југословенску идеју и федералну државу и време које је изражавало сигурност и преспективу живота човека у југословенском друштву. Он, људи око њега и служба безбедности (цивилна) били су носиоци и браниоци југословенства, југословенског друштва и државе и народно ослободилачке борбе, што је све већ тада било оспорено и доведено у питање.
СУБНОР је као организација понашањем политички рехабилитовао А. Ранковића и све другове око њега политички осуђене на пленуму ЦК СКЈ односом према њима, посебно симболично полажући цвеће за седмојулске устаничке празнике на хумку А. Ранковића. За јавност, А. Ранковић нити ма који други члан групе дисквалификован политички на пленуму (Брионском) није административно и судски осуђен, нити су им правно оспорена нека грађанска права. А.Ранковић званично једини није од политички осуђене групе искључен из СКЈ, мада је на IV седници ЦК СК Србије био поднет такав предлог.
На исти начин као и према А. Ранковићу, СУБНОР има однос према Сретену Жујовићу, Благоју Нешковићу, али и генералу Душану Симовићу, полажући цвеће на њихове хумке.