САВЕЗ УДРУЖЕЊА БОРАЦА НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОГ РАТА СРБИЈЕ (1941-1945. И 1992. И 1999.)
Скорашњи чланци
Архиве
Бројач посета
  • 816550Укупно посета:
  • 2553941Укупно прегледа:
  • 1Тренутно посетилаца:

Антисрпски фашизам

Пише: др Андреј Фајгељ

Ако у Европи постоји фашизам, то је антисрпски фашизам. У 21. веку, Срби су једини Европљани који живе под реалном претњом етнички мотивисаних убистава и чија култура и идентитет су предмет сталне дефамације.

Само у последњих годину дана, повратници на Косово и у Хрватску били су пребијани и убијани, на децу бацане бомбе, а снаге реда су бојевом муницијом пуцале на ненаоружане демонстранте.

Његош, застава, химна, храм Христа Спаса, фреска Бели анђео, реч „Метохија“ и ћирилична слова – чим је нешто српско, било је извиждано, забрањено и запаљено.

Идући даље у прошлост, преко погрома 2004. и ’99, етничког чишћења ’95. и великог повратка ’91, увиђамо да се ради о изворном облику фашизма на овим просторима. У периоду ’41-’45, оно што су нацизам и Аушвиц били за свет, за наш део Европе били су усташтво и Јасеновац. Оба покрета називамо фашистима, не толико по њиховом италијанском савезнику колико по мржњи и насиљу против умишљених непријатеља, у ствари недужих жртава. Зато је сасвим разумљиво што су антифашисти и борци за људска права широм Европе толико посвећени одбрани Срба, њихове културе и права… Стани мало… али уопште није тако!

ЋИРИЛИЦА НА УДАРУ

Напротив, антисрпски фашизам се традиционално игнорише још од завршетка II светског рата. Након 70 година, у прилици смо да упоредимо две стратегије: ћутање о антисрбизму и говорење о антисемитизму. Ћутање је за резултат имало заборав жртава и некажњивост злочинаца, а говорење свест да се злочини не смеју поновити и успешан рад на остварењу тог циља. Понекад помислим, да којим случајем локални фашисти поред заборавних Срба и Рома нису убијали и памтише Јевреје, данас нико не би ни знао за Јасеновац. Ћутање је, уместо да избрише усташке злочине, довело до ратова деведесетих у којима су их све стране опонашале. Довело је, у случају Срба, до мешања починилаца и жртава Холокауста.

Али до највеће патологије ћутање је довело – није тешко претпоставити – код самих жртава. Потиснути антисрпски фашизам је у српском друштву осветнички избио на најнеочекиванијим местима. У првој Србији појавили су се они који су на ужас предака и срамоту потомака поновили део гнусних злочина у име српства. Друга Србија је изнедрила чудовишни спој антисрпског фашизма и српског антифашизма.

Као што су усташе биле у стању да жигошу сваког Србина као непријатеља државе, ови „антифашисти“ су у стању да залепе етикету непријатеља цивилизације – фашисте – сваком ко негује српску културу. Актуелни напади на ћирилицу ујединили су српску левицу и хрватску екстремну десницу. Почело је нападима на Културни центар Новог Сада, чији нови ћирилички знак је представљен као кукасти крст. Наставило се тако што су се напади у Вуковару и Новом Саду подударали, често у дан. Када су поштоваоци Павелића и Готовине заказали велики протест против ћирилице непосредно пред обележавање Новосадске рације, позвао сам српске странке, декларативно антифашистичке, да се суздрже од напада. Није помогло, а ЛСВ је на свом скупу, док су владика и рабин држали помен жртвама, као по команди поновила дефамацију из Вуковара и повезала ћирилицу са силовањем.

ЋУТАЊЕ КАО УЉЕ НА ВАТРУ

Да ли је антисрпски фашизам мање опасан кад долази од Срба? Многи усташки кољачи су пореклом били Срби. Да ли је мање опасан кад долази од антифашиста? Стаљинове чистке су спровођене у име антифашизма. „Антифашисти“ о којима говорим, баш као и фашисти, већ јавно заступају насиље. Тако су у новосадском Скејт парку, једном од ретких места где се деци и младима промовише здрав живот, нацртали велики графит на којем један човек пребија другог палицом.

Ако слушамо учитељицу живота, наша лекција је болно јасна. Ћутање није лек на рану, већ уље на ватру. Оно нас је довело у тако дубоку кризу вредности да ни најосновније, попут људског живота, не важе једнако за све, да се и најјасније границе бришу, попут оне између фашизма и антифашизма. Пошто није осуђен ни кажњен, већ успешан у остваривању својих циљева, антисрпски фашизам је постао прихватљив. И то не само међу потомцима злочинаца, већ и у светској јавности, и што је најстрашније, међу потомцима жртава. Ревизионисти пишу нову историју и стварају нову културу, у којој је „за дом спремни“ прихватљив поздрав, а српска три прста су геноцидна. У којој су концерти извођача песме „Јасеновац и Градишка стара“ родољубиви, а „Марш на Дрину“ је фашистички. Најновији тренд на савременој друштвеној мрежи Твитер, „Мрзим Србију и њен народ“, обећава да нас након насилне прошлости чека забрињавајућа будућност.

Можда се питамо зашто свет ћути? Очи света су упрте у нас. Многи савезници су спремни да нас подрже, али нико није спреман да бије наше битке уместо нас. Ми морамо први осудити антисрпски фашизам, не обазирући се на лажне заставе, лоше навике и друге изговоре. Ако нисмо у стању да осудимо најгрубљи фашизам чије смо директне жртве, како ћемо осудити било који фашизам? Или, јеванђелским језиком: „Лицемере! Извади најпре брвно из ока свог, па ћеш онда видети извадити трун из ока брата свог.“ (Мт. 7:5).

Аутор је директор Културног центра Новог Сада

Print Friendly, PDF & Email

5 реаговања на Преносимо

  • Lune каже:

    ZAGREB- Po 68. put u Bleiburgu održana je komemoracija za žrtve blajburške tragedije, kada su partizanske jedinice sredinom maja 1945.godine na austrijsko-slovenačkoj granici uhvatili veliki broj ustaša i likvidirali ih.
    Na misi za poginule sveštenik monsinjor dr. Marin Barišić, splitsko-makarski nadbiskup, rekao je kako je Blajburg simbol najvećeg stradanja hrvatskog naroda.
    – Od ljudske zlobe stradale su hiljade ljudi, ne samo u Blajburgu nego i u Jasenovcu, Vukovaru i Škabrnji. Danas smo na poljima tragedije koju je počinila komunistička ideologija posledice čega i danas oseća hrvatski narod u ideološkom i demografskom smislu. Ovde treba biti ujedinjena cela Hrvatska, rekao je Barišić.
    On je dodao da nedostaje humanosti i volje da se do kraja istraži gde su sve žrtve nestale u Drugom svetskom ratu.
    Na Blajburškom polju u Austriji prvi je govorio u ime pokrovitelja manifestacije Tomislav Tolušić, župan virovitičko-podravski koji je naglasio da se ovaj zločin i danas želi sakriti i minimalizovati.
    – Neupućeni bi rekli da je danas drugačije nego za vreme ‘mašinerije straha’, ali ideološki ‘sinovi zločina’ ponovno prekrajaju istoriju – rekao je Tolušić.
    Potpredsednik pokrajinskog parlamenta u Klagenfurtu Josef Lobnig rekao je kako se ne sme zaboraviti da na Blajburgu nisu poginuli samo Hrvati već i Srbi, Austrijanci, Slovenci i drugi.
    Dodao je da će raditi na osnivanju tima koji će istraživati komunistička pogubljenja za vreme Drugog svetskog rata.
    Da potsetimo slučaj Blajburg, poznat je kao Zarobljavanje i egzekucija ustaša i odnosi se na događaj koji se desio krajem Drugog svetskog rata u selu Blajburg na austrijsko-slovenačkoj granici. Tokom maja 1945. ubijeni su pripadnici ili saradnici fašističkih režima od strane pripadnika Jugoslovenske armije. Među nastradalima je najviše bilo Hrvata, pripadnika ustaša i domobrana.Ne postoje tačni podaci koliko je vojnika pogubljeno, uglavnom bez suđenja kao čin osvete za ustaške zločine u NDH tokom rata, a koliko njih je poginulo u borbi.
    Blajburg je postao jedna od centralnih tema u hrvatskim medijima, eksploatisana radi stvaranja nacionalnog mita o patnji hrvatskog naroda sa ciljem homogenizacije Hrvata u procesu stvaranja samostalne hrvatske države, objavila je Vikipedija o ovom događaju.
    Muzejska postavka u Jasenovcu ne prikazuje ustaški zločin
    Bivši član Upravnog odbora Spomen-područja Jasenovac Julija Koš uputila je pismo ambasadorima u Hrvatskoj u kome ih obaveštava da stalna muzejska postavka u Spomen-području prikazuje lažnu, revizionističku sliku nekadašnjeg koncentracionog logora Jasenovac, a ne prikazuje priču o zločinu.
    “Osnovni problem muzejske postavke je u tome što su informacije o istorijskoj istini o zločinu počinjenom u Jasenovcu prikazane zamagljeno, uz sistematsko izbegavanje jasnog prikazivanja ijedne bitne informacije. Ova postavka ne prikazuje priču o zločinu”, navodi se u pismu koje prenose mediji u regionu.

    Julija Koš precizira da muzejska postavka posetiocima ne nudi odgovore na najvažnija pitanja – da su zločin počinile ustaše u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj od 1941. do 1945. godine, da je zločin počinjen nad Srbima, Jevrejima i Romima, ali i zarobljenim partizanima, i da je počinjen sistematskim okrutnim masovnim ubijanjem, zasnovanom na ustaškim rasnim zakonima i njihovoj opštoj političkoj ideologiji.
    “Već više od sedam godina uporno plediram na visoke državne funkcionere da nešto učine na ispravljanju ovog problema. Ali, oni su, aktivno ili pasivno, odbili da utiču na menjanje ove stalne muzejske postavke”, kaže ona.

    Inače, u nedelju će pred muzejom u Spomen-području Jasenovac biti održana godišnja državna komemoracija.
    Sistem koncentracionih logora Jasenovac predstavlja jedno od najvećih stratišta u Drugom svetskom ratu.
    Ustaško-fašističke snage Ante Pavelića u koncentracionom logoru Jasenovac i u Donjoj Gradini sprovodile su genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima, radi stvaranja etnički čiste NDH, a pitanje broja žrtava, međutim, nije do kraja utvrđeno.
    To pitanje bilo je i predmet političkih manipulacija, jer su se procene kretale od svega nekoliko hiljada do 30-ak hiljada u Hrvatskoj, do 700.000 i više u Srbiji.

    • Lune каже:

      U “Testamentu” Josipa Broza Tita, njegovom govoru časnicima JNA,, Tito jedini put govori o Bleiburgu. Cjeloviti tekst “testamenta” nalazi se u knjizi ‘Posljednji Titovi dani’, a evo ulomka u kojemu se spominje Bleiburg.

      “Optužuje nas se”, kaže Tito, “Da smo zaboravili objaviti neke dokumente o događajima poslije rata. Primjer je “Bleiburg” i zašto se šutjelo o toj nesreći hrvatskog naroda. Ustaški emigranti i njihovi simpatizeri u inostranstvu optužuju mene da sam ja to stopirao, da sam ja naredio ubijanje ustaša, četnik , domobrana i belogardejaca koji su nakon sloma Njemačke, do tada njihovih saveznika, bježali iz zemlje bojeći se kazne za svoje zločine. Pa zaboga, drugovi, o tome se piše jednostrano, bez analitike, bez dokaza. Postoje moje depeše, tu je Kosta pa može potvrditi, o zabrani kažnjavanja zarobljenika bez suda.

      Postoje moje depeše, tu je Kosta pa može potvrditi, o zabrani kažnjavanja zarobljenika bez suda – piše Tito

      Znam da Kosta, krunski svjedok, ima cjelokupnu dokumentaciju o “Slučaju Bleiburg” i trebalo bi, jasno sa dokumentacijom koju posjeduju Englezi i Amerikanci, to objasniti. Mi šutnjom kao da potvrđujemo što emigrantska štampa o tome piše, a piše što je i što nije istina, onako kako njima sada odgovara. Ja znam samo jedno, kad sam poslije rata o tome razgovarao s Churchillom i što se sve piše u emigrantskoj štampi, a i govori o tome, da mi je Churchill odgovorio: “Maršale, pustite ih neka pišu i govore. Mi Englezi, a i Amerikanci, znamo tko je kriv za tu tragediju. Mi smo, u svojim službenim biltenima, javno rekli da je za pogibiju tih nesretnika kriv Pavelić koji je iz Hrvatske pokupio sve što je mogao, da spasi sebe i svoje. Da nisu slušali Pavelića mnogi od njih i danas bi bili živi.” Da, tako mi je rekao Churchill. Postoje dokumenta ne samo kod nas, već i kod Engleza i Amerikanaca, da je svoju vojsku, ne samo ustaše koji su bježali zbog zločinstva, Pavelić i njegovi generali su i domobrane, mobilizirane pred kraj rata, obukli ustaške uniforme i da sa djelom građanstva bježe pred komunističkim “osvetnicima” kako su plašili narod i pripremali za bijeg. Zamislite, pa i deset tisuća Đujićevih četnika bježalo je preko Zagreba, s Pavelićevom dozvolom u tom povlačenju.

      Strah od kazne “pobratio” je Pavelića i Đujića, a oba su tada bili na spisku ratnih zločinaca. A sada nas i ustaše i četnici optužuju za “Bleiburg”

      Strah od kazne “pobratio” je Pavelića i Đujića, a oba su tada bili na spisku ratnih zločinaca. A sada nas i ustaše i četnici optužuju za “Bleiburg”. Mislio je Pavelić, a to potvrđuju i dokumenti, kako će s nekoliko stotina tisuća, što vojske, što civila, imati mogućnosti pregovarati s Englezima i Amerikancima na ravnopravnoj bazi. Prevario se i kada su Englezi tražili da predaju oružje, Pavelić i njegovi generali su to odbili. Tada je u povlačenju najviše poginulo ustaša i domobrana koji su pokušali proboj, ali su u okršajima sa našom Armijom, koja im je zapriječila proboj, zaustavljane. S druge strane, više tisuća te vojske u rasulu poginulo je i od mitraljiranja engleske armije, koja je dobila zadatak sprječavanja proboja prema zapadnim saveznicima. Sam Pavelić napisao je, odmah poslije rata, da su za “Bleiburg” najviše krivi Englezi, da bi na kraju konstatirao: “Englezi me nisu htjeli prihvatiti jer im to nije bilo u interesu. Oni su veći krivci za tu našu katastrofu od Titovih partizana “.

  • pedjaza каже:

    Slažem se sa Lunetom. U Srbije je nacionalistička histerija tokom 90-tih godina, koja se nastavila i posle 2000. godine, dovelo do odbacivanja antifašističkih tekovina. Menjani su nazivi mnogih ulica, trgova i ustanova, koje su nosile imena narodnih heroja, jedinica i datuma iz NOR-a, najsvetlijeg rata u našoj istoriji. S antifašističkim simbolima i obeležjima se postupalo, kao da se radi o nečemu što je prevaziđeno. U Rusiji, za razliku od Srbije i drugih bivših jugoslovenskih republika, političke promene nisu za sobom povukle nipodaštavanje istorijskih činjenica. Sada, kada je kod nas ta histerija prošla (bar želim verovati da je tako), tekovine NOR-a treba da se vrate tamo gde im je i mesto. Uloga SUBNOR-a u tom procesu je od izuzeno velikog značaja, što se svakodnevno i dokazuje u vidu raznih korisnih aktivnosti.

  • Lune каже:

    Smisao destaljinizacije je izbrisati pobedu iz svesti. Ne samo pobedu kao činjenicu u velikom otadžbinskom ratu, već pobedu u najširem smislu reči – pobedu kao zadatak.
    Staljin je za razliku od mnogih državnika različitih epoha dobro shvatao glavni zadatak koji država ima: zadatak da pobedi. Fenomen pobede, izvojevan od strane Staljina, nije vezan za lik vojnog vođe koji je nominalno ili čak realno bio na čelu armije i naroda u uslovima najstrašnijeg rata. To je fenomen politike koja je u potpunosti od početka do kraja obavijena pobedom. Da nije izvršena ta ogromna mobilizacija koja je prethodila ratu, ni o kakvoj pobedi, ni o kakvom ratu ne bi bilo govora. „Mi smo zaostali u odnosu na napredne zemlje od 50 do 100 godina. Mi moramo da pređemo to rastojanje za deset godina. Ili ćemo to učiniti, ili će nas rastrgnuti“, ovo je najpoznatiji Staljinov govor iz 1931. godine u kojem je precizno odredio zadatke i izazove.
    Tako da je glavni objekat destaljinizacije u principu sama ideja pobede. Vitalij Tretjakov koji je istupio sa idejom devlasovizacije, apsolutno je tačno primetio da je destaljinizacija borba sa Staljinom sa pozicija Vlasova. Uzgred, potpuno logičan stav za vlasovca. To su gubitnici. Gubitnici moraju da izbrišu iz nacionalnog koda, iz svesti, ono čime država treba da se bavi i zašto uopšte postoji – tu tvrdoglavu i neprijatnu stvar. Pobedu. Ako ne ukloniš Staljina ništa nisi uradio.
    Inače, njih će rastrgnuti.

    5. maj 2011. godine
    Preveo: Goran Šimpraga

  • Lune каже:

    vlast u Srbiji, narod u Srbiji, Ruska pomoc…

    “Kako da dodju do “misljenja naroda” kada, narodu i njima, revnosni “admini i moderatori” serviraju baniranjem informacije o misljenjima gradana a samo pustaju.. “da treba da zivimo kao pre 500 godina”,,,nekog Karadjordjijinog,Mirkovog sa sve onih 100 nickova…?? Rusija, se nije odrekla svoje borbe protiv fasizma, rusija nije skinula imena sa naziva ulica svojih heroja, i od te borbe nije odustala,a sada bi da ih uvucemo u sukobe vecih srazmera…pa nisu oni ludi….”

Koнкурс

СУБНОР СРБИЈЕ

и

ФОНДАЦИЈА ”ДРАГОЈЛО ДУДИЋ”

р а с п и с у ј у

48. наградни конкурс за необјављене књижевне и историографске радове.

 

Конкурс обухвата све области књижевног и историографског стваралаштва које доприноси неговању традиција ослободилачких ратова, Народноослободилачког рата и антифашистичке борбе и изградње Србије.

Радови се примају до 1. септембра 2019. године.

Радове потписане шифром и у посебној затвореној коверти доставити уз основне податке о аутору на адресу: СУБНОР Србије, Савски трг бр. 9/4, Београд, са назнаком – за конкурс ”Драгојло Дудић”

Оцењивачка комисија ће донети одлуке о награђеним и похваљеним радовима.

Фондација ће осигурати објављивање првонаграђеног рада.

Резултати конкурса биће објављени у јавним гласилима до 13. новембра 2019. године, а награде и похвале уручене 15. новембра 2019. године.

Пријатељи сајта
СБ Бањица Сокобања
Oculus
Сава животно осигурање

Призма
!cid_ii_13e1bf79434cfa61
Фондација Солидарност
Belgrade
23°
Углавном облачно
06:2518:36 CEST
НедПонУто
min 13°C
23/14°C
17/12°C
ПОЗИВ НА ПРЕТПЛАТУ СВИМ ЧЛАНОВИМА И ОРГАНИЗАЦИЈАМА СУБНОР-а

Због тоталне медијске блокаде aктивности СУБНОР-а,
посебно напора да се одбрани антифашизам као политичко-идеолошко опредељење савременог света и антифашистичка прошлост Србије:

Скупштина СУБНОР-а Србије позова чланство и организације да наш одговор буде масовна претплата на лист „Борац“, те на масовније учешће чланства у сарадњи са Редакцијом – како истина о антифашизму и часној антифашистичкој борби народа Србије 1941–1945. и 1992. и 1999. не би била медијски угушена а истина избрисана из свести нових генерација.

На изузетан значај тог питања указала је и седница Републичког одбора СУБНОР-а од 9. априла 2012.

Претплата за „Борац“ у 2019. износи 800 динара

Новац изволите уплатити на текући рачун РО СУБНОР-а Србије
бр. 205-22402-06, са назнаком – претплата за „Борац“ 2019.
Копију уплатнице пошаљите на адресу:
РО СУБНОР-а Србије, Савски трг 9, 11000 Београд,
или нам јавите телефоном на број 011/6643-651
како бисмо евидентирали вашу уплату и унели Вас у списак за експедицију листа.

Почетна | О СУБНОР-у | Контакт

Главни уредник Душан Чукић | СУБНОР Србије, сва права задржана.