ТРЕНУТАК АНТИФАШИЗМА

Пише: Александар Краус, председник антифашиста Србије

Како годинама, тако и ове године је обележаван Дан победе над фашизмом у Другом светском рату.

Тај дан се обележава и као Дан Европе, па та чињеница омогућава да се праве различити нагласци, било у односу на антифашизам, било у односу на Европу.

У Москви је, традиционално, одржана велика војна парада. У Паризу, такође традиционално, одата је почаст, на највишем нивоу, код споменика Незнаном јунаку.

Како је било у Србији, 70 година од великих битака у Другом светском рату? Обележавање овог датума сада се дешава под управљањем нове коалиционе власти, као и новог председника републике. Први је утисак да је била присутна доза амбивалентности, али, ипак, у границама доброг укуса, и то, пре свега, када се ради о званичном односу државе.

Оно што је на Авали записао председник републике може се, у ширем контексту, оценити као коректно. На питање локације – споменик Незнаном јунаку – не би требало схватити као избегавање правог места.

Оно што је било испод достојанства дешавало се истог дана на путу за Авалу, на спомен гробљу у Јајинцима. Државе тамо није било, иако се тај споменички комплекс сасвим пристојно одржава. У потпуној тишини, необично мала скупина људи одала је почаст жртвама. Жене у црном и Савез антифашиста Србије биле су једине органиазције које су у Јајинцима положиле венце.

Оно што је посебно тужно и недопустиво јесте однос државе према живим учесницима НОБ-а. Ако је нешто требало прихватити од Руса, када је реч о антифашизму, то је свакако однос према живим учесницима отпора фашизму у Другом светском рату.

У Новом Саду организована је свечана академија у част Дана победе. Уз подршку Савеза антифашиста Србије, академију је организовало Друштво за истину о НОБ-у, а присутнима се, у пуној сали Скупштине Војводине, бираним речима, обратио председник скупштине Иштван Пастор, као и историчар Ранко Кончар и професор Јован Комшић. У сали је било доста сниматеља и новинара, али не и вести о том догађају. У сваком случају, медији су се нашли на муци.

Са Москвом је свима било лако, сви су пренели извештаје о паради на Црвеном тргу. И, судећи по извештавању из Москве, сви смо ми, овде у Србији, опредељени антифашисти, и у то не би требало сумњати. Али, није баш тако. Рецимо, прилог у недељнику „Време“, посвећен седамдесетогодишњици битке на Сутјесци, превазилази све што је у тој врсти медија последњих деценија објављено. Веома потребно и надахнуто презентована је истина о Сутјесци. Други су били много мање мотивисани.

Година 1943. била је преломна током ратовања на овим просторима. Борци из Србије, Срби и сви други који су се на страни НОБ-а борили против окупатора, али, и данас то треба гласно рећи, и против, домаћих издајника, носе, и кроз историју ће носити, часно признање, да су, кад је било најтеже, били на страни правде и добра, а против сила неправде и зла.

Разуме се, признање заслужују само они који су се стварно борили, а не и они који су борбу одлагали до неког повољног тренутка и, у очекивању тог тренутка, сарађивали са окупатором.

Током ове године биће још прилика да се заједничка антифашистичка опредељења још јасније и одлучније заступају, на европском путу Србије.