ПРОШИРЕЊЕ ЈАПАНСКЕ АГРЕСИЈЕ НА ДАЛЕКОМ ИСТОКУ И ПАЦИФТКУ, ДЕЦЕМБАР 1941—ЈУН 1942.

ПРОШИРЕЊЕ ФАШИСТИЧКЕ АГРЕСИЈЕ, ЈУН 1941—НОВЕМБАР 1942.

ПРОШИРЕЊЕ ЈАПАНСКЕ АГРЕСИЈЕ НА ДАЛЕКОМ ИСТОКУ И ПАЦИФТКУ, ДЕЦЕМБАР 1941—ЈУН 1942.

Припреме Јапана и САД за рат. Оружане снаге. Дипло­матска активност. — Агресивна политика јапанских милитариста на Далеком истоку добила је снажан подстрек избијањем рата у Европи и првим успесима Немаца. У то време Јапан је у Кини држао под окупацијом Манџурију, североисточне кинеске провин­ције и све важније луке на јужним обалама Кине и продирао уз Јангцекјанг. Кина се снабдевала оружјем и ратном опремом го­тово искључиво преко стратегијске комуникације — Бурманског пута, изграђеног 1937—39, и Индокине. Јапан је настојао да потпуно изолује Кину затварањем свих њених веза са другим земљама. Користећи се сломом Француске у Европи, 19. 6. 1940. Јапан је ултимативно затражио цд француских власти у Индокини да његове трупе контролишу границу између Индокине и Кине. По­четком септембра су Јапанци, намерно вршећи притисак на Фран­цузе, повредили границу Индокине. После тога је 22. септембра у Ханоју потписан војни споразум по којем је Јапан добио у Француској Индокини ваздухопловне базе. Четвртог октобра у Индокину улазе прве јапанске јединице. Слаб положај Француске на Далеком истоку искористила је и тајландска влада. Она је затражила ревизију граница према Индокини. После неколико граничних инциде­ната, 8. децембра Тајланд је објавио рат Француској Индокини. Посредовањем Јапана истог месеца је окончан сукоб, који је у ствари учврстио утицај Јапана у југоисточној Азији, а посебно му обезбедио јаке војне позиције у Тајланду.

Истовремено се милитаристички Јапан почео чвршће везивати за своје фашистичке партнере у Европи. Тројном пакту пришао је 27. 9. 1940. Крајем марта 1941 (27—29. март) у Берлину је боравио јапански министар иностраних послова Ј. Мацуока (Yосуке Матсуока) и информисао немачку владу о припремама Јапана за напад на азијске поседе В. Британије, али и за евентуални рат са САД. Том приликом њему је стављено до знања да би у случају сукоба између Јапана и САД и Немачка ушла у рат против САД. — Да би се обезбедио у Азији од евентуалних компликација са Совјетским Савезом, Јапан је 13. априла у Москви потписао са СССР споразум о неутралности и пријатељству.

Упоредо с овом јапанском активношћу, САД су 30. новембра одобриле Кини кредит од 50 милиона долара, а ускоро потом, 10. 12. 1940, обуставиле Јапану испоруке железа и челика. Почетком априла 1941. постигнут је споразум између САД, Аустралије, В. Британије, Новог Зеланда и Холандске Источне Индије о заједнич­кој одбрани на Далеком истоку. Да би обе стране формално пока­зале жељу за сарадњу, истог месеца САД нуде Јапану закључење трговинског уговора, а Јапан у мају САД уговор о ненападању. На империјалним конференцијама 25. јуна и 2. јула у Токију решено је да се Јапан не ангажује у рату против Совјетског Савеза осим ако овај дође у безнадан положај у рату са Немачком, затим да Јапан треба да усмери своје продирање у југоисточну Азију, запоседне читаву Француску Индокину и да се предузму мере за брже окончање рата у Кини. Постојала је тенденција да се уђе у рат и против САД, али у то време је било колебања у доношењу те одлуке. Погоршавање односа са САД проширило је касније планове јапанске агресије и на САД. Напокон, 6. септембра је донесена одлука да се у погодном часу нападну поседи В. Британије и САД, уколико ове државе не прихвате јапанске захтеве, којима је у суштини требало признати доминацију Јапана на Далеком истоку.

Јапанска влада није дуго чекала да у дело спроведе своје планове. На основу изнуђеног протокола са вишиском Француском од 29. 7. 1941. о заједничкој одбрани Француске Индокине искр­цале су се њене трупе у Индокини; пре тога су владе САД, В. Британије (26. јула) и Холандије (27. јула) отказале трговинске уго­воре с Јапаном. Средином октобра јапански премијер Ф. Коноје (Фумимаро Коное), који је оклевао да увуче Јапан у рат, поднео је оставку, а нову владу образовао је генерал Х. Тоџо, дота­дашњи министар рата. На империјалној конференцији 5. новембра одлучено је да се припреме за рат против В. Британије и САД заврше до 1. 12. 1941. Док су се у Вашингтону водили јапанско-амерички преговори, Американцима су 6. децембра стигла прва обавештења о покретима великих јапанских поморских снага ка југоисточној Азији (Тајланд, Малаја), али није постојала претпоставка да предстоји напад на америчке базе. Међутим, Јапан је отпочео непријатељства 7. децембра нападом на америчку базу Перл Харбор.

Приликом отпочињања непријатељстава на Пацифику, јапанске оружане снаге су имале 2 411 359 војника, од којих 2 100 000 у копненим снагама и ратном ваздухопловству, а 311 359 у ратној морнарици и морнаричком ваздухопловству. Јапан је имао 51 дивизију, 1 коњичку групу, 22 мешовите самосталне бригаде и 37 других јединица јачине бригаде, у саставу 14 армија. РМ имала је 10 бојних бродова, 10 носача авиона, 18 тешких крстарица, 18 лаких крстарица, 113 разарача и 63 подморнице. Непосредно пред почетак рата морнарица је била формирана у неколико ескадри ради извршења почетних задатака. Ваздухопловство КоВ је имало 1665 авиона, морнаричко ваздухопловство 1860 авиона (подељено на авијацију укрцану на носачима и авијацију базирану на копну). Главне базе уочи рата са САД биле су на Формози (Тајван, око 450 авиона) и у Француској Индокини (око 300 авиона). Остало ваздухопловство КоВ било је или ангажовано у Кини или распоре­ђено по базама на Јапанским острвима. — Јапанска ратна доктрина ( Јапан) била је изразито офанзивна. С обзиром на карактер ратишта, основни носиоци рата били су морнарица и ваздухопловство.

Јапанским ратним планом било је предвиђено да се изненадним ваздушним нападом неутралише америчка пацифичка флота, заузму сировинска подручја у југоисточној Азији и њеним отоцима и стра­тегијски важна упоришта за одбрану освојеног подручја на линији Курилска острва—Вејк—Маршалова—Гилбертова—Соломонова ос­трва—Нова Гвинеја—Тимор—Јава—Суматра—Малаја—Бурма. За реализацију овог задатка било је предвиђено 150 дана. У другој етапи требало је ојачати и учврстити одбрамбени појас, завршити опе­рације у Бурми и заузети Андаманска и Никобарска острва у Ин­дијском океану; у трећој етапи, упорном и активном одбраном освојеног подручја, Јапанци су очекивали да ће толико изнурити и ослабити Американце да ће ови бити присиљени да одустану од даљих напада и прихвате новостворену ситуацију.

Укупна јачина америчких оружаних снага уочи избијања не­пријатељстава износила је 2 093 999 војника, од којих 1 643 477 у КоВ и РВ, а 450 522 у РМ. Ратна морнарица САД пред улазак у рат имала је на свим морима 17 бојних бродова, 7 носача авиона, 37 крстарица, 171 разарач, 111 подморница и близу 150 мањих ратних бродова. Бојни бродови су били старијег типа (преко 20 година). Поморске снаге САД биле су подељене на Атлантску, Пацифичку 1 Азијску флоту. Уочи јапанског напада на Перл Харбор у саставу Пацифичке флоте било је 9 бојних бродова, 3 носача авиона, 12 тешких и 9 лаких крстарица, 67 разарача и 27 подморница, а у Азијској флоти 1 тешка, 2 лаке крстарице, 13 разарача и 28 подморница. Ратна орга­низација предвиђала је формирање оперативних ескадри (Таск Форце) и оперативних група (Таск Гроуп) од различитих врста бродова. Ратно ваздухопловство бројало је пред рат 12 297 авиона, од чега је само 1157 било борбено способно. Али убрзо ће фабрички капацитети сасвим изменити ово стање масовном производњом модерних авиона. Пред сам напад на САД америчко ваздухоплов­ство на Пацифику базирало је на Филипинима (265 авиона од којих 142 борбено способна) и на Хавајима (око 230 авиона од којих 125 борбено способних). Пружајући помоћ В. Британији САД су већ у току 1941. производиле велики број авиона.

Војна доктрина САД није била јасно дефинисана. Копнена војска је имала главни задатак да брани територију САД и прекоморске поседе. Ратном ваздухопловству је била намењена офанзивна улога против ваздухопловних снага и база противника, а запоста­вљено је садејство са КоВ. Ратна морнарица била је у дилеми шта треба да представља главнину, а тиме и тежиште изградње, флоте — бојни бродови или носачи авиона. Међутим, њу су одмах на почетку рата ресили Јапанци када су једним ударцем избацили из строја све бојне бродове Пацифичке флоте.

Амерички ратни план (Раинбом 5) израђен је у априлу 1941, после конференције америчких и британских начелника генералштабова у Вашингтону. Његова основна идеја била је: офанзива на европ­ском ратишту, а дефанзива на Пацифику. Касније, када је јапанска агресија на југоисточну Азију постала вероватна, крајем августа 1941. склопљен је у Вашингтону нови споразум о сарадњи аме­ричких, британских и холандских копнених и ваздухопловних снага у случају јапанске агресије, али није постигнута сагласност о упо­треби поморских снага. Тек после избијања рата, на америчко-британској вашингтонској конференцији (децембар 1941—јануар 1942) решено је да, у стратегијској дефанзиви у областима јапанског освајања, тежиште одбране буде на Бурми и малајској баријери (ланац острва од Малаје до Аустралије), да се подрже снаге на Филипинима и очувају најважније поморске комуникације у овом подручју. Ради што успешнијег спровођења овог плана била је формирана заједничка (САД, В. Британија, Холандија, Аустралија) Команда за југозападни Пацифик и југоисточну Азију под називом АБДАЦОМ (Америцан-Бритисх-Дутцх-Аустралиан Цомманд) под којом су биле територије Бурме, Малаје, Холандске Источне Индије, северне и северозападне обале Аустралије и Филипина. Нови Зеланд и преостали део Аустралије сачињавали су посебно подручје — АНЗАЦ (Аустралиан анд Незв Зеланд Армy Цорпс), које је дошло под контролу команданта америчке морнарице.

Јапанска офанзива на Пацифику 7. 12. 1941—март 1942. — За прву етапу освајања на Пацифику, Јапанци су припремили четири армије, којима су, употребом јаких поморских и ваздухопловних снага, омогућили велику покретљивост и појачали силину удара. Одлучили су да готово истовременим нападом на више места по­стигну не само изненађење и надмоћност, већ ставе савезнике у ситуацију да одједном морају да бране све своје поседе. Јапан­ским снагама КоВ, предвиђеним за операције, супротставиће се релативно слабе савезничке снаге КоВ, нешто јаче на азијском континенту, али сасвим недовољне на безбројним отоцима пред­виђеним за освајање.

Сматрајући да је основни услов за успех рата на Пацифику елиминисање америчке флоте, Јапанци су донели одлуку да главни удар изведу на Хаваје, где је био стациониран њен највећи део. Оперативни одред јапанске флоте јаког састава под командом адмирала Ч. Нагума намењен за ту сврху, приближио се Хавајима и изненада 7. децембра напао авионима са носача авиона Перл Харбор, главну базу америчке Пацифичке флоте, на о. Оаху у групи Хавајских острва. Јапанци су постигли потпуно изненађење и уз губитак свега 29 авиона, 5 џепних подморница и око 100 људи, избацили из строја америчких 8 бојних бродова, 3 лаке крста­рице, 3 разарача и 4 мања брода, уништили 188 авиона (од којих 80 морнаричког ваздухопловства) и нанели губитке од 3681 човека. Истовремено с нападом на Перл Харбор, 2 јапанска разарача бомбардовала су острва Мидвеј и нанела знатну штету аеродромским инсталацијама. Првог дана рата Јапанци су бомбардовали и Хонгконг, градове у Малаји и на Филипинима, острва Гвам и Вејк; одмах потом њихова 38. пешадијска дивизија искрцала се и почела напад на Хонгконг; предњи делови 25. армије искрцали су се на источну обалу Малаје, а јединице 15. армије ушле су у Тајланд. Убрзо затим, 12. децембра, Јапанци су заузели Гвам и почели искрцавање на северну обалу Филипина, а наредног дана су покушали да се искрцају на Вејк, али су били одбијени. Но, острво је потом подвргнуто жестоком бомбардовању, па је у другом покушају, 23. децембра, лако освојено. Истог месеца искрцали су се на сва важнија филипинска острва и заузели Гилбертова острва без борбе. У овом првом налету, Јапанци су неутралисали америчку Пацифичку флоту и посели важне истурене стратегијске тачке на Пацифику, па су тако из његових западних вода, заштићени са истока, могли да се упуте јаки транспорти трупа у освајања југо­источне Азије и Индонезије.

Борба за Хонгконг трајала је од 8. до 25. децембра. Британске трупе су биле присиљене да се с копна повуку на острво (13. децембра), где су капитулирале. Да би неутралисало јаче бри­танске и америчке ваздухопловне снаге непосредно пре десанта на Филипине и Малајско полуострво, јапанско ваздухопловство је извело изненадне нападе на противникове аеродроме на Филипи­нима и Малаји и, уништивши знатан део авиона, обезбедило превласт у ваздуху. Након искрцавања на територију Тајланда и у гранич­ном појасу између Малаје и Тајланда код Кота Баруа (Кота Бхару), где су Британци пружили слабији отпор, јединице јапанске 25. армије почеле су да продиру у Малају дуж источне и западне обале Малајског полуострва према југу ( Малајска операција). Британски бојни брод Принце 0} Wалес и бојни крсташ Репулсе, који су испловили из Сингапура са задатком да униште јапанске десантне бродове и краткотрајно спрече довлачење нових снага на мосто­бран, 10. децембра источно од Куантана потопили су јапан­ски авиони. До краја јануара 1942. Јапанци су избили на јужну обалу Малајског полуострва. Британци су са три дивизије и три бригаде организовали одбрану о. Сингапура, али су после јапанског искрцавања на острво капитулирали 15. фебруара.

Освајање Филипина Јапанци су почели 8. децембра сна­гама 14. армије, уз садејство и подршку 3. и делова 2. поморске флоте, 5. ваздухопловне групе и 2.. ваздухопловне армије. Најпре су искрцане мање снаге на северну и северозападну обалу Лусона (Лузћн), а два дана касније дошло је и до искрцавања на крајњем југоисточном делу острва. До тог времена америчка авијација на Лусону била је готово потпуно уништена нападима из ваздуха. Очекујући да главно искрцавање уследи на западној обали, у заливу Лингајен (Лингаyен), Американци нису ништа предузели да спрече продор искрцаних снага према централном делу. Главнина јапанске 14. армије искрцала се стварно у заливу Лингајен, али тек 22. децембра. Јапанци су успели да продру кроз америчке положаје и уђу у напуштену Манилу 2. 1. 1942. Део америчких снага повукао се на полуострво Батан, на улазу у Манилски залив, где је пружио огорчен отпор и присилио Јапанце да траже појачања. Почетком априла Јапанци су прешли у одлучан напад и 9. априла присилили америчке трупе на капитулацију. Последње америчко упо­риште на Филипинима, утврђено острво Корехидор, јужно од Батана, Јапанци су заузели 6. маја. У међувремену, оку­пирали су и Минданао и нека мања филипинска острва. — Заузимање Филипина трајало је скоро три пута дуже него што су Јапанци планирали. Али, успелим операцијама на југу, у Холандској Источној Индији ( Индонезија), Малаји и Бурми, ова фаза се у целини за­вршила раније од предвиђеног плана.

Холандска Источна Индија је, као извор важних стратегијских сировина неопходних јапанској индустрији и солидна основица за продирање у јужну Азију, представљала један од најважнијих ци­љева јапанског освајања у овој фази операција. Освајање Холандске Источне Индије отпочело је искрцавањем на северозападну обалу Борнеа (Калимантан) 17. децембра; нешто касније уследила су још два искрцавања која су довела до заузимања свих важнијих лука на том делу обале. Јапанска 16. армија, којој је било поверено освајање Холандске Источне Индије, била је подељена у три групе — Западну, Централну и Источну. Јапанска Централна група је од 11. 1. 1942. извела низ узастопних десаната и овладала источном обалом Борнеа. У току тих операција дошло је 23/24. јануара на мору, у Макасарском пролазу, до краћег боја у којем су Јапанци изгубили неколико бродова, али то није битно утицало на даљи ток операције. После низа десаната, од 2. јануара до 20. фебруара, Источна група је заузела острва Целебес (Сулавеси), Амбон, Тимор и Бали. Отпор на отоцима био је слаб. Ни поморски састави савезника нису били у стању да зауставе надирање Јапанаца, иако су учињени покушаји да се успори. Тако је ноћу 19/20. фебруара мешовити холандско-амерички састав бродова напао јапанске бро­дове у пролазу Бадунг између отока Бали и Ломбок, оштетио 1 разарач и 1 транспортни брод, а изгубио 1 разарач. Освајањем острва Холандске Источне Индије, Јапанци су у фебруару практично пресекли везу између Аустралије и британских поседа у југоисточној Азији. Настављајући заузимање Холандске Источне Индије, Западна група 16. армије се 14. фебруара искрцала на Суматру и до 28. марта присилила холандске трупе на капитулацију. Јапанци су за инвазију Јаве употребили делове Западне и Источне групе и целу 2. флоту (4 бојна брода, 5 носача авиона, 8 тешких, 6 лаких крстарица и око 50 разарача). Освајање Јаве почело је 28. фебруара/ 1. марта, искрцавањем на северозападни и североисточни део отока; већ 8. марта престао је сваки отпор. У неуспелом покушају да се супротстави јапанском искрцавању, мешовита савезничка ескадра састављена од холандских, британских, америчких и аустралијских бродова (2 тешке, 3 лаке крстарице и 10 разарача) била је тешко по­ражена у бици у Јаванском мору 27—28. фебруара. До краја марта јапанске снаге су заузеле целу Холандску Источну Индију.

По освајању јужног дела Тајланда и целог Малајског полуострва, Јапанци су наставили да копном југоисточне Азије напре­дују ка западу. Док се завршавала борба за Сингапур, они су крајем јануара продрли из Тајланда у Бурму и 8. 3. 1942. заузели Рангун. Искрцавши нове снаге јужно од Рангуна наставили су напредовање, потискујући британске и кинеске јединице према Индији и Кини. Тиме су јапанске снаге пресекле Бурмански пут.

Наилазак кишног периода зауставио је њихово напредовање кроз Бурму до марта 1943. — У међувремену, јапанска влада обја­вила је свој програм стварања Велике источне Азије, коју би сачи­њавала заједница слободних и равноправних народа. Овај програм био је срачунат на то да се придобију народи освојених области.

Изласком на Бенгалски залив, јапанска војска је угрозила Индију и омогућила својој флоти улазак у Бурманско море. Јапанске подморнице у 1942. оперисале су у Бенгалском заливу; кроз Индијски океан доспеле су до Мозамбичког канала, између Африке и Мадагаскара. Петог априла јапанска ескадра од 5 носача авиона, 4 бојна брода, 5 крстарица и 11 разарача, напала је авијацијом Цејлон и присилила британску Источну флоту да напусти луку Коломбо.

Док су операције за освајање Холандске Источне Индије биле још у току, крајем јануара са база на Каролиншким острвима, Јапанци су почели надирање к Аустралији. Искрцали су се ноћу 22/23. 1. 1942. у Нову Ирску и Нову Британију у Бизмарковом архипелагу и у Рабаулу створили једну од највећих поморско-ваздухопловних база на Пацифику. Истог месеца искрцали су се на неколико острва у Соломонима, а ноћу 7/8. марта заузели луке Лај (Лае) и Саламауу на североисточној обали Нове Гвинеје. Јапанске подморнице су чак допрле до америчке западне обале и 23. јануара бомбардовале калифорнијску обалу. Американци су покушавали да успоре наступање Јапанаца к Аустралији. Ради тога од носача авиона формирали су две оперативне групе за на­падна дејства. Почетком фебруара бомбардовали су јапанске концентрације бродова и авиона на Маршалским острвима и кренули ка Рабаулу, али су били приморани да одустану од напада јер су били прерано откривени. Настојећи да поремете консолидацију Јапанаца на тек заузетим истуреним отоцима, крајем фебруара бомбардовали су из ваздуха острво Вејк, а почетком марта острво Минами Торишима (Минами Торисхима, Маркус, Марцус) и јапански мостобран на Новој Гвинеји. У овим покушајима по­стигнути су само мањи тактички успеси.

Док су се развијала јапанска освајања на Пацифику и у југо­источној Азији, фронт у Кини се није много изменио ( Јапанско-кинески ратови). Јапанска Врховна команда је 3. 12. 1941. дала директиву да се у наступајућем периоду у Кини преде у стратегијску дефанзиву, са задацима да се ломи оружани покрет отпора у широј зони Јангцекјанга под јапанском окупацијом, обезбеде комуникације, прошири кантонски мостобран, ојача бло­када Кине и покуша да се Кина принуди на мир. Јапан је у Кини тада имао 5 армија и у Манџурији јаку Квантуншку армију. Мада, после вишегодишњег ратовања, није било у изгледу да се са­да битно измени ситуација у Кини, прекидање Бурманског пута јако ће отежати ионако тешку ситуацију снабдевања скоро четиримилионске армије куоминтаншке Кине. Јапански напади у појединим рејонима нису дали никакве резултате на ширем плану, па су их већ почетком 1942. обуставили. — Американци су одмах по уласку у рат предузели мере за координацију напора и јачање кинеског отпора у рату против Јапана. У Чунг-Чингу, седишту владе куомин­таншке Кине, одржана је од 17—23. децембра кинеско-англо-америчка конференција за вођење коалиционог рата на Далеком истоку. На конференцији је решено да се Кина сматра посебним ратиштем, кинеским снагама и даље дотура материјал и да Кина трупама пружи помоћ Британцима у одбрани Хонгконга и Бурме. У јануару 1942. именован је амерички генерал Џ. Стилвел за начелника штаба Чанг Кај-Шека, команданта свих куоминтаншких снага; Стилвел ће уједно бити командант свих америчких снага у Кини и представник САД за питања америчке помоћи Кини.

Заустављање јапанске офанзиве на Пацифику, април—јун 1942. — С обзиром на повољан и неочекивано убрзан ток операција прве етапе, у Токију је средином априла 1942. донета одлука да се настави продирање у правцу југоистока, заузме лука Порт Морзби на југоисточном делу Нове Гвинеје, део Соломонових острва, Нова Каледонија, Фиџи и Самоа острва, чиме би се пресекла веза између САД и Аустралије и створили повољнији услови за продор на аустралијски континент. Да би се још боље обезбедила стабилност освојених подручја, одлучено је да се заузму Мидвеј и западна Алеутска острва, чиме би се угрозила Хавајска острва и Аљаска. Изненадним померањем тежишта операција с југа на средњи и северни Пацифик, требало је изненадити Американце и олакшати пости­зање пунцг успеха. Предвиђало се да ће консолидација освојеног подручја бити завршена до марта 1943. Како су у ово време успостављени оперативни контакти јапанске и немачке флоте у Индијском океану, граница њиховог оперативног подручја постао је меридијан 70°Е.

Услед развоја догађаја на Пацифику и у југоисточној Азији, крајем марта дошло је до реорганизације савезничког командо­вања. САД су преузеле одбрану целог Пацифика, укључујући већи део Холандске Источне Индије, Аустралију и Нови Зеланд. Пацифик је подељен на 4 оперативна подручја; Северно, Централно и Јужно било је под командом адмирала Ч. Нимица, који је уједно био командант Пацифичке флоте, а Југозападно под командом генерала Д. Мекартура. В. Британији је препуштена надлежност над Индијским океаном, Суматром, Малајом, Тајландом, Бурмом и Индијом. Наредног месеца формиран је савезнички Пацифички ратни савет у који су ушли представници САД, В. Британије, Кине, Холандије, Аустралије, Канаде и Новог Зеланда; касније су у Савет ушли представници Филипина, Индије и Индокине. Да би заштитили прилазе Аустралији, Американци се 19. марта искрцавају на Нову Каледонију. У југоисточном делу Нове Гвинеје предузете су ванредне мере за одбрану од очекиваног јапанског искрцавања, јер су се јапанске трупе већ искрцале 7—8. марта у две источне луке овог острва. Савезници су настојали да задрже Нову Гвинеју по сваку цену. То је било од великог значаја, јер би тако било заустављено јапанско продирање к Аустралији, а Нова Гвинеја постала солидна основица за доцније савезничко наступање.

Кад су амерички бомбардери са носача авиона извршили 18. априла први ваздушни напад на Токио и спустили се после тога у Кину, Јапанци су изменили редослед планираних операција. Прет­постављајући да су авиони долетели са Мидвеја, донели су одлуку да после искрцавања код Порт Морзбија, заузму острво Мидвеј.

За планове Јапанаца Американци су благовремено сазнали из ухваћених и дешифрованих јапанских депеша. Почетком маја, када је јапанска 4. флота већ била испловила на извршење оперативног десанта код Порт Морзбија, америчка оперативна ескадра, чије су језгро сачињавала 2 носача авиона, налазила се у Коралском мору. У току 7. и 8. маја, у првој бици у историји у којој су се сукобили носачи авиона као језгро противничких ескадри, а авијација била једина ударна снага, обе стране изгубиле су по 1 носач авиона. Крајњи исход битке значио је за Јапанце крупан пораз у стратегиј­ским размерама, јер су одустали од десанта код Порт Морзбија и освајања Луизијадског архипелага (Лоуисиаде Арцхипелаго).

Неуспех у Коралском мору није утицао на јапанске планове за освајање Мидвеја и западних Алеутских острва. Почетком јуна покренули су целу Комбиновану флоту, под командом адми­рала Ј. Јамамота — 11 бојних бродова, 8 носача авиона, 22 крстарице, 65 разарача, 21 подморницу, већи број помоћних бродова, и преко 600 авиона — подељену у пет флотних састава.

Овим изненадним померањем тежишта операција са јужног на централни и северни Пацифик, Јапанци су очекивали да ће изне­надити Американце. Хватањем и дешифровањем јапанских депеша, Американци су открили противникове планове, па су сами Јапанци постали жртве изненађења. Американци су у водама Мидвеја концентрисали две оперативне ескадре, под командом адмирала Ф. Флечера : Таск Форце 16 (2 носача авиона, 5 тешких, 1 лака крстарица и 9 разарача) и Таск Форце 17 (1 носач авиона, 2 тешке крстарице и 6 разарача). За одбрану Алеутских острва, командант америчке Пацифичке флоте адмирал Ч. Нимиц, одвојио је 2 тешке, 3 лаке крстарице и 10 разарача, а 19 подморница подељених у 3 тактичке групе распоредио, углавном, северозападно од Мидвеја. Од 3. до 6. јуна дошло је до поморске битке код Мидвеја, у којој су Јапанци изгубили 4 носача авиона и 1 тешку крстарицу, а Американци 1 носач авиона и 1 разарач. Са носачима авиона Јапанци су изгубили и свој најбољи летачки кадар. Битка код Мидвеја срушила је коначно концепцију о бојним бродовима као главној ударној снази великих ратних морнарица, па се даља изградња и јапанске и америчке морнарице креће у правцу повећања броја носача авиона. Десантни одред за Алеутска острва успешно је извршио свој задатак освојивши 7—12. јуна острва Ету и Киску. Али овај успех је имао више пропагандни него оперативни значај: удаљена од Јапана око 2300 М, ова острва нису могла послужити за даља освајања, захтевала су огроман напор да би била снабдевана, а ускоро су постала и стална мета америчких ваздушних напада.

Битка код Мидвеја означила је крај јапанске експанзије на Пацифику. Наредни покушаји Јапана да настави освајања биће само локалног карактера. Стога је јапанска Врховна команда дефи­нитивно одустала од заузимања Нове Каледоније, Фиџи и Самоа острва. Дотле је Јапан завршио запоседање Бурме одакле је по­тиснуо британске снаге у Индију, а кинеске у Кину. Под његовом контролом средином 1942. налазила су се огромна пространства Пацифика, од Сахалина и Алеута на северу до Соломонових острва, Нове Гвинеје и Холандске Источне Индије на југу. Јапанска војска избила је на западу на границу Индије, у Кини држала Манџурију, североисточне и источне провинције и све луке на обали, а у централ­ном Пацифику запосела истурено острво Вејк и Гилбертова острва. Требало је сада, пред очигледним јачањем америчке флоте, одржати превласт на мору, да би се владало овим поседима и снабдевале трупе на удаљеним архипелазима Пацифика и дубоко у унутрашњости окупиране југоисточне Азије. У таквој ситуацији јапанска Врховна команда доноси одлуку да дејства ограничи на консолидацију освојених области.

Материјали преузети из Војне Енциклопедије“ Друго издање, Београд 1970