КАЛАБИЋ JE САРАЂИВАО СА ОКУПАТОРОМ
Задњих месеци сплахнуло је делимично масовно недопустиво реваншистичко ”ревидирање” путем судова, углавном на захтеве појединаца, евидентних сарадника фашистичког окупатора у Другом светском рату у Србији.
Такви потези ван сваког разума наилазе на огромно противљење свих људи добре воље. А посебно масовне патриотске и антифашистичке организације СУБНОР, који непрестано указује на – не мешајући се у одлуке правосуђа – погубност такозваних ”правних рехабилитација” и по укупни углед Србије која је дала победоносни значај антихитлеровској коалицији и стекла заслужена признања светске јавности као непоколебљива антифашистичка средина.
Ових дана у јавности се често помиње некакав процес у Ваљеву ”исправљања неправде” према четничком команданту Николи Калабићу, који је познат и по, на основу релевантних доказа, активни учесник у помагању припадницима безбедности у новој држави, кад је окончан Други светски рат, да буде ухапшен и потом суђен вођа четника Дража Михаиловић.
Међу реаговањима је и писмо које је у дневном листу ”Политика” објавио Драгослав Димитријевић из Београд. Писмо објављујемо у целoсти.
”У „Политици“ од 27.12.2016, у чланку „Пресуда о рехабилитацији Николе Калабића 5.јануара“, пише и да је „у завршној речи на последњем рочишту пуномоћник Весне Калабић, ваљевски адвокат Горан Бранковић, констатовао да је Никола Калабић проглашен за народног непријатеља и да му је одузета сва имовина без иједног валидног доказа да је сарађивао са окупатором, нити да је починио било какав ратни злочин. Он је закључио да би, сходно томе, некадашњи командант Горске гарде требало да буде рехабилитован јер је „страдао из политичких, националних и пре свега идеолошких разлога“.
Да ли нема ниједног валидног доказа да је Калабић сарађивао са окупатором, како је рекао адвокат Бранковић.
У „Историји Равногорског покрета“, к.1, стр. 154, аутора Косте Николића пише „да је лично Недић…обавестио Михаиловићеве људе на терену (вероватно преко Милана Калабића) (иначе Николиног оца) и предложио легализацију: фиктивни или стварни прелазак под команду владиних јединица, па се тако легализовало пет одреда: љубићки, под командом Раковића, пожешки, под командом капетана Вучка Игњатовића, ужички (Манојло Кораћ), црногорски (Никола Младеновић) и одред под командом Николе Калабића“.
Тако су ови одреди постали квислиншке јединице и сарадници окупатора, а како су били легализовани и четници Косте Пећанца, у номенклатури немачког команданта Србије су третирани као самостални четници.
У 3.књизи „Историје равогорског покрета“, на страни 355. пише: „У завршној фази рата, Калабић је много петљао са Немцима“.
Дана 27. новембра 1943, пуковник Јеврем Симић и капетан Никола Калабић склопили су споразум који се односио на територије 13 срезова на подручју Шумадије.
У члану 2. споразума пише: „Примирје треба да створи подлогу – претпоставку за заједничку акцију против комуниста“; а у тачки 4: „Укључивање четничких јединица у немачко борбено вођство приликом већих заједничких борбених дејстава. Борбене задатке четничким јединицама за ово време одређује немачко вођство“. Даље, у споразуму пише да ће се изменити штабови за везу и вршити лиферовање немачке муниције за извођење заједничких борбених задатака према немачким потребама. (Архив VII, НАВ-т. 77, п.882, с.5630907-8).
У западној Србији, септембра 1944. године, против наступајућих дивизија 1. и 12. Корпуса НОВЈ борила се и Четврта група четничког јуришног корпуса, у чијем је саставу био и Други јуришни корпус под командом мајора Николе Калабића, заједно са немачким трупама”.