Књига „Јован Милановић – највећи српски обавештајац“ дочекала је у недељи за нама своју трећу промоцију у царском војничком граду Нишу и четврту промоцију у устаничкој Топлици у Куршумлији.

Већ је представљена у Војној академији и Безбедносно – информативној агенцији у Београду, а сада се и Ниш и Милановићева родна Куршумлија упознала са овим несвакидашњим научно-популарним штивом у чијем је центру једна од највећих афера у историји НАТО-а.

О књизи и главном протагонисти говорили су аутори потпуковник Љубан Каран и пуковник проф. Др Илија Кајтез, генерал-пуковник проф. др Бранко Крга, пуковник Мирослав Мишо Бакрач и генерал-мајор Мирко Старчевић. Публика је остала импресионирана сведочењем генерал-потпуковника Јована Милановића који је открио и личне детаље из обавештајног продора у центар тада најмоћније војне алијансе.

Организатор скупа је био СУБНОР града Ниша, коме је била част, задовољство, привилегија и велика одговорност да организује промоцију књиге која говори саамо о јединој истини, у чије име је говорио и вешто модерирао вишечасовни програм пуковник Анђелко Милићевић.

У кратком обраћању, Дејан Мастиловић, главни и дговорни уредник, директор и власник Издавачке куће „Филип Вишњић“ из Београда, најавио је да ће следећа промоција бити 31. јануара у Дому војске у Београду.

Окупљени у свечаној сали Дома војске прво су поздрављени химном „Боже правде“, а потом одали почаст минутом ћутања свим погинулим и несталим у НАТО агресији.

У првим редовима седели су представници Министарства одбране и Војске, служби безбедности, МУП-а, Жандармерије, образовних и културних институција и патриотских организација, студенти Факултета за криминалистику и безбедност Ниш, ученици Гимназије „9. мај“, грађани Ниша и Куршумлије, борци из Врања, Прокупља, Параћина, Новог Пазара, Пирота и других градова југоисточне Србије. Били су ту и представници Руско-српског хуманитарног центра, Српске православне цркве и угледни медији.

Посебну захвалност, модератор Анђелко Милићевић указао је генералу Милосаву Симовићу, команданту Копнене војске Србије!

Милићевић је указао да је о значају обавештајних служби писано много књига, укључујући и чувено „Умеће ратовања“ кинеског стратега и војсковође Сунг Цуа, те да ће о значају српског дела које се нашло пред нама најбоље говорити одломак који је цитирао:

„Као бомба експлодирала је вест коју су 3.новембра 1998.пренеле све светске агенције: Француски официр у НАТО-у шпијунирао за Југославију. Сви наслови и коментари били су прошарани сенком неверице, чуђења и разочарења у најмоћнију војну машинерију на свету , за коју је владало мишљење да је савршена. Да је обавештајни продор у централу НАТО извела нека друга обавештајна сила, као Русија или Кина, изненађење не би било толико велико. Обавештајни продор у врхунски контраобавештајно заштићену највишу команду застрашујуће војне Алијансе који је остварила мала обавештајна служба Србије нико није могао очекивати. Нико није могао очекивати обавештајни успех мале државе жртвоване зарад западних интереса којој су санкцијама пресечене све обавештајне могућности, која није имала офанзивне намере, већ је радила у циљу властите одбране“.

Милићевић је указао да је ово прва детаљна и свеобухватна студија о изузетном подвигу, операцији која спада у три највеће афере после Другог светског рата, и која је пре свега важна јер је у потпуности пореметила планове НАТО који је тиме био принуђен да одложи агресију на Југославију за пола године.

Генерал Јован Милановић је својом акцијом спасао огроман број људских жртава и омогућио нашој војсци „стратегију дисперзије“, најбољу могућу одбрану, смањење губитака и да у рату не будемо поражени. Од планираног тоталног уништења са дистанце, сачуване су две војске – српска војска и војска Републике Српске. Милановићев грандиозан рад се изучава у обавештајним институтима и школама широм света, а аутори Кајтез и Каран написали су штиво из кога треба да уче и наше генерације како храброст, вештина, знање и одлучност чак и у немогућим условима доносе успех , истакао је Милићевић.

Каран је потврдио да је један од главних мотива и био да се направи едукативно штиво младим генерацијама. О раду је даље рекао:

„Тајновитост обавештајног рада подстиче на трагање за одговором на питање ко је највећи српски обавештајац. И сам сам истраживао, те закључио да је ово што је учинио Милановић толико фасцинантно да је питање има ли у светским размерама такав човек. Јер да преко 17 америчких служби, БНД, МИ6, руских служби и свих других са свим њиховим капацитетима, да преко свих њих мала српска служба изађе са оваквим обавештајним успехом! Правили смо упоредну анализу са свим другим српским обавештајцима. Зазирали смо да ли ћемо као утори стећи поверење Милановића да нам да документа, личне фотографије и потребне информације које не би другима дао. Оправдали смо поверење. Зазирали смо и од рецензената, али и од човека који је врхунски дипломата, обавештајац и војник Бранко Крга. Књига показује колико један човек који има знање, храброст и упорност, шта он може да уради: хоћемо из команде НАТО да добијемо оно што је битно да наша држава не доживи стратегијско изненађење…и тако, без икакве припреме, један наш дипломата улази на свечани улаз у Нато пакта седишту у Бриселу! Врх војне снаге на овој планети, а он је тамо улазио – са пропусницом! И међу тим људима долазио до квалитетних и нама неопходних података, до докумената о предстојећој агресији. Милановић је зато – ненадмашан! То је била трећа по рангу операција од Другог светског рата. Имао је 30 или 40 квалитетних извора операција! Ова операција „Олимпик“ којом је спашена војска РС али и наша омогућила је да квалитетно организујемо одбрану. Да нисмо имали те информације, замишљено је било да наша војска буде уништена на спектакуларан начин који би показао свима да се нико не сме одупрети НАТО пакту. И то већ у првим таласима напада. Али, то се није десило! Јер, када су кренули у извиђања пред покретање агресије, видели су да циљева – нема! Такође, био је украден и документ са циљевима операције! Алијанси је остало само то да целу операцију одложи пола године, а нашој војсци је то омогућило додатно време да се спреми за сукоб.“

Коаутор Кајтез је додао да су сви наши великани моћни и свеприсутни јер су о њима написане књиге.

„Ми Срби смо епски народ, али не треба све препустити епу. Морамо да пишемо књиге. И заиста, ово је само прва књига о Милановићу. Јер његово дело је толико епско и митско да је то као да човек крене на Месец без мердевина. Милановић је дошао у Брисел из сатанизованог народа, ушетао међу 17000 оних који су наше зло и урадио немогуће. То је могао само син јуначког народа, народа који има такве библијске кодове као наша голгота преко Албаније! За разлику од наших комшија, који су увек били уз скуте освајача…“, рекао је Кајтез и истакао да зато српска интелигенција моран писати о истини.

У наставку је рекао:

„Ова књига моћнија је од стотине хиљада њихових евра која улажу да потру чињеницу да је агресија била злочиначка. Ова књига се супротставља таквим покушајима. Ми, Срби, нећемо да учествујемо у оправдавању НАТО-а. Овим књигама и оваквим скуповима ми чувамо културу сећања и наш идентитет. Овим књигама и овом духовношћу показујемо да смо велики народ, да смо срце слободе. И зато ће многи људи бити загледани у српство, које показује светлост свету. А наш светионик су људи као генерал Милановић. И зашто онда да светионик не ставимо у корице!? Ова књига јесте споменик Милановићу, али би споменик требало да му подигну Срби са обе стране Дрине! Овај човек је урадио оно чега никада нећемо бити свесни. Ово је време зла, време Европе која нам натура своје невредности. Они који пишу, раде и граде духовне вредности, као будући Милановићи који седе овде, неопходни су нам као припрема – јер наш простор ће бити на мети наших непријатеља и у будућности“.

У том контексту, Кајтез је зналачки додао и ово: „Хвала Богу што је на челу наше Копнене војске генерал Симовић, проверена морална, духовна и професионална громада“.

Милановићев пријатељ Бакрач посведочио је после 60 година познанства, да „Јово не само да је од првих професионалних дана показивао изузетност у раду, карактерним вредностима и идеолошкој усмерености, него је те одлике задржао трајно“. Бакрач је препоручио књигу јер садржи детаље о томе како је Милановић формирао своју мрежу, честитао Милановићу на звању највећег српског генерала и захвалио се пријатељу за све учињено за наш народ и земљу.

Мирко Старчевић захвалио се ауторима јер су „причали снагом разума и истине“ о томе како је „наш врли обавештајац мудро и стрпљиво долазио до података, почео сам и мотивисао људе правом и правдом, тако успостављајући своју мрежу у осињем гнезду непријатеља“.

Такви људи нису хтели да буду послушници својих влада. Један од тих, француз Пјер-Анри Бинел, из затвора је рекао: „Осетио сам понос када сам гледао српски народ како на мостовима брани своју земљу“. То је, да подсетим, човек који није одао име Милановића, рекао је Старчевић.

Подсетио је на Аристотелове речи да човек не треба да се хвали колико воли своју отаџбину него треба да ради за њу. „То је био и остао Милановићев кредо, и у овој земљи је требало да буде дочекан као херој“, закључио је Старчевић, који је прочитао и поруку подршке коју је из затворске ћелије написао и послао генерал Павковић.

Бранко Крга се сагласио да Милановић није добио адекватно признање за свој рад и додао да „ништа није тражио, јер му је највеће признање то што је помогао да имамо мање жртава“.

Милановићева делатност у Бриселу је била по много чему специфична. Као пуковник је отишао у – цивилну дужност. Такви људи су се звали „уграђени официри“. Као такав, могао је мирно да седи у мисији, да повремено нешто напише, уз лењост која је присутна код многих наших дипломата, који иду по пријемима, а не раде оно за шта га суштински наш народ плаћа. Али, Милановић је стављао главу тамо где многи не би потурили ни ногу. У Бриселу је контрола на све стране, а Милановић није размишљао о њима него о војницима из наших бригада који су били виђени да страдају. Милановић је дневно достављао десетак шифрованих страна заснованих на информацијама, које је добијао тешко и ризично. Тако смо ми знали све о агресору, јачини и процедурама доношења одлука. Тако смо агресора предухитрили. Свима који смо радили у служби у то време био је циљ да спречимо рат. Нисмо успели. Из сведочења у Хагу смо видели да нисмо успели јер је Југославија изабрана за модел који ће се понављати у Африци и на Блиском Истоку, рекао је Крга.

Додао је да је амерички генерал Мекмастер јасно рекао да смо „ми њих надмудрили, да смо имали своје људе у Бриселу и код авио база у Италији, да је наша криптоанализа била успешна.“

– За 78 дана, наша војска је имала само 5 одсто губитака. Млађим колегама из војске саветујем да прочитају књигу да би своје дужности боље обављали, пошто ће им све бити много јасније. А пошто јије све у овој књизи откривено, биће још књига, рекао је Крга.

Узевши реч, највећи српски обавештајац се прво обратио команданту Копнене војске Србије генералу Симовићу да би га назао – саборцем!

„Радили смо на два фронта, ја сам радио ван земље, а он је бранио земљу изнутра! Не мислим да се нас двојица у било чему разликујемо. Хвала му! Ми смо асови обавештајне службе. Обавештајна служба је била на врхунцу потреба земље“, казао је на почетку Милановић.

Он се осврнуо на то да претходника у Бриселу никад нисмо имали…

„Слали смо војне дипломате у Етиопију и сличне земље, а никога у Бриселу који је осињак организације која по целом свету води ратове. А ми смо били на почетку њиховог експеримента. На основу анализе, Врховни савет одбране је одлучио да за кратко време, само месец или два, јануара 1995. одем у Брисел. Обукао сам цивилно одело, измислио лажну биографију и четири године био међу њима , а да нису знали да сам био официр, и чак добио чин генерала док сам био тамо. Први контакт је био преко светковине коју је организовала Грчка православна црква. Држао сам се Грка… Одатле је кренуло“, почео је сведочење Милановић.

У наставку је поделио личне детаље:

„Моја канцеларија гледала је на дрворед, у коме је било јато врана, а моја покојна баба је говорила да оне значе да ће неко да умре. С тим у вези…стално сам се сећао једног разговора са пријатељем који ми је рекао да сам у Бриселу са картом у једном правцу. И гледао сам то јато врана.“

Милановићев „грчки почетак“ је био у априлу, после чега су, како сведочи, уследили још „неки контакти“ који су водили ка томе да крајем маја добије ову информацију:

„Око 14 часова, 24. или 25. маја… НАТО је донео одлуку да током ноћи изврши одмазду, јер је руководство РС због односа НАТО према РС узело таоце. Команданту јужног крила НАТО су дали задатак да иде у Напуљ и у зору 25. да нападне циљеве у РС“.

„Обавестио сам Београд, а Пале је до увече добило информацију и 182 Унпрофорца су везана за обавештајне циљеве…тако је РС заштићена од разарања. За РС сам доставио 2500 страница о одлукама која су се тицала ангажовања међународних снага. У пролеће 1998 је Олбрајт шетала по седиштима чланица НАТО и указивала да Југославија је геноцидна земља која је на Косову изазвала хуманитарну катастрофа и треба је казнити. Промовисали су политику перманентне кризе и оценили да ће се разбијањем Југославије створити нови поредак. Олбрајт је српски народ прогласила-генетски геноцидним. Сазрела је идеја о агресији на Југославију. Срео сам се, у једном српском ресторану, са једним дипломатом, који је био школован али и глуп. Подметнута му је ракија, после корнфлекса који једу за доручак. Рекао ми је дневни ред састанка у Лисабону на коме је била нужност хуманитарне интервенције. Током ноћи сам елаборирао причу и написао прву информацију српском државном руководству. Од тада до мог протеривања, свака моја информација, око 1000 страница, је носила наслов ‘Припрема НАТО за напад на Југославију’“, рекао је Милановић и више од сата приповедао о детаљима који су живи доказ да овај човек заиста јесте НАЈВЕЋИ СРПСКИ ОБАВЕШТАЈАЦ.

Председник Скупштине СУБНОР-а Србије, проф. Мирољуб Стојчић уручио је „ВЕЛИКО ХВАЛА“, највеће признање СУБНОР-а Србије, заставнику Владану Аврамовићу, који је тада 1999. године био командир карауле Кошаре у чину водника.

У уметничком делу промоције књиге учествовали су: Лана Вукомановић, ученица петог разреда Основне школе „Момчило Поповић“ из Параћина, Анастасија Стевић, родом из Грачанице, студентица друге године Факултета за криминалистику и безбедност Ниш и Марко Милосављевић, музички уметник и мастер музичке уметности Студентског центра Ниш.

Диана Милошевић, новинар портал Факти

14.децембра 2023.