Реаговање

Поводом случаја Аћиф Булут ефендије

Бивша самозвана демократска власт оставила је Србији тешко бреме које је вешто скривала обећавајући народу немогуће. У свом интересу покренула је многа питања свесно уносећи раздор у већ заморене и разједињене грађане Србије. У употреби су јој „слободни и независни медији“, отуђени од грађана али послушници жеља власти. Оно што су радили нису одобравали грађани Србије али битно је да су били задовољни „пријатељи“ из белог света који су доказали своју приврженост Србији 1999.г. са својим „Милосрдним анђелом“.

Тешко би било набројити сва „добра“ учињена Србији. Задржаћемо пажњу само на једном, за њих споредном „добру“. У питању је рехабилитација фашистичке прошлости у Србији 1941-1945.г. Рехабилитован је званично свако, (само да је Србин) од извршиоца до организатора и идејног носиоца квислинштва и колаборације. То је дуг потомцима и поштоваоцима српске фашистичке колаборације који су били ударна „демократска прогресивна снага“ октобарских промена 2000. године.

Присуствујемо бесомучној активности носилаца политике бивше власти за рехабилитацију ген. Михаиловића а серија „Равна Гора“ Тијанићев и Бајићев наум треба да буде шлаг на укупни учинак у рехабилитовању српског квислинштва и колаборације и њеног заједничког дела са фашистичким окупаторима. Чијим парама то раде? Наравно рехабилитација сарадње из тог периода је и у функцији рехабилитације њихове сарадње са агресијом НАТО на СРЈ, односно Србију из 1999.г. Свесни су да морају дати одговоре за пружање војне, политичке, обавештајне, медијске и сваке друге помоћи агресору из 1999.г. бројних од њих, данас „заслужних за добробит“ коју су донели „милосрдни анђели“.

Да се ипак задржимо на Рашкој области (Санџаку) која је од задње исламизације у XIX веку и продора Аустроугарске у те крајеве постала трусно подручје везано за новију српску историју. Свештенику из Пљеваља, који је између осталих, заклао само шест (6) жена у току рата 1941-1945, подигнут је споменик а Црква га је уврстила у ред великомученика.

За чишћење територије од несрба и анационалних Срба бројни четнички команданти су добили споменике и национална признања, мада неки имају и висока Хитлерова одликовања.  Четничком команданту корпуса Вуку Калаитовићу, из тог краја, који свог Врховног команданта „извештава да су  жене цврчале и вриштале“ док је обављао  патриотски задатак, откривен је споменик. А епископ Филарет освештава тај споменик и држи  говор о заслугама дичног Србина.

Српски ратни злочинци су рехабилитовани или су у поступку рехабилитације. У исто време несрби рехабилитују своје заслужне ратне злочинце а заслуга једних и других је што су убијали и свој и туђ народ и сарађивали са фашистичким окупатором разарајући и понижавајући Србију.  Окупатор је знао да оствари  принцип  владања „завади па владај“.  Бивша самозвана демократска власт је направила само разлику између злочина по националној  припадности,  тврдећи  да један јесте а други није злочин и злочинац.

Нова власт у интересу Србије, грађана и народа Србије, треба што пре да пресече  овај кошмар и заустави дивљање нацишовинистичких снага којима је интерес даље разарање  јединства грађана Србије – што је данас најпотребније.  Нужно је зауставити рехабилитацију злочина и злочинаца и даље прљање часне антифашистичке борбе Србије. Иначе, имаћемо нове сукобе Аћиф-Булут ефендија са брадоњама јер се њихове заслуге данас мера по томе колико је ко више зла учинио  припадницима друге вере и непокореном народу. И једни и други су чинили  тешке ратне злочине и издали Србију. И по националним и по међународним прописима они су ратни злочинци, то им је заједничко. Оставимо једном тај рат прошлости од које бројни „демократски посленици“ у Србији данас добро живе и праве каријеру. То је политика бивших који су то радили у свом великом интересу и потреби.

 

Републички одбор СУБНОР-а Србије