ДОСАЊАНИ САН ПРОЛЕТЕРА

Пише: Јован Радовановић

Из године у годину, из месеца у месец, увек смо се питали: докле је досегла Црвена армија? Данима и месецима борци су се тукли успешно, па и неуспешно, један другом говорили – срешћемо Црвену армију!

Тај сусрет се дуго сањао и досањао се 11. октобра 1944. године у Шумадији, у рејону Раче Крагујевачке. До тога дана више пута борци су током борби узмицали пред немачким оклопним колонама, или се са њима тукли. Сада, код Раче, угледали су колону 4.моторизованог корпуса Црвене армије. И без реда и команде потрчали су да својим очима виде хероје које су предуго чекали. Пели су се на тенкове. Међу тим срећницима били су коамндант наше бригаде мајор Љубиша Веселиновић и капетан Јово Њего комесар батаљона. Руси су били одушевљени.

После сусрета код Раче, бригада пролетера је већ у Кумодражу испред Београда. Сутрадан, рано наредба Штаба 21. Српске дивизије: напад на немачку колону у рејону Вождовца. Друга пролетерска одређена у резерву. Штаб бригаде се узбунио. Борци хоће у борбу. Данима чекају ослобођење Београда, а сад – у резерви! Штаб бригаде одлучи – трк код Милоја – команданта дивизије. Командант Љубиша, заменик Трушо, комесар Срећко, сви су стали пред Милоја, хоће у борбу! Код Малог Мокрог Луга стигоше пролетери са песмом и поклицима „ураааа“… Повелика и јака група Немаца, ваљда читав батаљон, после продора кроз линије партизанских бораца, предала. Подиглa је белу заставу.

Већ сутрадан, пролетери су на тешком задатку у рејону Цветкова механе. Немачка колона од десетак хиљада људи, из правца Гроцке, покушала је да се пробије кроз Београд. Развила се драматична борба. Немци одустају, окрећу се према Авали. Све што је било моторизације, тешких возила, Швабе напуштају, беже са лаким оружјем.

Јака немачка груапција „Штетнер“ (по имену команданта), блокирала је Авалу и околна села. Створио се кружни фронт. Још тада смо сазнали да су команданти удружених снага Црвене армије и наше војске генерали Жданов и Пеко упутили Штетнеру захтев за капитулацију. Јавили су му како се проучило „да не гину Немци узалуд. Опкољени су“. Писмо је упућено по храбром сељаку из села Бели Поток, који је „развио“ неки повелики бели чаршав и доспео до Шваба.

Борба за Авалу трајала је од предвечерја до свитања дана.

Двадесетог октобра, пред мрак, засијало је небо над Београдом. Црвене светлеће ракете најавиле су да је Бeоград обасјало сунце слободе.

Славље на улицама народа и војске. А потом на Бањичком пољу (простор где је данас ВМА) строј бригада и дивизија које су ослободиле Београд. Долазе вровни командант Тито, Пеко, Арсо, Црни, генерал Жданов…Говори Тито:

„Велики дан за Београд, за Србију, за Југославију. Српске бригаде и дивизије две-три године бориле су се у Крајини, Црној Гори, Хтрватској. Сад су се за слободу Београда и Србије бориле и бригаде и дивизије из тих крајева заједно са српским јединицама. Остварено је борбено братство и јединство наших народа…“

У смирај дана са песмом ослободиоци Београда марширају испред Тита.     

Слободни Београд, најављујње коначно ослобођење Југославије.

Прва радосна вест сви борци – учесници битке за ослобођење Београда добијају признање – минијатурну књижицу, величине чланске карте, у којој су штампане заповести маршала Стаљина и маршала Тита – маршалу Толубухину и генералу Пеку Дапчевићу похвле свих јединица ослободилаца Беорада.

Београд слави слободу великим митингом на простору код Вуковог споменика. Москва поздравља слободни Београд „са 24 артиљеријска плотуна из 324 топа“.

(аутор је био борац 2.пролетерске бригаде)