УЖИЧКА РЕПУБЛИКА

УЖИЧКА РЕПУБЛИКА. — Територија западне Србије и Шумадије коју су ослободили НОП одреди у лето и јесен 1941.

У духу директива Централног комитета КПЈ и Главног штаба НОПО Југославије од 4. 7. 1941. о преласку на општи народни устанак, партизански одреди у Србији су почели да нападају фашистичког окупатора и домаће издајнике. Главно жариште пред­стављале су западна Србија и Шумадија где је оружани устанак имао најшире размере. ЦК КПЈ и ГШ НОПО Југославије, који су тада из Београда руководили устанком у целој земљи још у јулу 1941. су израдили план за повезивање мањих и стварање веће слободне територије у западној Србији.

После тромесечних успешних борби, до почетка октобра 1941, биле су ослобођене готово цела западна Србија, долина р. Западне Мораве узводно од Крушевца, већи део Шумадије и долина р. Ибра од Краљева до близу Косовске Митровице. На тој ослобође­ној области окупатор је једино држао изоловане јаче гарнизоне у Краљеву, Ваљеву, Шапцу, Крагујевцу и Тополи. Прва слободна територија, очишћена од немачких окупатора и квислинга, тада се протезала на западу до р. Дрине, на северу до р. Саве, на истоку до р. Велике Мораве и на југу до р. Западне Мораве и р. Увца. Обухватала је јединствено географско подручје од око 15 000 км2 са близу 1 000 000 становника. На њој су се налазили значајни цен­три, као што су: Ужице (Титово Ужице), Пожега, Чачак, Горњи Милановац, Бајина Башта, Крупањ и др. Од посебног значаја, као политички и привредни центри, били су Ужице и Чачак. Повезана је била са слободним територијама јужне и источне Србије, источне Бос­не, Санџака и Црне Горе. После преласка Политбироа ЦК КПЈ и ГШ НОПО Југославије, врховног команданта Ј. Б. Тита и других највиших органа НОП из Београда у рејон Крупња, а затим у Ужице постала је база за руковођење и раз­вијање оружаног устанка не само у Србији, већ и у Санџаку, Црној Гори и Босни, а преко њих и у осталим крајевима Југосла­вије.

Ова слободна територија, позната под именом Ужичка Репуб­лика, постојала је 67 дана (од 24. септембра до 29. 11. 1941). читаву ту слободну територију звали су Ужичка Република… Ту су народна власт и револуционарна војска расле, ту су партизански одреди били не обична група партизана, него лијепо војнички обучени батаљони, чете, водови. . . Људи су почели добијати вјеру, да су се после оног краха старе Југославије ипак нашле снаге које су биле дотле латентне, а које брзо расту. То је имало огроман значај (Тито). Ималр је веома велики значај како за почетак оружаног устанка тако и за његов даљи успешан развитак. На њој су слободним, демократским путем, изабрани органи нове народноослободилачке власти: месни, сеоски, градски, срески и окружни народноослободилачки одбори. Нарочито интензиван рад на избору НОО био је у септембру и октобру 1941. Главни НОО Србије, као највиши орган власти народа у Србији, формиран је 17. 11. 1941. у Ужицу. Народно-ослободилачки одбори су помагали оружану борбу, вршили добро­вољну мобилизацију људства за НОПО, прикупљали храну и решавали друге важне задатке за НОП и становништво на ослобођеној територији. Доносили су и важне одлуке и уредбе. Они су били први зачеци једне суштински сасвим нове револуционарне самоуправне власти. Упорна борба за јачање политичког јединства маса у борби против окупатора и домаћих издајника водена је и кроз формиране организације народноослободилачког фронта (ЈНОФ).

У Ужичкој Републици, која је била организована у служби фронту и на реализацији револуционарне линије КПЈ и представљала прву добро организовану државу у малом, живело се и радило са паролом Сви на фронт — све за фронт. Обновљена је ратом уништена инду­стријска производња. Од нарочитог значаја је била производња пушака, митраљеза, муниције и ручних бомби, фабрике оружја и муниције у Ужицу. Она је одмах по ослобођењу Ужица став­љена под контролу војних власти. Из ове фабрике слато је оружје и муниција у све крајеве Југославије, а нарочито у Босну, Сан­џак и Црну Гору. Исто тако у Чачку су једно време прављене ручне бомбе у радионицама некадашњег Војнотехничког завода. Ус­постављени су поштански, путни и железнички саобраћај. Радници железничких радионица у Ужицу и Љубићу узели су у своје роке сав железнички саобраћај на ослобођеној територији, успоставили га и организовали његово уредно одржавање. Из Чачка је 5. 10 1941. кренуо први партизански воз за Ужице и Вардиште. Ускоро затим, започео је редован железнички саобраћај преко Г. Милановца до с. Бањана и према Краљеву до с. Адрана. О раду железнице ста­рала се посебна железничка партизанска чета. Поред путника превожени су борци} оружје, муниција, храна и друга војна опрема. Пар­тизанска железница располагала је са три путничка и неколико теретних вагона, три дресине, једним оклопним возом и једним санитет­ским оклопним возом.

У ослобођеним градовима су организоване општедруштвене занатске радионице које су радиле за потребе фронта. Женске кро­јачке за веш, кројачке за одело, обућарске и опанчарске радио­нице израђивале су разне врсте одеће и обуће: веш, војничке блузе и чакшире, опасаче, капе, војничке торбице, кожне капуте и кожухе, кратке капуте (доламице), цокуле, опанке, итд., а вршиле су и по­правку старе одеће и обуће. Поред ових, у неким местима биле су организоване и приватне радионице и радње. У Ужицу је обно­вила рад и фабрика коже. Народноослободилачки одбори и партизанске јединице су слали сирову кожу која је ту прерађивана, а затим упу­ћивана у обућарске и кројачкоабаџијске радионице у Ужицу и другим местима и употребљавана за израду обуће, зимских ка­пута и кожуха. Из фабрике тканина, која је у Ужицу, такође, обно­вила рад, материјал је слат у радионице за израду рубља и одела. По­ред кројачких радионица било је организовано плетење чарапа, џемпера и шалова за партизане. Њихова израда била је поверенапојединим домаћицама, а поред тога одржавана су прела по се­лима и градовима на којима су жене и омладинке припремале то­плу, зимску одећу за партизане. У Ужицу и Бајиној Башти су ор­ганизоване радионице за прераду дувана и цигарет-папира. Дуван и папир су упућивани на продају свим местима на ослобођеној територији} а око 5000 кг дувана и папира отпремљено је у источну Босну за Романијски НОПО. Организован је рад ковачких и поткивачких радионица и пекара. У Ужицу, Чачку, Бајиној Башти и дру­гим местима радиле су мензе — народне кухиње за исхрану избеглица и сиротиње. Радници су на масовним радничким митинзима једнодушно’изражавали решеност да својим радом и борбом, сви до једног, допринесу борби за слободу и бољи живот. А на бројним конференцијама, које ту одржаване, сељаци су изражавали спремност да учине све за коначну победу и протеривање непријатеља из земље* Омладина, жене и остали слојеви становништва, Сиром сло­бодне територије, манифестовали су своју одлучност и решеност да уложе све своје снаге и помогну НОБ. Од 28. октобра до 3. 11. 1941. у Ужичкој Републици организована је и недеља Све за фронт) тј. недеља мобилисања свих дотада неискоришћених снага, које су стављене у службу народноослободилачког покрета.

На ослобођеној: територији организована је служба војног са­нитета. Спроведена је мобилизација лекара, апотекара и осталог медицинског особља, а државне болнице, приватне ординације, кли­нике и санаторијуми стављени су под војну контролу. Отворене су и нове болнице. У постојећим мањим здравственим устано­вама, такође, организован је прихват и лечење лакших рањеника и болесника.

Ради обезбеђења материјалних и финансијских средстава по­требних за извршење; бројних обавеза према фронту и позадини, у свим среским, окружним и градским НОО формирани су народно­ослободилачки фондови. Своје фондове одбори су формирали одмах после оснивања, и они су имали врло значајну улогу у раду НОО и у општој мобилизацији снага у оружаној борби. Све новчане казне и приход од заплењене робе уплаћиван је у корист НО фонда.

У Ужицу су успостављени и први органи безбедности поретка (чете народне милиције), органи контраобавештајне тајне службе, на­родна стража код НОО и у градовима градске чете. Организована је новинско-издавачка делатност. У Ужицу су Штампани дневни листови Борба, орган ЦК КПЈ и Вести, у Чачку Новости, у Г. Милановцу Реч народа. листови су обавештавали борце и становништво о резултатима борбе против окупатора и квислинга и доносили нат­писе који су усмеравали политичку линију НОБ и о организацији и задацима НОО. У Ужицу је 13. 11. 1941. отпочео и рад велике партизанске емисионе радио-станице. У градовима су скоро свако­дневно одржаване приредбе, филмске и позоришне представе, кон­церти и предавања. Носилац културно-забавне делатности највећим делом је била омладина. У Ужицу је постојала и посебна омладин­ска партизанска чета, Културно-уметничка чета, која се Старала о културном и забавном животу бораца и становништва. У многим селима, која су до тада тешко знала за ма какве културне приредбе, почео је да се буди интензивнији живот. Одржавани су зборови, пре­давања, посела и приредбе са позоришним комадима, рецитацијама, песмом и музиком. У Ужицу је 17. 10. 1941. одржан и оснива­чки збор Српског народноослободилачког омладинског савеза (СНООС), а у октобру је формирана и Омладинска радна бригада, прва у НОР, и упућена на брање воћа и кукуруза за потребе НОПО и становништва. Отворене су основне школе у свим ме­стима где су то ратни услови дозвољавали. Средње школе нису могле, у овом времену, да отпочну са радом, мада су Чињени напори и у том правцу.

Почетком новембра 1941. четници Драже Михаиловића су из­вршили општи напад на У., али су брзо разбијени. Тешке поразе су претрпели у борби против партизана и становништва код Ужица, Пожеге, Ивањице, Ариља, Чачка, Г. Милановца и Љубовије. Да би спречили даље ширење оружаног устанка и заузели слободну територију Немци су морали да организују своју велику противофанзиву. Ангажујући у њој снаге јачине два корпуса, као и недићевско-четничке јединице, подухват им је успео. Због велике надмоћности у људству, нао­ружању и техници, удружени непријатељ је сломио отпор НОПО и комуникацијама продро на слободну територију. Крајем новем­бра и почетком децембра 1941. партизанске јединице су се по­вукле у Санџак и источну Босну и продужиле борбу на новим подручјима.

Ова операција, уз разне терористичке, политичке и друге мере окупатора, прекинула је развитак У. у оној фази када је почела да даје највеће војне \ политичке резултате. Сазнања стечена у У. била су драгоцена за НОБ. Ту су, уз директно учешће Ј. Б. Тита и осталих чланова Политбироа ЦК КПЈ и Врховног штаба НОПО Југославије разрађене стратегија и тактика НОБ и народне рево­луције, идејно-политичке поставке о народној власти и стечена прва практична искуства, која су била од велике користи за даљи развој и изградњу власти радног народа у нашој земљи. Повлачење и губитак слободне територије у западној Србији нису имали за нашу даљу борбу неке трагичне последице, јер смо ми у то вријеме већ имали слободне територије у Босни и Херцеговини, у Хрватској и Црној Гори. Ми смо и касније, не једанпут, изгубили неку слободну територију, али смо увијек освајали још веће територије. Губитак једне значио је за нас задатак да освојимо друге, или исте са још већим простором (Тито).

 

Материјали преузети из „Војне Енциклопедије“ – Друго издање, Београд 1970