ПРОШИРЕЊЕ ФАШИСТИЧКЕ АГРЕСИЈЕ, ЈУН 1941—НОВЕМБАР 1942.
ОПЕРАЦИЈЕ У ЈУГОСЛАВИЈИ, ЈУЛ 1941—НОВЕМБАР 1942.
Након дуготрајних припрема, под руководством КПЈ у јулу 1941. избио је устанак у Југославији. Устаници, формирани у многобројне партизанске одреде ( Партизански одреди у НОР народа Југославије 1941—45) ослободили су знатне територије нарочито у Србији, Црној Гори, Босни и Хрватској и нанели окупаторовим снагама осетне губитке ( Народноослободилачки рат народа Југославије 1941—45). Устанак у Југославији имао је значајне последице по главне снаге сила Осовине. Италијани су обуставили извлачење трупа из Југославије и били приморани да за борбу против устаника упуте у Југославију нове снаге; Немци су, такође, у исту сврху морали да у Југославију пошаљу своје знатне снаге ( Прва непријатељска офанзива). Поред тих операција, окупатор је у другој половини 1941. извео низ операција против устаника у Босни и Херцеговини, Хрватској и Словенији. Квислиншке формације су, такође, ангажоване у овим подухватима. У Југославији је крајем 1941. било око 80000 наоружаних бораца НОВ, док су окупатори имали: Немци — око 120000 војника, Италијани око 280 000, Бугари око 70 000, Мађари око 40 000, колаборационистичке снаге бројале око 150 000 људи.
Репресивне мере окупатора и квислинга, праћене масовним злочинима и одвођењем становништва у концентрационе логоре, нису дале жељене резултате, јер је устанак добијао нове димензије. Док је у неким подручјима долазило до осеке, у другим се распламсао и ширио. На окупираној територији и у окупираним градовима извођене су саботаже, диверзије и атентати, стварани народноослободилачки одбори, пружана помоћ партизанима и др.
Да би се устаничком покрету дао нов импулс, објединило руковођење устанком и одредио пут његовог даљег развоја, одржано је 26. 9. 1941. у Столицама саветовање у Главном штабу НОПОЈ, на којем су поред Врховног команданта Јосипа Броза Тита, чланова Главног штаба НОПОЈ и чланова ЦК КПЈ, присуствовали руководиоци ослободилачких покрета из Србије, Хрватске, Словеније, Босне и Херцеговине и неких штабова партизанских одреда Србије. На саветовању је усвојен низ значајних одлука војног и политичког карактера, што се снажно одразило на даљи бржи развитак оружане борбе у Југославији ( Босна и Херцеговина, Црна Гора, Хрватска, Косово, Македонија, Словенија, Србија, Војводина).
Јачањем борбе у Југославији и њеним прерастањем у општенародни рат, прешло се на виши облик организовања оружаних снага — на формирање бригада, које су могле да одговоре потребама даљег ширења и јачања оружане борбе и револуције, брзом остваривању оперативно-стратегијских циљева Врховног штаба. За разлику од партизанских одреда, бригаде су према постављеним задацима могле да се пребацују у било које крајеве земље ради вођења борбе и њеног разгарања. Бригаде формиране до јуна 1942. носиле су назив пролетерске бригаде. У 1942. биће формирано 37 бригада.
Велики офанзивни подухвати окупатора против главних устаничких снага, предузети у јесен 1941, нису довели до њиховог уништења, па је у 1942. учињен још већи напор да се на југословенском ратишту постигну одлучујући резултати. Најкрупније офанзивне операције биле су друга непријатељска офанзива у источној Босни у јануару и фебруару, у којој су учествовале немачке, усташке и домобранске снаге. Том офанзивом окупатор није постигао жељени циљ. Народноослободилачка борба се и даље снажно развијала, створене су нове слободне територије у источној Босни, Црној Гори, Босанској крајини и разним областима Хрватске. Зато су се Немци и Италијани одлучили да у пролеће 1942. изведу опсежне операције ради уништења јединица НОП и ДВЈ на пространим слободним територијама источне Босне, Херцеговине, Црне Горе, Санџака, а затим у западној Босни, Хрватској и Словенији. Да би постигли успех, они у највећој мери ангажују четничке, усташке и домобранске јединице. Очекивани успех је изостао и овог пута: непријатељ је привремено овладао слободном територијом источне Босне, Црне Горе, Санџака и Херцеговине, али није успео у намери да уништи јединице НОП и ДВЈ ( Трећа непријатељска офанзива). Независно од ове офанзиве, окупатор је ангажовао своје друге јединице и колаборационистичке формације у низу операција у Хрватској ; у јуну и јулу у козарској офанзиви учествовало је у педесетодневним борбама близу 40 000 непријатељевих војника. У августу су немачке, мађарске, усташке и домобранске јединице извеле офанзиву против партизанских снага у Фрушкој гори; у Србији су окупаторове и колаборационистичке снаге безуспешно предузеле више офанзивних подухвата, међу којима се нарочито истиче тзв. Аћимовићева офанзива од јула до септембра 1942. У лето и јесен 1942. италијанске трупе извеле су у Словенији велику рошку офанзиву од 16. јула до 4. новембра, са преко 75 000 војника.
И поред низа непријатељевих офанзива, у првој половини 1942. ослободилачка борба на југословенском ратишту добија у замаху. У лето и јесен 1942. уследио је поход групе бригада са Врховним штабом на челу (око 3800 бораца) у Босанску крајину ( Поход у Босанску крајину). Операције те групе бригада с крајишким и хрватским бригадама у западним крајевима Југославије довеле су до стварања јединствене велике слободне територије у западној Босни и Хрватској, од Купе и Саве до близу Неретве и Врбаса. Оружана борба пренела се и на море, захватила и крајеве преко старе југословенско-италијанске границе, Истру и Словенско приморје. Офанзивне акције НОВ и ПОЈ ће трајати до средине јануара 1943. Створена слободна територија имала је компактну површину од око 48 000 км2 и представљала је погодну оперативну основицу за преношење крупних дејстава према окупаторовим виталним комуникацијама у долинама Саве, Босне и Неретве и ка Јадранском мору. Тако је ослободилачки рат на југословенском ратишту у другој половини 1942. био у пуном замаху, управо у време када су се силе Осовине на свим ратиштима у Европи, Африци, Азији и на морима приближавале врхунцу својих успеха и територијалних освајања.
На такав развој ситуације у Југославији окупатор је уложио нове напоре против народноослободилачког покрета, покушавајући да борбу народа Југославије претвори у братоубилачки рат. Окупатори зато више пажње обраћају јачању оружаних колаборационистичких снага ( Усташе, Домобранство, Српска државна стража). Све снаге окупатора и колаборациониста јединствене су у решености да разбију народноослободилачки покрет и његову војску. Неразумевање савезника за збивања у Југославији отежавало је борбу народа Југославије. Савезничке владе признавале су искључиво емигрантску владу у Лондону и њене оружане формације у земљи четнике, који су сарађивали с окупаторима.
Али, ни спољни ни унутрашњи фактори, противни развоју ослободилачког рата, нису могли зауставити његов успон. Постојање великих слободних територија, широко учешће народа у ослободилачкој борби, разграната мрежа народноослободилачких одбора, антифашистичких организација (Уједињени савез антифашистичке омладине Југославије, Антифашистички фронт жена, Народни фронт), све већи успеси у борби против непријатеља, довели су до Првог заседања Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије 26. и 27. 11. 1942. у Бихаћу, као највишег политичког органа ослободилачке борбе народа Југославије. У новембру 1942. формиране су прве оперативно-стратегијске јединице — дивизије и корпуси.
Крајем 1942. Народноослободилачка војска Југославије је имала 37 пешадијских бригада, 34 партизанска одреда и већи број самосталних батаљона и других мањих јединица — укупно око 150000 наоружаних бораца ( Југословенска народна армија). Те јединице су највећим делом биле у саставу првих 9 дивизија, односно 2 корпуса. У то време на југословенском ратишту Немци су имали 8 дивизија, 3 самостална пука, 20 самосталних батаљона — укупно око 160000 војника; Италијани 19 дивизија, 20 самосталних пукова, око 60 самосталних батаљона, Обалску одбрану и Граничну стражу — укупно око 350000 војника; Бугари 5 дивизија — око 80 000 људи; Мађари делове 3 дивизије — око 40 000 војника; док су колаборационистичке снаге биле врло бројне — око 300 000 војника.
Материјали преузети из „Војне Енциклопедије“ – Друго издање, Београд 1970