Фебруарских дана 1942. године (тачније 16/17) у предграђу Сокобање опкољени су Алекса Маркишић-Павле, секретар ОК КПЈ за срез Сокобања, политкомесар Озренског партизанског одреда, организатор устанка у овом крају и његов верни друг, комуниста Рајко Вићентијевић, металски радник. На њих двојицу захваљујући издаји Вукашина Додића, огорченог противника партизана, кренуло је и опколило их преко сто непријатељских војника и домаћих издајника (четника и недићеваца). У кући у којој су се налазили Рајко и Алекса стигао је и Андрија Алексин брат да их упозори али је био тешко рањен и чији ће се живот окончати од четничке каме 23. априла 1944. године. У неравноправној борби која је трајала више сати, херојски су погинули Алекса Маркишић који је тешко рањен а не желећи да падне у руке издајницима, пуцао у себе док је Рајко смогао снаге да под себе стави бомбу и тако оконча живот. Овим чином они су показали да се комунисти никада не предају.
Поводом 81. годишњице од погибије народног хероја Алексе Маркишића и Рајка Вићентијевића СУБНОР Сокобања организовао је скуп и на бисти хероја полагање венаца. Венце су положиле делегације Скупштине општине Сокобање, СУБНОР-а Србије, СУБНОР-а Зајечарског округа, Сокобање, ОРВС-а и СПС-а Сокобање.
Присутнима се обратио председник СУБНОР-а Сокобања др. Славољуб Јовановић који је истакао значај сећања на све слободаре и борце против фашизма који нису жалили своје животе за част Отаџбине и наше боље сутра.
Обраћајући се у име СУБНОР-а Србије и председника генерала Видосава Ковачевића, потпредседник, академик, пук Зиројевић је између осталог рекао: „Сваки камен Озрена, читавог овог краја и свако ко воли своју земљу Србију, одише духом легендарног хероја и комесара Алексе Маркишића, Рајка Вићентијевића, Димитрија Драговића, Христине Маркишић, Ивана Вушовића, Конрада Жилника, заправо свих оних који су животе положили за слободу у борби против највећег зла човечанства фашизма који и данас поново покушава да се повампири. Овај скуп је заправо још један доказ да хероји никада и ни по коју цену не умиру, већ живе вечно а СУБНОР Србије и његово чланство су доказ томе…“
Медији су овом догађају посветили посебну пажњу.
