Ко се и зашто плаши народа
Гламурозне пратње, обезбеђења, бројна кола и ошишани који чувају безимене без друштвеног оправдања и потребе превазишло је сваку меру и укус и доведено је до бесмисла. Прерасла је у фарсу, вероватно преузету из америчких холивудских филмова.
Обичан човек никада није чуо за већину од тих „заштићених“ док нису преко ноћи доведени и устоличени. Оправдано се сви питамо због чега тај циркус и због чега се на то троше народне паре. Од кога се они плаше и бране и од кога чувају. Од народа сигурно не, он их лично и не познаје и није их ни познавао, а неке ни примећивао у својој средини док нису постали телевизијске и државне фаце. Они се помоћу обезбеђења чувају од својих и конкуренције, заправо од оних што доста знају о њима.
Народ поштује, штити и цени оне који су животом и радом доказали себе и часно обављају своју дужност. Они не треба да стрепе за свој и живот својих ближњих, а другима опасност није народ, већ они са којима раде или су радили оно због чега се вероватно и боје. Од њих им сигурност не може донети обезбеђење мада се помоћу њега манифестује непостојећи лични и друштвени значај.
У „комунистичкој диктатури, неслободи, неправди и насиљу“ нико, словима нико, на нивоу Југославије, за републике је беспредметно говорити, осим председника Тита, није имао личну пратњу и обезбеђење. Људи који су обављали највише државне функције од шефа државе, члана Председништва, председника Владе, Скупштине, СКЈ, председника друштвено-политичких организација и других високих званичника Југославије, нормално без страха за свој и живот својих, живели са народом у народу и својој средини. Они се нису бојали од народа за оно што раде, верујући да народ зна да оно што они раде, раде за бољи живот човека, интересе друштва, а не за своје личне интересе, свој џет и интересе својих и свог окружења. Имали су државна кола и шофера. А савезни министри и њима у рангу имали су право на употребу кола из службеног сервиса. Други су могли да добију кола за службено путовање. Једино је Едвард Кардељ (јер је био рањен у ногу) имао за пратиоца ислуженог полицајца који му је носио ташну са 5-6 килограма папира. На томе се завршавало. Режију за станове и куће у којима су становали плаћали су као и сви други грађани. То је народ препознавао а поштовање су им поклањали чак и они који их нису волели.
Држава и друштво ће постати нормални када то постану њени представници и тада не треба да се боје за себе и своје, јер ће их бранити народ. Одбранити их не може ни пратња ма колико била она велика. Петпарачки холивудски филмови не смеју да буду узор чувања и заштита наших проглашених званичника. То је само представа и циркус за доконе.
Наша слободна и независна средства информисања, „наша демократска савест“, не примећује затварање улица и путева када пролазе наши „угледни“ демократски народни изабраници, не чују заглушујуће упозоравајуће сирене, не примећују сумануту вожњу обезбеђења али нашироко пишу када неки гилиптер брзо вози тате тајкуна кола или неко својим одавно ислуженим фићом закрчи негде неки пролаз или улицу.
Наша порука је: уразумите се док је време! Ово је Србија! Ако вам треба заштита од својих или конкуренција завуците руку у свој џеп који сте препунили, а не у празан џеп сиротиње.
Републички одбор СУБНОР