Преносимо

ЛАКО ЈЕ РУШИТИ, ТЕШКО ГРАДИТИ!

Пише: Ирена Јовановић, ТВ новинар

Гледала сам како је рушити тешко. Наоко забавно. Тамо се, са Мостара, дуж Кнеза Милоша улице у Београду, протегло рушилиште. Већ су се једном на том потезу опробали авијатичари „Милосрдног анђела“.

Је ли живот у разумевању ироније? Ваљда. Запитах се има ли и рушење смисла. Да ли су све оне метафоре које величају градњу некако једнострано постављене. Морала се Кула Вавилона срушити! Треба ли у људском животу сем улагати, градити, чистити, некада приступити рушењу.

Градити има смисла, дакако. Развија се преко труда до облика и испуњења да завршетком нешто почиње. Шта почиње рушењем? Дивљење, рецимо. Да смо имали храбрости. Да смо знали када је доста. Да се ​​не може увек умаћи, потражити нови терен, ново градилиште. Остати ту, крај свог увиђања да се није постигло оно што је био циљ. Накриво је насађено, кажу људи. Од темеља лоше постављено. Ко се од нас усуђује да руши, ако већ има поткровље и рогове …

Живот се мења храбрим потезима, али и храброст улази у навику, на мала врата. Рекла ми је пре пар дана, једна од мојих најзвучнијих пријатељица да ће у случају отпуштања, отићи и ногом отворивши врата, рећи шта мисли о томе. И то онима који одлучују. Није на списку, то знам, зна и она, али тврди да јој је важно за здравље, за будућност, да каже. Да поруши систем у којем је опстала као најслабија карика, најјачих играча. Њима баш и планира да поквари дан. Зарад правде.

И да схвате: Лако је рушити, тешко градити!