Први знаци велике економске кризе осетили су се у САД у јесен 1929; убрзо је криза захватила целокупну економику низа ка­питалистичких држава. Њене последице ланчано су се одразиле и у колонијалним и у полуколонијалним земљама. Четворогодишња криза проузроковала је јако опадање привредног развоја не само земаља непосредно захваћених кризом, већ и целог капиталистичког света. Економска криза погодила је посебно тешко радне масе. Незапосленост је достигла огромне размере. У 32 веће капиталис­тичке државе број незапослених био је у 1933. око 30 милиона људи; само у Сједињеним Америчким Државама тада је остало без посла око 15 милиона људи. Последице економске кризе тешко су погодиле и пољопривреду. Аграрни производи нису се могли пласи­рати на светским тржиштима, пошто је велики део становништва градова остао без сталних прихода. Трговачки трустови и велики пољоприв­редни поседници одржавали су високе цене уништавањем огром­них количина залиха живежних намирница, принудујући, истовремено, сељаке да продају у бесцење плодове свог рада и распродају земљу и инвентар.

Дуготрајна економска криза појачала је у капиталистичком свету борбу за тржишта, сфере утицаја, извоз капитала. Повећавају се издаци за наоружање. Мали народи доспели су у још већу за­висност, колоније су још јаче исцрпљиване, у друштвеним крета­њима настаје још веће диференцирање. Противречности капиталис­тичког света у условима дубоких економских и друштвених по­треса давале су све више маха реакционарним, реваншистичким и империјалистичким струјама.

Агресивне силе иступале су све отвореније са својим реван­шистичким захтевима, игнорисале и чак деловале против закључака и одлука Друштва народа, што је, практички, водило ка његовој постепеној ликвидацији. Водеће земље на Западу не супрот­стављају се ефикасно политици и поступцима агресивних сила.

Оружану борбу за нову поделу света први је почео Јапан. Јапански милитаристи 1931. отпочињу окупацију Манџурије да би се, тобоже, заштитили од кинеске опасности, у ствари, да би се дочепали те веома богате области и претворили је у базу за своју даљу експанзију на азијском континенту. До марта 1932. Јапанци су окупирали читаву Манџурију и од ње створили марионетску државу Манџукуо (Манцхукуо). Почетком наредне године ми­литаристички Јапан заузима провинцију Зо-Хо (Јо-Хо Схенг) у северној Кини; јапански милитаристи отпочели су тако прву етапу свог плана о стварању тзв. великоисточног животног простора ( Јапанско-кинески ратови). Јапанска агресија није наишла на енергичан отпор великих сила и поред тога што је Јапан нарушио Бријан-Келогов пакт, одлуке Вашингтонске конференције и принципе Друштва народа, које је прихватио као потписник, односно као члан. Друштво народа је оштро осудило тек 1933. јапанску агре­сију, због чега је Јапан исте године иступио из светске организа­ције, а 1934. отказао и Вашингтонски споразум. — Окупацијом Манџурије, настављањем агресије у друге кинеске провинције, јапански милитаристи директно су угрозили независност Кине и дошли у сукоб с интересима САД, В. Британије и Француске на Дале­ком истоку, а иступањем из Друштва народа изазвали озбиљну кризу те међународне организације.

У међувремену тежиште светских збивања поновно се преноси у Европу, у Немачку, коју је велика економска криза тешко по­годила. Број незапослених непрекидно је растао (1931. преко 6 000 000), а зараде радника стално су опадале. Економска криза изазвала је и политичку. У таквој ситуацији Хитлерова Националсоцијалистичка партија успела је да обезбеди подршку у империја­листичким круговима немачког друштва. У Хитлеру, који наја­вљује експанзију и наоружавање, немачки финансијски магнати виде пут сопственог јачања. Високе руководиоце немачких ору­жаних снага, Рајхсвера, привлаче Хитлерови планови јачања ору­жане силе. Реакционарни кругови великих сила, због крајње неприја­тељског става нацистичког програма према марксистичкој идеоло­гији, радничком покрету и СССР, виде у доласку Хитлера на власт могућност претварања Немачке у ударну песницу против Со­вјетског Савеза, са чијим се успесима у унутрашњој изградњи и све већом афирмацијом у свету, не могу помирити. У таквим околностима, јануара 1933. нацисти долазе на власт, и терором, провокацијама и лажним обећањима учвршћују је. Нарочито су се брутално обрачунавали са најозбиљнијим противником — Комунис­тичком партијом Немачке. Немачка је ушла у најмрачнији период своје историје. — Одмах после преузимања апсолутне власти, нацисти сву политичку, економску и војну активност земље усмеравају на остварење циљева које је Хитлер још 1925. изнео у својој књизи Меин Кампф, програмској платформи националсоцијализма. Територијални експанзионизам је његова основа. По Хитлеру решење кључног проблема, животног простора (Лебенсраум) немачког народа, треба наћи у експанзији у Европи, првенствено, на Истоку (Дранг нацх Остен), где леже плодне земље, богати извори сировина, куда је традиционално усмеравана немачка тежња ка ширењу. Поред тога на Истоку је Совјетски Савез, чије је униш­тење као идеолошког противника један од примарних задатака нацистичке Немачке. Но, поход на Исток не може се остварити без претходног покоравања на Западу, без сламања Француске. Реализација тог плана почивала је на комбинацији употребе оружане силе, терора, националсоцијалистичке пропаганде, учена и активности пете колоне. — Први кораци нацистичке Немачке у међу­народним односима јасно су најавили Хитлерове претензије и ме­тоде. Западним, капиталистичким државама, пре свега, Француској, В. Британији и САД, да би у почетној фази своје експанзије осигурао њихову подршку, представио је нацистичку Немачку као брану против СССР. Тежио је да што више искористи супротности међу капиталистичким државама, првенствено, између Француске и В. Британије. Одмах је приступио остварењу што ближе сарадње с фашистичком Италијом и милитаристичким Јапаном. Подржавао је све реакционарне покрете и елементе који су могли да доведу фашизам на власт у некој од европских земаља. Безобзирном пропаган­дом и мешањем у унутрашње послове суверених држава (Чехословачка, Пољска, Аустрија, Југославија), подстрекавао је не­мачке мањинске групе на реваншистички пангерманизам и цепкање националних територија. Све то било је непосредно усмерено једном циљу: постепено, појединачно, паралишући јединствени отпор других земаља, потчињавати нацистичкој Немачкој државе и области Европе.

У складу с општом политичком констелацијом у свету, фаши­стичка Италија је, у погодној атмосфери попуштања западних зе­маља све јачем притиску фашизма у свету, изнудила 1935. од Фран­цуске области Тибести у Сахари и Думејру (Рас Думеира) у Со­малији, и почела агресију на Етиопију ради стварања свог источно-афричког царства. После седам месеци ратовања скршен је 1936. херојски отпор етиопијске војске и народа ( Италијанско-етиопијски ратови). Друштво народа прогласило је Италију агресором и одредило економске и финансијске санкције против ње. Но, оне, првенствено, због попустљивости става влада Француске и В. Британије, из сопствених интереса, нису примењене. Штавише, Фран­цуска и В. Британија признале су 1938. италијанскн анексију Етиопије.

Јачање фашизма распламсало је разна реваншистичка и нацио­налистичка стремљења и у другим земљама пораженим у И СР. Њихови руководећи кругови све више се приближују нацистичкој Немачкој и фашистичкој Италији. Клаузуле мировних уговора о огра­ничавању јачине оружаних снага и наоружања, које су и до тада кршиле у разним формама, све отвореније негирају. Бугарска је противно одредбама Нејиског мира већ 1934. имала 4 армије са 8 дивизија. Мађарска по Тријанонском миру није смела имати под оружјем више од 35 000 војника. Она, међу­тим, пред рат има 8 армијских корпуса. Пред таквим развојем догађаја, а првенствено због све отворенијих реваншистичких аспи­рација Бугарске, балканске земље — Југославија, Румунија, Грчка и Турска склопиле су 9. 2. 1934. Балкански савез ( Бал­кански савези) ради учвршћења мира и одржавања постојећег територијалног статуса на Балкану. Но, ни тај савез, као ни раније склопљена Мала Антанта, у критичним тренуцима који ће ускоро наићи, неће оправдати своје постојање.

Антифашистичко расположење у свету расло је упоредо с јача­њем фашизма. Оно долази до изражаја, најпре, у протестним штрај­ковима и демонстрацијама, па стварањем антифашистичких удру­жења која, коначно, уједињују прогресивне покрете и партије у Народни фронт. Седми конгрес Коминтерне, одржан у Москви 1935, био је највећим делом посвећен борби против фа­шизма, који је оцењен као главна опасност за мир. Дате су смернице за стварање јединственог антифашистичког фронта. Упркос отпору реакције, коалиције партија Народног фронта имају видне успехе, а у неким европским земљама (нпр. у Француској и Шпанији 1936) преузимају привремено и власт. Светско јавно мнење све оштрије и организованије осуђује фашистичке поступке. Комунистичке партије су наступале као иницијатори и главни побор­ници уједињења напредних снага у борби против фашизма.

Милитаристички Јапан, пошто је операцијама 1931—36. створио солидну основицу, прешао је средином 1937. у општу офанзиву у Кини. Друштво народа је на захтев Кине поновно покушало да интервенише против јапанске агресије. Но, све се свело на препо­руку да Јапан потражи мирно решење за спорна питања, што је остало без икаквих резултата. САД, В. Британија и Француска, иако је јапанска даља оружана експанзија у Кини озбиљно угро­жавала њихове интересе у овом делу света, нису ништа предузеле. Кинески народ, препуштен тако својој судбини, мобилисао је сопствене снаге. Куоминтанг је, после дугог одбијања, у септем­бру 1937. прихватио иницијативу Комунистичке партије Кине о стварању јединственог антијапанског фронта. Но, и поред тога, Јапан је до краја 1938. освојио најбогатије области, главне железничке линије, луке и градове Кине. Јапански милитаристи су се супротставили отпору у освојеним областима Кине жестоким те­рором ( Јапанско-кинески ратови). — После консолидације у Кини, милитаристички Јапан покушао је да продре и на совјетску територију на Далеком истоку. У периоду 29. јул — 11. 8. 1938. јапанске снаге упале су на територију СССР у рејону Хасан језера, али су јединице совјетске Специјалне далекоисточне армије, после огорчених борби, избациле агресора. Но, јапански милитаристи нису се одрекли својих агресивних планова. У мају 1939. јапанске јединице продрле су на територију Монголске На­родне Републике. СССР је пружио помоћ нападнутом савезнику. Совјетска 1. армијска група и монголске снаге успеле су да у операцијама мај—август 1939. на р. Ха-Ло-Шин приморају Јапанце на повлачење. Пошто је наишла на тако енергичан отпор, јапанска агресија на Далеком истоку неће више захватати совјет­ску и монголску територију.

Захваљујући, пре свега, попустљивости западних сила према све агресивнијем фашизму, Европа се убрзаним корацима при­ближавала рату. Нацистичка Немачка, широко се користећи антисовјетским расположењем дела утицајних кругова В. Британије, Француске и САД, вршила је неопходне припреме да у погод­ном тренутку приђе отвореном наоружању. Да би се, најпре, ослободила свих међународних обавеза, већ 14. X 1933. иступа из Друштва народа, а две године касније отказује све одредбе Версајског уговора. До јесени 1934. утростручена је, у односу на стање пред долазак нациста на власт, јачина немачких копнених снага; почело је стварање снажних мотомеханизованих јединица. Законом о изградњи оружаних снага — Вермахта (Wермацхт), донетим 16. 3. 1935, уведена је у Немачкој општа војна оба­веза; предвиђено је да јачина Вермахта буде 36 дивизија. У марту 1935. пришло се и ужурбаној изградњи ратног ваздухопловства. — Реаговања западних сила на те кораке нацистичке Немачке била су, у суштини, само декларативног карактера. На конференцији представника Француске и В. Британије 11—14. 4. 1935, сазваној да се размотре мере које треба предузети против Немачке због кршења војних ограничења Версајског мира, нису прихваћене никакве санкције. Друштво народа је 17. 4. 1935. констатовало да је Немачка повредила Версајске одредбе. Све је остало на томе. У таквој ситуацији Француска је прихватила предлог СССР о закључивању пакта о узајамној помоћи. Пакт је, са роком трајања од пет година, потписан 2. 5. 1935. Њиме је предвиђено пружање узајамне помоћи у случају да једна од потписница буде безразложно нападнута од неке европске државе. Убрзо потом, 16. маја, СССР је сличан уговор потписао са Чехословачком, савезницом Француске. Ти уговори могли су постати снажна баријера агресији и језгро за стварање европског система колек­тивне безбедности. Но, првенствено због става француских руко­водећих кругова, догађаји ће убрзо показати сву њихову неефи­касност. Немачка је успела да искористи совјетскофранцуски уговор као изговор за своје даље агресивне поступке. Изјавила је да је совјетскофранцуски уговор о узајамној помоћи уперен против ње, и да негира одредбе Локарнских уговора. Због тога Хитлер отказује Локарнске уговоре. Убрзо потом, 7. 3. 1936, нацис­тичка Немачка извршила је ремилитаризацију Рајнске области (Рхеинланд). Тај, у уско војним мерилима незнатни догађај — само су 3 немачка батаљона прешла на леву обалу Рајне — имао је изванредно значајне психолошке, политичке и војне последице. За­падне силе, пре свега, В. Британија, која је била гарантујућа сила Локарнских уговора, и Француска, која је тим актом непосредно угрожена, међусобно несложне и под утицајем реакционарних кругова, нису зауставиле нацистичку агресију на њеном почетку и у тренутку када је Хитлер располагао само са 40 слабих дивизија.

Заједнички циљеви и идеологије приближили су бивше непријатеље из И СР. Фашистичка Италија и нацистичка Немачка, убрзо после доласка нациста на власт у Немачкој, почињу све тешње сарађивати на међународној сцени, припремајући се за освајачке походе.

У шпанском националноослободилачком рату 1936— 1939 интервенисале су фашистичка Италија и нацистичка Немачка на страни побуњеника, упућивањем трупа и ратног материјала. Италијанским фашистима, који су желели да Средоземно море претворе у италијанско језеро, било је потребно да чврсто стану на Пиринејско полуострво. Немачка, која се припремала за рат, тежила је да заде у позадину Француске и учврсти се на комуникацијама. В. Бри­танија и Француска нису предузеле никакве кораке против те фа­шистичке интервенције. Штавише, својом политиком немешања у уну­трашње ствари Шпаније, само су ишле на руку фашистима. Светско јавно мнење, насупрот, оштро је осудило тај акт. У Шпанију су из 53 земље света похрлили добровољци да помогну шпанском народу у борби против фашизма, за одбрану Републике ( Интернационалне бригаде). — Нацистичка Немачка и фашистичка Италија усклађују своје циљеве 25. X 1936. с тзв. Октобарским протоколом о војној и политичкој сарадњи; ствара се тако Осовина Рим-Берлин. У борби против међународног радничког покрета ангажује се и милитаристички Јапан, који са Немачком 25. 11. 1936. закључује Антикоминтерне, пакт ; наредне године том пакту при­дружује се и Италија. По угледу на друга два своја партнера, и Италија 1937. иступа из Друштва народа. Немачка, Јапан и Италија све више заједнички наступају; Антикоминтерне пакт постепено се претвара у војни савез ( Тројни пакт).

Ремилитаризацијом Рајнске области и припајањем Сарске области после извршеног плебисцита, нацисти су обезбедили услове за своју даљу експанзију. Један од крупних проблема између Немачке и Италије — укључивање Аустрије у немачку интересну сферу, решен је при склапању савеза Осовина Рим-Берлин, у октобру 1936. Хитлер је одмах издао наређење немачком Генералштабу да изради план за окупацију Аустрије. Најпре је, отворено се мешајући у унутрашње ствари Аустрије, приморао председника аус­тријске републике да марта 1938. постави за канцелара вођу аус­тријских националсоцијалиста А. Сајс-Инкварта (Артур вон Сеyсс-Инqуарт). Овај је одмах, тобоже ради успостављања реда, позвао немачке трупе. Немци су 12. марта прешли аустријску границу и истог дана ушли у Беч. Сутрадан је објављено припајање Аустрије Немачком Рајху; извршен је Аншлус. Немачка је тако добила заједничку границу с Италијом, Југославијом и Мађарском, и врло повољну основицу за напад на Чехословачку и експанзију према југоисточној Европи. И ова нацистичка агресија, уз слабе појединачне протесте, прихваћена је као готова чињеница. Хитлер прелази на веслачко изазивање кризе са Чехословачком. Настоји при томе да свој план освајања Чехословачке оствари без мешања других држава, у првом реду, Француске и СССР, које су са Чехо­словачком имале уговоре о узајамној помоћи. По његовој дирек­тиви судетски Немци у Чехословачкој, подстрекавани од нацистичке партије судетских Немаца, траже самоуправу, а затим и присаједињење Немачкој ( Чехословачка). Пред новом опас­ношћу, британска и француска влада поновно одступају; налазе решење кризе у жртвовању суверенитета Чехословачке. Није по­могла ни одлучност чехословачког народа да се одупре агресији, ни свестрана подршка целокупне демократске светске јавности која је тражила од својих влада да енергично спрече фашистичку агре­сију на Чехословачку. У међувремену је Совјетски Савез, на основу постојећег уговора са Чехословачком, понудио Фран­цуској да заједнички пруже помоћ Чехословачкој, али, та иниција­тива није прихваћена. Ни Француска ни В. Британија нису биле вољне да се одупру експанзији сила Осовине. Долази до Минхенског споразума, којим су западне силе 29. 9. 1938. принудиле Чехословачку да Немачкој уступи Судетску област (Судетy). Да би придобиле Хортијеву Мађарску у даљим плановима, Немачка и Италија приморавају првом Бечком арбитражном ( Бечке арбитраже), 2. 11. 1938, Чехословачку да уступи Мађарској део Словачке и Поткарпатске Русије.

Хитлер се није задовољио припајањем Судетске области; сма­трао је то само етапом у остварењу свог плана потпуног по­коравања Чехословачке. Пошто је искористио споља инспирисане тешкоће у Чехословачкој, Хитлер 14 3. 1939. наређује да немачке трупе окупирају Чешку и Моравску, а сутрадан проглашава над тим покрајинама немачки протекторат. Словачки профашисти про­глашавају тада независну Словачку, а Мађарска запоседа остали део Чехословачке (део Поткарпатске Русије). Већ 22. марта Немачка је принудила Литву да јој уступи Клајпедску (Кнаунеда) област. — Фашистичка Италија почела је оружану експанзију на Бал­кану — напала је 7. априла Албанију и припојила је италијанској круни. — Знајући да ће наредни период дипломатске борбе захтевати још чвршће јединство фашизма у припремама за оружане по­ходе, нацистичка Немачка и фашистичка Италија склопиле су 22. 5. И939. пакт о војној и политичкој сарадњи ( Челични пакт).

Нацистичка Немачка убрзо је наставила своју агресију у Европи. Већ крајем марта 1939. она поставља нов захтев — тражи од Пољске враћање Данцига (фианзиг — Гдањск) и успостављање везе Источне Прусије са Немачком преко пољског коридора. Пољска влада је енергично одбила тај захтев. Увиђајући да би их даља агресија фашистичких сила, посебно Немачке, непосредно угрозила, В. Британија и Француска предузимају одлучујуће кораке. В. Британија је, да би Немачкој показала да није спремна да и даље мирно гледа на њена освајања, изјавила 31. 3. 1939. дагарантује интегритет пољских граница, а 6. априла склопила с Пољском спора­зум о узајамној помоћи, којим се обавезала на пружање не­посредне војне помоћи Пољској у случају да Немачка изврши напад на њу; 13. априла и француска влада потврђује раније склопљени француско-пољски савез. Хитлер отказује 28. априла Немачко-пољски пакт о ненападању из 1934.

Између СССР, В. Британије и Француске водени су од априла до јула 1939. прелиминарни политички разговори о закључењу одбрамбеног савеза, али нису постигнути резултати. Војни преговори вођени у првој половини августа 1939. остали су, такође, без ре­зултата. Последња повољна прилика образовања пред рат јаке антихитлеровске коалиције тако је пропуштена. У међувремену, Немачка је понудила СССР закључење повољног трговачко-кредитног споразума, који је, после краћих преговора, потписан 19. августа. Убрзо потом, већ 23. августа, на немачки предлог склопљен је и споразум о ненападању између Немачке и СССР. Пошто је тако отклонила у том тренутку бојазан од англо-француско-совјетског савеза и уверена да ће западне силе и даље остати само при декларативним протестима, нацистичка Немачка ће убрзо отпочети агресију против Пољске и изазвати избијање другог светског рата.

Материјали преузети из „Војне Енциклопедије“ – Друго издање, Београд 1970