ИГРА ДОКАЗА И УТИСАКА

Пише: Мирослав Миња НИКОЛИЋ, адвокат

Делиоци правде који “господаре” у судницама неретко доносе одлуке под доминантним утицајем својих утисака, који се у њиховим представама уздижу изнад закона. Поред сучељавања чињеница и доказа, у судницама се води немилосрдна борба око тога ко ће на поступајуће судије оставити што бољи утисак о случају који је доспео до суда. Проблем настаје онда, када судија формира искривљену слику правне стварности, пре свега, на основу утисака, занемарујући, притом, чињенице и закон. По правилу, јаче утиске умеју оставити они којима закон није најбољи савезник, нити им је морал јача страна. Када такве судије једном формирају такву слику ствари, они се од ње тешко одвајају, без обзира на маргиналности на којима се она заснива. Када безначајно постане аксиом судског процеса, ту правда нема шта да тражи. У решавању правних питања, претпоставке тако постају основ за доношење пресуда, уместо да се оне базирају на доказима и чињеницама које из њих проистичу. Неславни примери површности, незаинтересованости и незнања оних који пресуђују, најпогодније су тло за такве аномалије у пондерисању тасова правде. На несретном списку судских грешака, овај феномен заузима почасно место по бројности, чак и испред корупције од које, нажалост, нису имуне ни судије.

У чудном и охолом свету стицања површних утисака и њиховом уздизању на ниво мерила правде, можете рђаво проћи, некада, само због погрешног погледа или лоше одабране речи. Погрешно поимање правде преко искривљених параграфа, представља феномен који, поред аспекта законитости, задире и у питање доброг укуса. Како не бисте постали жртва тог феномена, најважније је да се држите закона и да за све оно што тврдите нађете ваљане доказе, те да од свих расположивих материјала срочите најбољу причу за све оно што вас чека. Такав склоп представља најпоузданију линију успеха у суду. За ход по замршеним просторима права, не очекујте превише само од закона, јер се у судницама он не налази увек на видном месту. Потрудите се да путеве правде потражите и у сваком кутку обичног живота. Са истих места и закон црпи свој смисао. Добар спој животне приче и слова закона најбоље решава правне енигме. Суштина умећа добрих правника је у томе, да све оно што је написано у прописима препознају у животним ситуацијама, како би то што су из прописа научили, применили на оно што су у суду видели и чули. У читавој гунгули на хоризонту живота, превише је садржаја, једанко као и у параграфима,  да би препустили неком другом да их сам тумачи и изоштрава слику о њима, по своме.  У игри тих садржаја, битку губе увек они који стварност не разазнају или се на сналазе најбоље у тако важном штиву.

Од самог почетка судског процеса, у једној руци треба чврсто држати закон, а у другој већ припремљен текст добре приче која прија уху и образу господара суднице. Упркос чуду, да некада и празна патетична прича може створити пуноћу у свести оних који су далеко од реалности, најсигурнији пут успеха је онај који се уклапа у очекивања и укус оних који разумеју и поштују слово закона. Саму природу суђења чини жива игра утисака и доказа, у којој само докази трајно остају. Без њих, утисци бледе на отиску печата судских анала. Кулу од лажи може одувати и најблажи ветар са виших судских инстанци.