Уговори о миру, који су означили и формално крај И СР ( Версајски мир, Сенжерменски мир, Нејиски мир, Тријанонски мир, Севрски мир), не само да нису ублажили основне супротности капиталистичког света, него су довели до борбе за нове интересне сфере, тржишта, изворе сировина, стратегијске базе. Као одраз тежњи народастворене су нове националне државе у Европи (Краље­вина СХС, Чехословачка, Пољска), али је остао и низ нерешених етничких, економских и политичких проблема, што је носило у себи потенцијалне опасности од нових сукоба. — Једна од значајних одлука сила победница, на мировној конференцији у Версају, која је требало да допринесе сређивању односа у свету, била је, на предлог В. Вилсона, председника САД, оснивање Друштва народа, прве опште међународне организације држава чији је циљ био очување мира мирољубивим решавањем међународних спорова.

Наслеђене и новостворене противречности капиталистичког света убрзо су се заоштриле. Међу силама победницама једне су те­жиле не само да задрже и заштите стечена права, већ и да их прошире ( Британија, Француска, САД), друге да накнадно реализују неостварене територијалне претензије (Италија, Јапан). Победене државе, незадовољне мировним обавезама, већ првих година после завршетка И СР труде се на разне начине да их се ослободе или да их обезвреде.

Француска, В. Британија и САД, разједињене борбом за тржишта и примат у свету, а сложне у тежњи за слабљењем СССР и у угушивању антиколонијалног и међународног радничког покрета, прећутно прелазе преко агресивних планова Немачке, Италије и Јапа­на. У Вајмарској Немачкој силе победнице не спречавају, пре свега, желећи да она буде брана против снажења револуционар­них стремљења, уочљиво јачање милитаристичко-реваншистичких кру­гова. Штавише, на Лондонској конференцији 1924. В. Британија се заложила за обнову економског и финансијског потенцијала Немачке и предложила смањење њених репарација из И СР. То ће, уз помоћ САД по Дозовом (Дазвес) плану, касније допуњеном крупним зајмовима, омогућити Немачкој да брзо постане једна од еко­номски водећих светских сила. Биће тако посредно створена основа за касније стварање снажних оружаних снага Немачке. Локарнским уговорима 1925. гарантован је интегритет граница Немачке и њој суседних западних држава одређених Версајским миром. Немачка је 1926. примљена у Друштво народа. Када су 1922. у Италији преузели власт фашисти, отворено се поставља питање ревизије мировних одредби; фашисти теже обнови Римске Империје. Непосредни циљеви су превласт у Средоземном мору, доминантна улога на Балкану, стицање нових колонија. Француска и В. Британија, тамо где нису саме угрожене, подржавају италијанске претензије. Италија је коначно анектирала Ријеку 1924. Пре тога, 1921, отела је од Албаније острво Сазан. Лозанским уговором 1923. добила је Додеканез. По одредбама Италијанско-албанског уго­вора о одбрамбеном савезу 1927, Италија је добила право да у слу­чају потребе доведе своје трупе на албанску територију. Наредне године признато је Италији право равноправног управљања Тангером с Француском, В. Британијом и Шпанијом. САД, са своје стране, доприносе јачању фашистичке Италије, помажући стабилизацију њене привреде. Јапан је непосредно после завршетка И СР тежио да прошири свој утицај на Далеком истоку, првенствено, у Кини. Но, на Вашингтонској конференцији 1921/22. мора да се помири привременим слабљењем утицаја у Кини за рачун САД. Прихватајући формално међународне обавезе, Јапан после Конференције убрзано повећава војни потенцијал, припремајући се за агресивне подухвате. Главни носиоци јапанске експанзионистич­ке политике биће милитаристички кругови. Основне смернице њиховог експанзионистичког плана формулисане су у Танакином меморандуму цару 1927. Већина малих држава, учесница савез­ничке коалиције у рату и оних које су створене после рата, политиком попуштања великих сила према побеђеним земљама, суочене су убрзо са реваншистичким претензијама побеђених суседа. Пред опасношћу од реваншистичких претензија Мађарске и рестаурације хабсбуршке аустроугарске монархије, Југославија, Чехословачка и Румунија 1920. и 1921. образовале су Малу Антанту.

Совјетски Савез се одмах после завршетка грађанског рата ( Грађански рат у Русији, 1918—1920), истовремено са савлађивањем крупних тешкоћа у обнови и индустријализацији земље, ангажује свим снагама на сламању политичке и економске блокаде и на нормализацији односа са другим државама. У периоду 1920— 26. СССР је потписао трговачке споразуме и успоставио дипло­матске односе са низом земаља ( Савез Совјетских Соци­јалистичких Република). Совјетска делегација учествовала је 1927. први пут на Конференцији за разоружање у Женеви. У 1929. СССР је приступио са још 62 државе Бријан-Келоговом пакту, који је, и поред крупних недостатака, био значајан корак у мирољубивим стремљењима, јер је први поставио међународно-правна начела о забрани прибегавања рату.

Међународни раднички покрет у годинама после И СР био је у сталном успону. Постојање и успеси у унутрашњој изградњи и спољној политици прве социјалистичке државе, и делатност Коминтерне, повољно утичу на јачање радничког покрета, на оснивање и организационо учвршћење постојећих партија. Синдикати и друге напредне организације обухватали су у то време у капиталистичким државама око 40 милиона радника. Оне ће касније одиграти зна­чајну улогу у мобилисању маса за борбу против фашистичке опас­ности.

У послератном периоду идеја о деколонизацији, подстакнута, у великој мери, победом октобарске социјалистичке револуције која је широко одјекнула међу поробљеним народима света, знат­но је ојачала. Због тога се колоније победене Немачке и арапски делови бивше Отоманске Империје не дају силама победницама у И СР као поседи, већ као мандатне територије, којима ће, фор­мално, управљати у име и под контролом Друштва народа. Поред тога у многим колонијама избили су немири, организују се осло­бодилачки покрети. У 1919. у Египту је избио устанак; истовремено Афганистан објављује рат В. Британији ради стицања независности ( Англо-афганистански ратови). Од 1919. до 1926. Абд ал-Крим води у Мароку организовани устанак против француских и шпанских трупа за ослобођење своје земље ( Шпанско-рифски ратови). У Либији Италијани се годинама боре против домородачких племена која настоје да очувају неза­висност. У Сирији Французи 1922. гуше ослободилачке тежње сиријског народа, али се већ 1925. суочавају с новом побуном и двогодишњим ослободилачким ратом. У Ираку избија 1920. устанак против Британаца. У Индији, одмах после И СР јавља се снажан национални покрет за независност. У Индокини, после образовања револуционарне организације Виет Нам Куок Дан Данг, 1926, борба за национално ослобођење добила је јасније циљеве и шире размере. У Бурми настаје превирање и тежња за одвајањем од британског доминиона Индије. У Холандској Источној Индији ( Индонезија) избија 1926—27. оружани устанак за ослобођење од колонијалног ропства. У Кини 1924. почиње револуција ( Кинеска револуција).

Материјали преузети из „Војне Енциклопедије“ – Друго издање, Београд 1970