ПРАВИЧНОСТ НА ИСПИТУ

Пише: Мирослав Миња Николић, адвокат

Пресуда представља круну сваке парнице, па је, oтуда, и разумљиво да се за њу вреди борити. У пракси, нажалост, неки људи уносе у ту борбу и недозвољена средства из „арсенала похрањених у њиховим карактерима и склоностима. Сама природа „парничења“ чини ретким примере задовољства пресудом код обе стране које учествују у правном сучељавању пред судом. Након суочавања са утисцима и последицама изгубљеног спора, ваљало би поћи од тога, да ли постоје и неки ваљани разлози на које се вреди позвати у жалби, а, касније, и по евентуалном ванредном правном леку. Уколико се незадовољство судском одлуком заснива само на болној истини изгубљеног спора, а не и на некој конкретној незаконитости, тада би требало, заједно са адвокатом, преиспитати потребу за даљом судском заштитом. У случају када не постоји реални основ за побијање судске одлуке, важно је проценити све аспекте даље судске заштите, која, због висине даљих трошкова, напетости и неизвесности, може попримити размере „високе цене“, па чак, и својеврсне авантуре.

Међутим, када заједно са својим адвокатом процените да постоје правни изгледи за успех, не треба се без даље борбе повлачити са црте на коју вас је суд поставио неправилном пресудом. Не треба никада дозволити да незаконита судска одлука постане трајни сведок незаслуженог пораза.

На срећу, разлоге непосустајања у тој борби не треба тражити само у елементима незаконитости судске одлуке. Чак и онда, када незаконитост пресуде не можете јасно дефинисати, разлози правичности некада могу правне токове преусмерити у вашу корист. Начело правичности је установљено Уставом и законом и судске одлуке морају са њим бити усаглашене. У противном, пресуда може „пасти“ одлуком Уставног суда Србије у посебом поступку по уставој жалби. На ту посебну правну заштиту пред овим највишим судом у држави, имате право, када неуспешно исцрпите све прописане инстанце парничног поступка.

Странкама у парничном али и сваком другом судском (па и управном) поступку, овим Уставом зајемченим правом на правично суђење обезбеђује се суђење у разумном року, непристрасност и независност суда, као и јавно расправљање, у равноправно учешће у поступку, уз примену и поштовање прописаних правила поступка. Све ове елементе „фер“ суђења иако нису као такви прецизно дефинисани у прописима, нижи судови у Србији су дужни да обезбеде. Ако то не буду учинили у неком конкретном поступку тада се назадовољна страна може на ту повреду позвати, како у самом парничном поступку, тако и у том посебном поступку по уставној жалби. Ово, будући да садржајни елементи тог права произлазе из правних становишта Уставног суда Србије. Типичан случај повреде овог начела, односно права у судској пракси је када судови у истој правној и чињеничној ситуацији донесу различите пресуде у две различите парнице. Тиме се, очито угрожава правна сигурност грађана, јер они имају право на једнаку судску заштиту. У таквим случајевима, задире се, несумњиво, у једно од елементарних уставних начела – забрана дискриминације.

Иако ово, донекле апстрактно, начело правичости није најпрецизније дефинисано у правној регулативи, оно, ипак даје „последњу наду“ за успех у парници када вам судије домаћих судова „окрену леђа“, не налазећи правну основаност ваших разлога и приговора. Позив на ово начело може бити добар правац вашег деловања у случају када се Уставни суд сагласи са одлукама парничних судова и одбије уставу жалбу. Тада начело правичности може бити ваљани разлог обраћања вропском суду за људска права у Старазбуру, јер је оно заштићено и Европском конвенцијом о људским правима.