ТУКЛИ СУ НАРЕДНИЦИ, ЉОТИЋЕВЦИ…

Пише: Пуриша Ђорђевић, филмски режисер

За нову годину 1941. године, свањива, јак ударац на прозор кујне. Вирнем уплашен. Видим – два брата Мајерхофера, они осми разред гимназије, ја шести разред. Два брата Мајерхофера у немачкој униформи, ратној. Два брата Мајерхофери нису Немци, него из наше школе, Љотићевци, у Чачку, отац им држао ледару, у Курсулиној улици. Са младим Мајерхофер (Коча се звао) играли смо у подмлатку „Борца“. Коча левак, брзанац, јутрос скоро насмејан, такви смо били у Краљевини Југославији, насмејани, живимо у Чачку, осам хиљада становника. Да, мало место гимназија, учи се француски од првог разреда, латински и немачки од четвртог.

Чачак, отац, секретар општине, имамо кућу у Улици Цара Лазара број 18. Комшије на све стране, најближи преко пута наше куће – тетка Гина, удовица, има самца у стану, да, ал то је поп Булић, леп, висок, стално је на путу за Београд, нема жену, има сина, Срба, дете као свако долази да се игра у нашој авлији, имамо кенце, и куче Џекија, и мајку која нас пре ручка нахрани са прженицама.

ОДЕ КРАЉЕВИНА

Срба, сладак, три године, нема мајку, има оца поп Булића, има газдарицу тетка Гину. Оде Краљевина за неколико дана, и већ по мојој улици иде чета немачких војника и пева Хајли, Хајло. Ја сам добро учио немачки, имали смо златну професорку – Нада Мамузић, наравно лепа, из Новог Сада. Због ње сви учимо немачки и ја знам шта певају немачки војници –wir Fahren nach England (као путују сада за Енглеску). Они певају а моја два друга, браћа Мајрхофери, доводе ме у затвор уз наклон – комунист.

Овде ме дочекује десетак војника, и један који је весео, цивил, Срећко. Познати Љотићевац. Да ли ме знаш, пита. Како да не. Па кажи. ви сте продавали сир и кајмак на малој пијаци и викали купцима – најбољи сир марке хаос. А ти си мени викао, шта. Ја сам у пролазу као љубитељ Стаљина викао према вама-Хаос, Урнебес, Тајфун, Мећава…води га. Води ме наредник до клупе, лези, легнем, бије ме дебелим кајишем по гузи, боли после десетог ударца, више нисам бројао, плакао сам. Појави се у мојим сузама са осмехом Павле Никитовић, знали смо се из школе…

Павле Никитовић са седамнаест година у униформи коју не знам, он ми објасни док плачем – Ево, види сад војник Одреда добровољачког, нашег Мите Љотића…Више не плачем. у колони сам са још неколико људи, млађих и старијих. Води нас Српска државна стража, Недића, ја сам у колони уз Спасу Јауковића, пријатељ мог оца, геометар, били смо у партизанима. Спасо и ја смо у последњем реду, колона је два по два. Оно што ме запрепастило за Нову Годину 1941. није то што сдам ухапшен и оно мало батина, него ово – идемо поред велике пијаце, ја сам мислио да је цео Чачак у хапсу, као партизански град, јок, на великој пијаци по малом снегу деца се санкају, пијац пун сељака, продаја, жене и Спасо поред мене виче – Цуцула, Цуцула, да на име Цуцула маше нам омањи човек, знам ко је, то кројач Цуцула, Цуцула, Цуцула, маше му Спасо онда по имену Цуцула шири руке, шта ти могу, а могао је, после ми каже Спасо, Цуцула је као Љотићевац постао председник општине. Иде још горе за мене, у мојој улици испред куће отац, шири руке када ме је угледао, одби, каже му жандарм, чујем оца како пита жандарма који нас спроводи.

ПРЕД ПРЕКИМ СУДОМ

Где ћете са њима, у преки суд, и шта ће бити са њима, стражар озбиљно, првих шест у реду пустићемо, ови на крај шесторица биће стрељани…нисам више видео оца, пао је као цвет пребијен на двоје…али се сетио да оде преко пута до тетка Гине и да она замоли попа Булића…

Кад пре, технички завод у Чачку имао је на Нову Годину 1942. године хиљаду и више затворених Чачана, симпатизери партизана. У пролазу кроз ходник завода, маше ми Цале Керко, маше руком изнад главе једно стотинак грађана, жене, маше  као не бој се. (Цале Керковић је још жив, 96 година, професор факултета у Нишу, пензија, чујемо се сваки дан). Да чули смо се и видели, он зна да сад морам на преки суд. Моја група оде у једну собу, мене наредник немачки, гурне на једна врата, она се отворе, шта видим, мала соба, за столом први видим троје људи, немачки официр, официри у униформи Краљевине Југославије, знам човека, у школи сам био у истом разреду са његовим сином, знам капетана Петковића, а у средини поп Булић, добро је, помислих.

Немац официр одмах ме пита директно – Мит Фојер. Имао сам Наду Мамузић за немачки, одмах вичем – Никс Фојер. Јој, не могу да верујем, поп Булић објасни немачком команданту – Мит Фојер. Са пушком, каже поп Булић.

Испред собе Преког суда, дочека ме немачки војник…Snel, нареди. Гурне ме у ходник, па набије на једна врата где пише соба C.

ТЕБЕ ЋЕ МОЖДА ПУСТИТИ

-Шта ћеш ти овде, виче ми у уво Спасо геометар. Она наша група била је овде, и још десетак младих људи. Шта ћеш ти овде…што, ја се скоро радујем што видим Спаса, ма шта што ова соба, соба CE је соба за стрељање…Један високи човек, старији, у сељачком оделу пита целу собу – знате ли песму збогом, мила отаџбино…Спасо ми објасни – Тај стари сељак је Радослав Топаловић јунак из Првог светског рата. Носилац две Карађорђеве звезде…и сада упознајем све из собе Ce. Прилази ми студент Јеверица, знам га, и његовог ћалета, имао је продавницу ексера свих врста, и ево Јверица, ухваћен као партизан, познат из краљевине као комуниста, Јеверица ми шапће – Пурке, ево ти овај мали сат, тебе ће као млађег сигурно да пусте, за нас нема спаса, али ево ти овај мали сат, однеси га мом оцу. Не могу да верујем, прилази ми мали Јоваш, брат старијег Јоваша који је у партизанима био комесар чете…што њега, млад као ја јесте, млад, али због брата ће и ти…млади Јоваш ми даје леп ручни сат, додаје, сада имаш два сата, ваљда ћеш један спасти… ја се уплаших од ових речи. Спаса, он ме загрли, спавај, и стварно заспао сам…устај, неко ме буди. У соби CE смо остали једино Спасо, геометар, и ја… устај. Изнад мене поп Булић. Ја питам што мене…твоји су и ти чували мог малог сина Срба. Викну иза тебе – Антонијевићу, води га…

Спашен од попа Булића због сина Србе, од 1942. године провео сам боље дане од Гестапоа до разних затвора.

Писао сам о томе.

Поп Булић први човек Димитрија Љотића за Србију 1943. године на пазарни дан у Чачку заклали су га четници…

(Лица из ове приче носе своја права имена)