На развој ратних доктрина и оружаних снага појединих земаља између два светска рата битно су утицали различити друштвени од­носи и економске могућности. Производња техничких средстава, укључујући и војна, нагло се развија. Моторна возила, авиони и тенкови стално се усавршавају и постају најважнија борбена сред­ства; формирају се крупне ваздухопловне, моторизоване, оклопне, механизоване и ваздушнодесантне јединице. Повећава се брзина га­ђања аутоматском оружју, а артиљеријским оруђима домет, пробојност, брзина гађања, покретљивост. За будући рат предвиђа се и припрема још јаче ангажовање војних ефектива и целокупног еко­номског потенцијала земље.

Гледишта на вођење рата и карактер оружаних снага у запад­ним земљама развијала су се под утицајем опште кризе капитали­зма, класне борбе и међусобних супротности. У Француској, на основу искустава из И СР, стратегија добија изразито дефанзивни карактер, који се, поред осталог, потврђује и изградњом Мажиновљеве линије. У В. Британији, под утицајем Фулера и Лидел Харта, а полазећи од гледишта да британска армија у будућем рату неће учествовати крупним снагама у операцијама на европ­ском континенту, поклања се пажња изградњи мале, добро увежбане и веома покретљиве војске. САД су дочекале почетак 2. СР са недовољно јасно дефинисаном војном доктрином, посебно за поједине видове и родове. У Немачкој, после доласка нацизма на власт и усвајања агресивних ратних циљева, изграђена је концеп­ција о муњевитом рату, која почива на синхронизованој употреби великих здружених, оклопних и механизованих јединица уз снажну подршку авијације и других родова војске у изразито офанзивним дејствима, којима се тежи да се једновременим, из­ненадним и брзим ударима јаких снага с копна, из ваздуха и са мора непријатељ што пре разбије и доведе до пораза. У СССР стратегија је имала офанзивни карактер — сматрало се да непријатеља треба уништити на његовој територији, што ће се постићи низом једновремених и узастопних офензивних операција, повезаних јединстве­ним стратегијским планом, уз тесно садејство копнених, ваздухопловних и поморских снага. Мање државе заснивале су своја гледишта на искуствима из И СР. — На основу гледишта о карактеру будућег рата, поједине земље изграђивале су своје оружане снаге ( Француска, Италија, Јапан, Немачка, Пољска, Савез Совјетских Социјалистичких Република, Сједињене Аме­ричке Државе, Велика Британија, Југославија).

У поморским доктринама великих сила преовладавало је гле­диште према којем су главну улогу у борби за превласт на мору имале флоте крупних површинских бродова; према британским и америчким гледиштима носачи авиона и морнаричка авијација имали су подређену улогу у односу на бојне бродове, док су им Ја­панци, заједно са бојним бродовима, наменили оперативне и стра­тегијске задатке. — Сам развој ратних морнарица великих сила између два светска рата и њихов међусобни однос снага, носили су снажан печат ограничења, која су земље победнице споразумно прихватиле на Вашингтонској (1921/22) и Лондонској (1930) конфе­ренцији о разоружању, а која су Немачкој, у још већој мери, била наметнута Версајским миром. Трка у наоружању, започета средином четврте деценије XX в., после неуспеле друге Лондонске конференције о разоружању (1935/36), није до избијања рата битно изменила успостављене односе, али је ојачала флотне снаге Нема­чке, Италије и Јапана.

Развој ратног ваздухопловства од завршетка И СР до 1925, углавном, стагнира: одмах после рата производња авиона је осетно смањена, а број вазд. јединица сведен је на најнужније мирнодопске потребе; у организацији, техничком развоју и гле­диштима на употребу, није било битнијих промена, али је научноистраживачки рад био доста интензиван. Од 1925. до 1932. настаје бржи развој: формирају се нове јединице, проширује се вазд. индустрија, стварају се резерве летачког кадра и резерве сировина; јављају се нови типови авиона са већом брзином, носивошћу и радијусом дејства, и јачим наоружањем. У погледу употребе постоје, углавном, два гледишта: једно, по којем је главни задатак РВ подршка КоВ РМ, и друго — самостална дејства, при чему је приоритетни значај придаван бомбардерској авијацији у односу на остала средства оружане борбе. У периоду 1933—39. РВ се нагло развија. У техничком развоју наступају квалитетне промене: повећање снаге мотора, увођење авиона једнокрилаца с увлачењем стајног трапа и променљивим кораком елисе, уводе се нови топови и митра­љези, побољшава се радио и фото-опрема. Истовремено са квалитетним порастом, РВ се бројно повећава, што условљава нову организа­цију — стварају се крупне вазд. јединице (вазд. армије). Посебна пажња обраћа се повећању и оспособљавању кадрова за руко­вање новим материјалима, па се повећава број вазд. школа и курсева. Реорганизацијом вазд. позадине знатно се повећавају маневарске могућности РВ. У новим теоријама о рату (му­њевити рат) РВ се придаје прворазредни значај, а у погледу концеп­ције употребе оно је скоро код свих држава намењено за подршку КоВ (РМ), ПВО и самостална дејства. Зависно од услова (политичко-стратегијских и оперативно-тактичких) поједине земље при­дају већи или мањи значај појединим задацима, па у том смислу и усмеравају развој РВ.

Материјали преузети из „Војне Енциклопедије“ – Друго издање, Београд 1970