Угао једне мајке

 

ЖИВОТ ЈЕ ЧУДО

Пише: Ирена Јoвановић, ТВ новинар

Облик живота. Или живот. Облик љубави. Љубав? Има ли простора за облике и видове наших стремљења, компромисе, мање од два зла…? Један је вид пријатељства у коме активно дајете, волите и пружате, други онај кад мислите, пратите, молите се и не стижете… Једно је кад очекујете и мерите, друго кад идете, делате или остављате.

Ово је време чуда у коме необуздани живот станује у мислима, стерилност станује у свакодневици. Врхунац на исходу живота је циљ који симболозује сваки успех, стрела нежности или моћи коју нам често приближавају друштвене мреже, портали, штампа и на концу, телевизија. Све је лако, али захтева рад, упорност, посвећење. Чак се и проблемима морамо бавити дуго, прилазећи им са разних страна како би их извукли испод тепиха и учинили стабилним тло по којем газимо.

Опера је плесала на фасади позоришног трга, река је низводно пуштала тонове поп јазз-а, људи су бирали здраво бирајући мотивацију, а један је модерни гуру казао да је она као туширање, краткотрајна. Мора сваког дана да се практикује. Мотивација! Лењост није дозвољена. Доколичарење: насушно. Пороци односе људе и њихове моћне капацитете којима је недостајала мотивација. Туђа грешка наш је путоказ. Људи су нам огледала у којима се смеше најбоље лекције. Крива огледала која ће једном постати подршка и партнерство. На граничном прелазу, док као преко нишана циљамо исход нашег преласка, јасно је само да то унапред не можемо знати. Нити ми, нити они/оно, са друге стране.