Nobody, criticizing the Russian Federation’s military aggression against Ukraine today, should forget, NATO waged the first war of aggression in Europe after the Second World War. On March 24, 1999, NATO forces began bombing Yugoslavia without an UN mandate. It was the alliance’s first combat mission in Europe and the first war deployment of the German armed forces since 1945.
NATO used the nationalist conflicts in the separation of the various states and regions of the former Federal Republic of Yugoslavia as a pretext. With the active participation of the FRG government, the secession of Slovenia and Croatia was pursued, later Bosnia-Herzegovina and other republics. The multi-ethnic constitution of the respective regions was now nationalistically superimposed on violent areas of conflict. The Serbian province of Kosovo became a particular area of conflict, where Western states supported the military forces of the Albanian UÇK against Serbia’s state authority, which, among other things, carried out terrorist attacks on Serbian police stations. In the summer of 1998, there was a civil war in Kosovo, for which the OSCE attempted to broker a ceasefire. US diplomat Richard Holbrooke traveled to the country as a representative of the OSCE to monitor compliance with the ceasefire. At the same time, the USA was planning military intervention against Yugoslavia, while the Europeans once again invited representatives of the Yugoslav central government and the Albanian UÇK to Paris for negotiations in February 1999. Instead of talks, the Albanian negotiator Hashim Thaci, later „President of the Republic of Kosovo“, blocked any agreement.
Holbrooke then demanded that Yugoslav President Slobodan Milošević ultimately agree to Kosovo’s independence. When he refused, NATO decided to go to war. Without seeking an UN mandate or discussing the case in the Security Council, NATO began massive air strikes on March 24, 1999. To justify this war, the German government claimed at the time that a „Serbian expulsion plan“ had to be stopped. The then Foreign Minister Joschka Fischer („The Greens“) even announced that the aim was to prevent „a new Auschwitz“. Veterans of the anti-fascist struggle and those persecuted by the Nazi regime therefore accused him of a „new Auschwitz lie“.
The war against the Federal Republic of Yugoslavia lasted 75 days. In particular, there were massive air raids that were supposed to hit „exclusively military targets“. The ruins of the state television station in the middle of Belgrade, which can still be seen today, show very clearly that the aim was to destroy the state infrastructure. As a precaution, NATO representative Jamie Shea explained that „collateral damage“ was also the responsibility of President Milošević, as he had resisted NATO’s insistence.
This damage was extensive. In early April, bombs fell on the town of Aleksinac, killing twelve civilians and destroying one hundred and fifty homes. In mid-April, 73 people died in western Kosovo when NATO aircraft bombed a refugee train. The attack on the bridge near Varvarin on May 30, 1999 is well known. Many years later, relatives of the civilians killed tried to claim damages in a civil suit against the FRG, which was rejected by the German courts.
NATO’s military superiority was unable to defeat the country militarily for over two months. The fact that the Yugoslavian air defense succeeded in shooting down a „stealth bomber“, NATO’s most modern war machine at the time, was proof of the situation. British Prime Minister Tony Blair even considered deploying ground troops. However, at the beginning of June 1999, the Yugoslav government decided to give in to NATO blackmail in order to protect its own population. The Yugoslav army and Serbian police withdrew from Kosovo; NATO units marched into the Serbian province and divided it into five occupation zones. This also put an end to the bombing.
The gruesome result: around fifteen thousand people fell victim to NATO air strikes between March 24 and June 12, 1999.
The evidence of NATO’s war crimes is still visible in Belgrade today. They clearly show that the civilian population is the victim of such armed conflicts. We would also like to remind you that the conflict has still not been resolved. The status of the province of Kosovo under international law has not been internationally recognized, nor have the rights of the Serbian population been secured.
For FIR, this results in the historical realization that the right to self-determination of people in a region cannot be enforced by military force, but only through negotiations and treaties under the responsibility of the United Nations.  

Dr. Ulrich Schneider, Secretary General FIR

25 ГОДИНА ОД НАТО АГРЕСИЈЕ НА СРЈ

Нико, критикујући данашњу војну агресију Руске Федерације на Украјину, не би смео да заборави да је НАТО повео први агресорски рат у Европи после Другог светског рата.

Тог 24. марта 1999. године НАТО снаге започеле су бомбардовање СРЈ без мандата Савета безбедности Уједињених нација. То је била прва борбена мисија алијансе у Европи и прво ратно распоређивање немачких оружаних снага од 1945. године.

НАТО је користио националистичке сукобе у раздвајању различитих држава и региона бивше Савезне Републике Југославије као изговор. Уз активно учешће Владе Немачке, вршена је сецесија Словеније и Хрватске, касније Босне и Херцеговине и других република. Дотадањи Устави који су се базирали на мултиетничности сваке Републике замењени су националистичким.

Српска покрајина Косово постала је посебно подручје сукоба, где су западне државе подржавале војне снаге албанске тзв ОВК против државне власти Србије, која је, између осталог, вршила терористичке нападе на српске полицијске станице. У лето 1998. на Косову је избио грађански рат, због чега је ОЕБС покушао да посредује у прекиду ватре. Амерички дипломата Ричард Холбрук отпутовао је у земљу као представник ОЕБС-а да надгледа поштовање примирја. Истовремено, САД су планирале војну интервенцију против Југославије, док су Европљани поново позвали представнике југословенске Владе и албанске тзв. ОВК у Париз на преговоре у фебруару 1999. године. Уместо разговора, албански преговарач Хашим Тачи, касније „председник Републике Косово“, блокирао је сваки договор. Холбрук је тада захтевао да југословенски председник Слободан Милошевић коначно пристане на независност Косова. Када је он то одбио, НАТО је одлучио да уђе у рат. Без тражења мандата УН или разматрања случаја у Савету безбедности, НАТО је започео масовне ваздушне нападе 24. марта 1999. године. Да би оправдала овај рат, немачка Влада је тада тврдила да се „српски план протеривања“ мора зауставити. Тадашњи министар спољних послова Јошка Фишер („Зелени“) је чак најавио да је циљ био да се спречи „нови Аушвиц“. Ветерани антифашистичке борбе и они које је нацистички режим прогањао зато су га оптужили за „нову Аушвиц лаж”.

Рат против Савезне Републике Југославије трајао је 75 дана.

Конкретно, било је масовних ваздушних напада који је требало да погоде „искључиво војне циљеве”. Рушевине државне телевизије усред Београда, које се и данас могу видети, врло јасно показују да је циљ био уништење државне инфраструктуре. Из предострожности, представник НАТО-а Џејми Шеј је објаснио да је „колатерална штета” такође одговорност председника Милошевића, пошто се одупро плановима НАТО-а. Ова штета је била велика. Почетком априла бомбе су пале на град Алексинац, убивши дванаест цивила и уништивши сто педесет домова. Средином априла, 73 особе су погинуле на западу Косова када је НАТО авион бомбардовао воз избеглица. Познат је напад на мост код Варварина 30. маја 1999. године и многи други. Много година касније, рођаци убијених цивила покушали су да траже одштету у грађанској парници против Савезне Републике Немачке, коју су немачки судови одбили. Војна надмоћ НАТО-а није била у стању да војно порази земљу више од два месеца. Чињеница да је југословенска противваздушна одбрана успела да обори „стелт бомбардер“, најсавременију ратну машину НАТО-а у то време, најбоље сведочи о томе. Британски премијер Тони Блер је чак размишљао о распоређивању копнених трупа. Међутим, почетком јуна 1999. југословенска влада је одлучила да попусти уценама НАТО-а како би заштитила сопствено становништво. Војска Југославије и српска полиција су се повукле са Косова; Јединице НАТО-а умарширали су у српску покрајину и поделили је на пет окупационих зона. Ово је довело и до обуставе бомбардовања.

Језив резултат: око петнаест хиљада људи постало је жртва ваздушних удара НАТО-а између 24. марта и 12. јуна 1999. године.

У Београду су и данас видљиви докази ратних злочина НАТО-а. Они јасно показују да је цивилно становништво жртва овог оружаног сукоба.

Подсећамо и да сукоб још увек није решен. Статус покрајине Косово по међународном праву није међународно признат, нити су обезбеђена права српског становништва. За ФИР, ово резултира историјском спознајом да се право на самоопредељење људи у региону не може спровести војном силом, већ само кроз преговоре и споразуме под покровитељством Уједињених нација.

Др УЛРИХ ШНАЈДЕР-генерални секретар ФИР-а