ПРАВДА  ЗАВЕЗАНИХ  ОЧИЈУ

Поштујући задатке из Платформе СУБНОР-а Србије, градски одбори борачке организације у Чачку и Краљеву озбиљно раде на проблемима рехабилитације жртава терора четника и других квислиншких формација у периоду 1941. до 1945.

Покренуто је на стотине поступака пред надлежним судовима, који су, после дужег размишљања, донели велики број негативних решења, а Апелациони суд у Крагујевцу одбио жалбе наших пуномоћника као неосноване и потврдио решења Вишег суда из Краљева и Чачка. Одредбом члана 18 став 3 Закона о рехабилитацији против правноснажног решења у поступку рехабилитације није дозвољњена ревизија.

КОГА РЕХАБИЛИТУЈЕ СРБИЈА

Доносећи спорна решење, Виши судови у Краљеву и Чачку су закључили да је Република Србија дужна да рехабилитује само она лица, уколико је она или њен правни претходник одговран путем својих органа за лишавање живота, слободе или других права са или без административне одлуке из политичких, идеолошких, националних или других разлога, те да није одговорна за радње и акте окупационих снага за време Другог светског рата на територији Републике Србије.

У том смислу првостепени суд налази да су појединци који су лишили живота грађане Србије чија се рехабилитација тражи,  припадали четничком покрету, те да нису представљали надлежне органе власти, услед чега нису испуњени услови из члана 1 Закона о рехабилитацији.

Наведени закључци Вишег суда у Краљеву и Чачку у потпуности повређују права подносиоца из члана 24, 25, 27, 32 и 36 Устава РС и чланова 3 и 14  Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода.

Наиме, Европски суд за људска права је стао на становиште да је држава дужна да спроведе одговарајућу истрагу, да предузме све потребне мере, да открије и на одговарајући начин казни починиоце кривичних дела, или извршиоце каквих других радњи, којима се врше повреде наведених права. Осим тога, држава је дужна да жртвама злостављања учини доступним правни лек и омогући им репарацију, односно рехабилитацију, накнаду штете и друге мере задовољења.

Обавеза спровођења делотворне истраге не односи се само на ситуације у којима постоји сумња да је неку особу злостављало службено лице, већ и на ситуације у којима се неко обраћа државним органима тврдећи да је жртва насиља, које су учинила приватна лица, које немају никакве везе са државним органима. Ово нарочито ако је насиље према жртви предузето услед политичких, идеолошких или верских разлога.

Уколико држава на овакве тврдње не реагује на одговарајући начин, тј. не казни учиниоце, или не спроведе делотворну истрагу, или жртвама насиља не пружи одговарајућу или као у конкретном случају никакву репарацију, мора бити одговорна за повреду Европске конвенције и то одредбе члана 3 као Устава РС и то одредби чланова 24, 25 и 27.

Жртве насиља уопште, а нарочито оног мотивисаног идеолошким, политичким и верским разлозима морају имати адекватно задовољење, па код чињенице да истрага против лица које су у конкретном случају лишила живота грађане Србије за које се рехабилитација тражи, није вођена, нити је било ко кажњен за ово кривично дело, Виши суд у Краљеву и Чачку је морао да дозволи рехабилитацију убијених грађана, јер је ово једина репарација на коју  наследници имају право.

НАШ  СУД  И  ЕВРОПСКО  ИСКУСТВО

У ситуацији када никакав поступак од стране правног претходника Републике Србије, а који би довео до идентификације починиоца или осуде кривичног дела, у којем су грађани Србије лишени живота, није вођен, нити је породица имала било какву сатисфакцију која би им омогућила да превазиђу догађаје из прошлости, то је подносилац жалбе препуштен агонији неизвесности, у доста великом периоду након трагичног догађаја.

Европски суд за људска права је у више наврата утврдио став да страх и крајња узнемиреност изазвана незнањем о судбини најдражих или неадекватном репарацијом подпада под појам нељудског и понижавајућег поступања забрањеног чланом 3 Европске конвенције за заштиту људских прва и основних слобода. Најчешћа је повреда члана 3 због пропуста власти да на време и на адекватан начин утврде судбину жртава или дају адекватну репарацију њиховим породицама.

Из свега наведеног закључак Вишег суда у Краљеву и Чачку да је Република Србија дужна да рехабилитује само она лица, уколико је она или њен правни претходник одговран путем својих органа за лишавање живота, слободе или других права са или без административне одлуке из политичких, идеолошких, националних или других разлога, те да није одговорна за радње и акте окупационих снага за време трајања Другог светског рата на територији Републике Србије у потпуности повређује одредбе чланова 3 Европске конвенције чланова  24, 25 и 27 Устава РС. Ово зато што се обавеза спровођења делотворне истраге и адекватне рехабилитације жртве не односи само на ситуације у којима постоји сумња да је неку особу злостављало службено лице, већ и на ситуације у којима се неко обраћа државним органима тврдећи да је жртва насиља, које су учинила приватна лица, које немају никакве везе са државним органима.

Рехабилитација убијених грађана Србије, тражена је на основу одредбе члана 1 став 1 тачка 1 Закона о рехабилитацији.

Одредбом наведеног члана је прописано да право на рехабилитацију имају лица која су из политичких, верских, националних или идеолошких разлога лишена живота, слободе, или других права до ступања на снагу овог закона, на територији Републике Србије, без судске или административне одлуке.

Одредбом члана 4. став 1. Закона прописано је да, рехабилитација у складу са овим законом може бити по сили закона (законска рехабилитација) или судском одлуком (судска рехабилитација). Према одредби става 2. истог члана Закона, суд у случају законске рехабилитације доноси одлуку којом утврђује да је лице рехабилитовано по сили закона, а у случају судске рехабилитације суд га својом одлуком рехабилитује. У члану 5. истог закона прописани су случајеви законске рехабилитације, па је одредбом става 1 овог члана одређено да се по сили закона рехабилитују лица из члана 1 став 1 тачка 1 и 2 овог закона, чија су права и слободе повређене до дана ступања на снагу овог закона, без судске или административне одлуке.

Виши суд је у смислу наведених законских одредби морао зато да пође од тога да ли се у конкретном случају ради о законској или судској рехабилитацији.

ПОГРЕШАН  ЗАКЉУЧАК, ШТЕТНА  ОДЛУКА

Погрешно закључујући да се ради о судској рехабилитацији, првостепени суд произвољно сужава своју надлежност и одговорност Републике Србије. Ово зато што законска рехабилитација, настаје по сили закона у сваком случају, када наступе околности и услови прописани законом, па је одлука суда у том случају деклараторне природе, за разлику од судске која има конститутиван карактер.

Имајући у виду да разлози и основ по којем је тражена рехабилитација у конретном случају одређују да се ради о законској рехабилитацији, то је нејасан и неразумљив закључак првостепеног суда да је Република Србија дужна да рехабилитује само она лица, уколико је она или њен правни претходник одговорна путем својих органа, за лишавање живота, слободе и других права и да нема активну легитимацију да исправља грешке настале актима група појединаца припадника четничке организације као ни актима окупационих снага.

Циљ законске рехабилитације је да се са жртве репресије из политичких или идеолошких разлога скине знак осуђености, да се поправе и ублаже последице повреде права, као и да се обележи разлика између права демократске државе и неправа ауторитарне државе, па држава не сноси одговорност само ако је  преко својих овлашћених органа предузела све што је потребно да се спречи или заустави репресија и да до осуђености не дође.

Из наведеног произилази да је одговорност Републике Србије објективна, тј.постоји у сваком случају када су исуњени услови из члана 1 став 1 тачка 1 Закона о рехабилитацији, па је погрешан закључак првостепеног суда да је Република Србија дужна да рехабилитује само она лица, уколико је она или њен правни претходник одговорна путем својих органа, за лишавање живота, слободе и других права, већ управо супротно, Република Србија се може ослободити одговорности, само ако докаже да је преко својих овлашћених органа предузела све што је потребно да се спречи или заустави репресија и да до осуђености или повреде права не дође.

Осим тога одредбом члана 1 став 1 Закона о рехабилитацији је одређено да се овим законом уређују рехабилитације и правне последице рехабилитације лица која су из политичких, верских, националних, или идеолошких разлога лишена живота, слободе или других права до дана ступања на снагу овог закона, са или без судске или административне одлуке. Већ из одредбе овог члана произилази да повреду наведених права могу да изврше правни субјекти, који нису органи државе нити поступају по упутствима или наредбама тих органа. Зато је одлучујућа чињеница само то да ли су  права прописана одредбом наведеног члана, повређена из побуда одређених Законом о рехабилитацији или не.

Одредбом члана 2. став 3. Закона о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица утврђено је да статус бораца народноослободилачког рата имају и припадници Југословенске војске у отаџбини и припадници Равногорског покрета. Одредбом наведеног члана припадници наведених војних формација изједначени су са припадницима народноослободилачког покрета, па је законодавац све три формације одредио као неокупационе. Имајући у виду одредбу наведеног члана не може се прихватити став првостепеног суда да су грађани Србије страдали као жртве фашистичког терора, самим тим од стране окупационих снага, јер је и припадницима Југословенске војске у отаџбини признат статус бораца народноослободилачког рата.

ЈАСНА  ОДГОВОРНОСТ  ДРЖАВЕ

Признајући права борцима и члановима ових покрета држава мора да преузме и одговорност за акте и деловања припадника ових покрета. Из тог разлога без утицаја је чињеница да су ови покрети били супростављени, да су се често сукобљавали, како то утврђује првостепени суд. Код чињенице коју првостепени суд правилно утврђује да је основ сукоба ових покрета био политичко и идеолошко неслагање, погрешан је закључак првостепеног суда да је Република Србија одговорна само за лишавање живота преко својих органа, јер је припадницима оба покрета признала сва права бораца.

Имајући у виду наведено право на законску рехабилитацију у смислу одредбе члана 1. став 1. тачка 1. Закона о рехабилитацији припада сваком ко је од стране било ког од ова три покрета лишен живота, слободе или другог права из политичких или идеолошких разлога, без судске или административне одлуке. Ово зато што из одредбе члана 2. став 3. Закона о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица произилази да припадници Југословенске војске у отаџбини и Равногорског покрета нису одређени као припадници окупационих оружаних снага, нити квислиншке формације, па су им призната сва права као и другим борцима народноослободилачког рата. Другим речима колико је Република Србија припадницима ових покрета признала сва права, као борцима за њено ослобођење, онда мора да преузме и одговорност за акте и радње припадника ових покрета, које су довеле до лишавања живота, слободе или других права, из политичких, верских или идеолошких разлога.

Ово нарочито у ситуацији када постоје већ заузети ставови Апелационог суда у Крагујевцу, који је изнет у предметима у којима се одлучује о рехабилитацији припадника равногорског покрета, којима  су такође права повређена актима појединаца, или група, које нису у мометну учињених повреда били на власти. У тим предметима одговорност Републике Србије није ограничавана само на акте њених органа већ и у случајевима када је повреда права извршена од стране појединаца и других правних субјеката.

Решењима Вишег суда у Ужицу Рех бр.9/10 од 30.3.2010.године и Рех бр.5/10 од 9.3.2010.године дозвољена је рехабилитација лица која су од стране партизана стрељани у току 1941.године.

Ноторна је чињеница да ни партизани у току 1941.године нису представљали органе државне власти, а лицима која су рехабилитована није суђено.

Наведеним одлукама Вишег суда у Ужицу обавеза на рехабилитацију Републике Србије потпуно је другачије тумачена у односу на одлуке Вишег суда у Краљеву и Чачку. Наведеним одлукама утврђено је право подносилаца захтева на рехабилитацију и  обавеза Републике Србије постоји чак и у случајевима када су лишење слободе и живота, предузети и од стране лица, која не представљају органе државне валсти, нити законодавни или извршшни органи. Наведеним решењима је утврђено да постоји одговорност Републике Србије и у оваквим случајевима.

На наведеним начин повређено је право подносиоца уставне жалбе на правично суђење из члана 32 Устава РС, право на једнаку заштиту права из члана 36 Устава РС и право на забрану дискриминације из члана 14 Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода. Ово због тога што у конкретном случају постоји релативно сличан положај жртве и извршиоца повреде права. Другим речима, решењима Вишег суда у Ужицу су рехабилитована лица, која су стрељана од стране партизана у току 1941.године, из идеолошких и политичких разлога, у време када партизани нису представљали државну власт, нити поступали у име државних органа.

БЕЗ  РАЗУМНОГ  ОПРАВДАЊА

Са друге стране одбијена је рехабилитација грађана Србије, који су лишени живота, такође из политичких и идеолошких разлога од стране припадника четничког покрета, за које Виши суд у Краљеву и Чачку утврђује да нису вршили власт, нити представљали органе државне власти.

Судови, са подручја истог Апелационог суда  дакле, без објективног и разумног оправдања у битно сличном положају неједнако поступају према лицима која траже рехабилитацију, само из разлога што су жртве различитог идеолошког и политичког става. Са једне стране се рехабилитују жртве, које су лишаване слободе и живота од стране партизана, а са друге се одбијају захтеви за рехабилитацију жртава прпиадника четничког покрета и Југословенске војске у отаџбини.

Европски суд за људска права је у више наврата заузео став да општа политика или мера која несразмерно штети одређеној групи се може сматрати дискриминаторском, без обзира на то што није посебно усмерена на ту групу.

Наведено представља повреду права на једнаку заштиту права из члана 36 Устава РС и права на правично суђење из члана 32 Устава РС, али и повреду права на забрану дискриминације из члана 14 у вези члана 2 и 3 Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода.

Из оваквих решења суда произилази да би одлука у конкретном случају била потпуно другачија да је захтев за рехабилитацију поднет у Ужицу, уместо у Краљеву.

Жртва има право на рехабилитацију и у оваквим околностима, тим пре ако се има у виду да никакав кривични поступак није вођен против извршилаца.

Одредбом члана 14 Конвенције против мучења и других свирепих, нечовечних или понижавајућих поступака и казни прописана је дужност сваке потписнице да у свом правном систему осигура да свака жртва мучења добије задовољење и да има оствариво право на поштену и адекватну компензацију, укључујући средства за што потпунију рехабилитацију.

Имајући у виду одредбу члана 15 Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода да чак и у доба рата или друге јавне опасности нису дозвољена било какава одступања од поштовања права на живот и забрану мучења, то је без обзира на околности, које Виши суд у Краљеву и Чачку утврђује, као оправдавајуће, убијени грађани Србије имају права на рехабилитацију.

На основу горе наведеног, правни саветници борачке организације Краљева и заступници убијених грађана Србије, поднели су Уставну жалбу Уставном Суду Србије због повреде права на живот из члана 24. Устава РС

• повреде права на неповредивост физичког и психичког интегритета из члана 25 Устава РС
• повреде права на слободу и безбедност из члана 27 Устава РС
• повреде права на правично суђенје из члана 32 Устава РС
• повреде права на једнаку заштиту права из члана 36 Устава РС
• повреде права на забрану мучења из члана 3 Европске конвенције о заштити људских права и основиних слобода
• повреде права на забрану дискриминације из члана 14 Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода.

ОКРУЖНИ ОДБОР КРАЉЕВО