Благословом Епископа Ваљевског господина Исихија, уз дозволу игуманије мати Гликерије, а поводом 260 година од рођења обор кнеза Илије Бирчанина служен је помен и положени су венци на његов гроб у манастиру Ћелије код Ваљева.
Парастос су служили: духовник Удружења ратних добровољаца 1912-1918. војни свештеник, капетан Славко Папић уз саслужење свештеника из Епархије ваљевске.
Церемонију полагања венаца предводио је начелник Колубарског управног округа Виктор Мићић. Венце су положили председник Скупштине града Ваљева, заменик градоначелника и секретар Скупштине града, представници месног удружења 1912-1918. предвођени председницом Саром Ковачевић, потомци Илије Бирчанина, председник Месне заједнице Ставе, места покрај Ваљева где је рођен обор кнез, а у име СУБНОР-а Србије секретар Станислав Рескушић.
Обор кнез Илија Бирчанин посечен је од Фочић Мехмед Аге, београдског дахије пре 220 година. Његово деловање као кнеза и неустрашивог народног вође пред сам почетак Првог српског устанка било је увод у свеопшту буну српског народа против Османлија. У историјским изворима се наводи да је био висок, снажног тела и кошчат. Маркантни изглед допуњавали су густи црни бркови који су поигравали под дубоким гласом којим је издавао наредбе. Био је добар јахач и вешт са пушком, одлучан и вешт војсковођа.
Колико је био цењен и познат као неустрашиви ратник говори и чињеница да се његово име помиње у песми „Почетак буне на дахије“:
„Да погубим Бирчанин Илију,
Обор Кнеза испод Међевика,
Ево има три године дана,
Од како се врло посилио.
Куд гор иде, све крхата јаше,
А другога у поводу води;
Он буздован о јункашу носи,
А бркове под калпаком држи,
Он турчина не да у Кнежину,
Кад Турчина у Кнежини нађе,
Топузом му ребра испребија.“
У смутном времену и политикаству где се већ и турски окупатор разделио унутар себе на две струје – редовну власт и „специјалне јединице“ агресивних и крвожедних јаничара Илија је са другим српским првацима спремао коначан отпор Турцима.
Пошто су проценили да силом не могу на Ваљевце Ага се одлучио на превару. Послао је поруку да ће са својих 220 пратилаца доћи у лов у Ваљево, те да му домаћини приреде коначиште. Тако и би, а када су као прави домаћини кренули у сусрет Фочићу, он нареди својој пратњи да их опколе и одведу у тамницу у Ваљево.
Последње дане Илија Бирчанин провео је у тамници, прикован ланцима за зид. Поносити и неустрашиви Бирчанин окован ланцима и окружен добро наоружаним јаничарима корачао је тог 4. фебруара 1804. ка губилишту. Све време је ћутао, да би пред последњи час својим громким гласом узвикнуо:
„Провриће из земље крвца наша,
Помориће Вас и тиранства ваша!“
Тог дана погубљен је и кнез Алекса Ненадовић. Њихове главе су још данима висиле на Фочићевом чардаку. Народ је Илијино тело украо и сахранио у манастиру Ћелије.
