НЕЗНАЊЕ  СЕ ПРЕТВАРА У ПРАВО ИЛИ СЕ ФАЛСИФИКОВАНА ИСТОРИЈА СУДСКИ НАМЕЋЕ КАО ИСТИНА

Пише: проф.др Миодраг Зечевић

Југословенска и српска ратна стварност 1941-1945. злоупотребљена је после двехиљадитих у политици, науци и култури, активношћу државе, правосуђа и политичких партија и од намере и од незнања.Краљевина Југославије је у априлском рату од 6. до 16.априла  војнички капитулирала, као држава окупирана и 17.априла 1941. године Врховна команда, са одобрењем Владе, потписала безусловну војну капитулацију.
Влада Краљевине Југославије са краљем Петром II и династијом Карађорђевић напустила је земљу.

Међународно право не признаје стање створено окупацијом земље, тако да је Влада Краљевине Југославије, наставила своје деловање као субјекат међународног права задржавши дипломатска представништва у земљама антифашистичке коалиције и у неутралним државама. Мартовским споразумом Тито-Субашић 1945.г. створена је заједничка влада и укинут створени ратни паралеризам две владе.

НОВА ДРЖАВА – РЕПУБЛИКА

По облику владавине Југославија је била монархија све до 29.новембра 1945. године, када је Уставотворна скупштина Југославије прогласила Југославију за Републику и увела републикански облик владавине.

На унутрашњем плану, Одлуком Другог заседања АВНОЈ-а 29.новембра 1943. године створена (обновљена) је нова држава Југославија. АВНОЈ је постао врховно законодавно и извршно народно представништво Југославије, образован је Национални комитет народног ослобођења као привремени орган врховне народне власти у Југославији, одузета су права влади Краљевине Југославије у иностранству да заступа и представља замљу и забрањен повратак Краљу Петру II у земљу до одлуке на слободним изборима после завршетка рата; донета одлука да се Југославија изграђује на федералном принципу итд.

Потписивањем безусловне капитулације 17.априла 1941. Југославија је и територијално као јединствена држава престала да постоји. Земље које су напале Југославију имале су територијалне претензије на њене делове које су, припојиле свом државном суверенитету. То су учиниле Немачка, Италија, Мађарска и Бугаска.

Од преосталог територијалног простора створене су три квислиншке творевине. НДХ (Независна држава Хрватска) образована је 10.априла 1941. (још за време рата) на већем простору од бивше бановине Хрватске. У Словенији је створена квислиншка творевина,  седмојулским устанаком 1941.г, спречено је стварање квислиншке Црне Горе, а у Србији је на преосталом простору у мају 1941. образована Комесарска управа Милана Аћимовића, а 30.августа 1941. створена влада квислиншке Србије на челу са ген. Миланом Недићем. Она је правно и фактички постојала све до ослобођења Београда октобра 1944. године. Јужним Банатом који је био у саставу те квислиншке државе управљали су независно од ње немачки фолксдојчери.

На подручју квислиншке Србије већ 1941.године  ствара се више различитих војних формација. Комесарска управа преузима жандармерију, полицију и судски апарат Краљевине Југославије. Квислиншка држава Милана Недића  као своју војску ствара корпус Српске државне страже  и ојачава поред опште, специјалну полицију и жандармерију. Те формације су њене основне оружане снаге, а власт врше управни, судски и полицијски органи.

Димитрије Љотић (вођа фашистичког покрета) образује Српски добровољачки корпус који је све до средине 1944. под непосредном командом немачких оружаних снага (Гестапоа) у Србији. У августу 1944. године овај корпус и војне јединице Недића стављају се под команду Војске Краљевине Југославије у отаџбини (четника) ген. Драже Михаиловића и под његовом командом завршетком рата 1945. године завршавају постојање. Део њих у Србији наставља да делују илегално као одметници тероришући народ и изводећи диверзије, а део је успео да емигрира и буде прихваћен од безбедносних служби неких западних држава и Католичке цркве.

СВЕ У СЛУЖБИ ОКУПАТОРА

За све време окупације квислиншка Србија  делује као држава и има све управне, судске, полицијске и војне послове, као и друге делатности на свом подручју, у оквиру смерница и политике немачке окупационе власти. „Збор“, организација Димитрија Љотића је интегрални део Недићеве квислиншке структуре власти, а војно под командом Вермахта. Недић и Љотић су своје постојање и опстајање везали за победу Трећег Рајха – Немачке.

У мају 1941. на Равну Гору (географски назив) смешта се  група официра и подофицира војске Краљевине Југославије који су избегли заробљавање и неколико жандарма који су одбили да се врате на дужности које су обављали у Краљевини Југославији, јер је по уговору о капитулацији полицијски апарат стављен на располагање немачкој окупационој власти. На челу те групе је генералштабни пук. Драгољуб Дража Михаиловић. Они одлучују да наставе борбу против окупатора и квислинга и прихватају назив четници по угледу на специјалне обавештајно-диверзантске јединице војске Краљевине Србије које су имале велики углед у народу, дејствујући концем ХIХ и почетком ХХ века на неослобођеним деловима српског народа. Ова војна формација (антифашистичка по намери, настанку и опредељењу) почиње да се организује окупљајући официре и подофицире војске Краљевине Југославије који су избегли заробљавање. На подручју Србије стварају војну организацију на платформи борбе против фашистичких окупатора и квислинга. Формација наступа као представник Краљевине Југославије, династије Крађорђевића и заступник  капиталистичког друштвеног поретка Краљевине Југославије. У току лета 1941. године  у име Краља и отаџбине, образује бројне четничке одреде у Србији и на просторима српског етноса у Југославији.

У Србији, у исто времем Коста Миловановић-Пећанац,  четнички војвода из Првог светског рата, образује (по угледу на изворно четништво) четничке формације. Те четничке јединице успостављају убрзо непосредну сарадњу са Немцима, Бугарима и квислиншком влашћу Србије, прелазе у градове, стављају се под команду Немаца и ген.Недића, и  концем 1942. године, као компромитована војна формација, престају да постоје укључујући се у јединице ген. Милана Недића.

Комунистичка партија Југославије, која није признала капитулацију Југославије и њено распарчавање,  припрема за дизање устанка против окупатора и домаћих квислинга. Њен национални програм је борба против окупатора и њихових сарадника до коначног ослобођења земљње од фашистичких окупатора. Образовање партизанских одреда почиње организовано у целој Србији и Југославији после напада Немачке на Совјетски савез 22.јуна 1941. године. Четвртог јула 1941. године Политбиро ЦК КПЈ доноси Одлуку о дизању устанка против фашистичких окупатора и квислинга и позива народ на оружану борбу до ослобођења.

„УСТАНКА СЕ ТРЕБА БОЈАТИ“

Платформа четника  и став Равногорског покрета је да није време за устанак и борбу против окупатора („устанка се треба бојати као живе ватре“).  Заступају: дефанзивну стратегију  чекајући победу савезника коју предвиђају;  преузимање власти у моменту победе савезника; оружану неактивност према окупатору; сарадњу са квислинзима; антикомунизам и уништавање народноослободилачког покрета кога предводи КПЈ.

Општа војничка карактеристика четничких формација је да за све време рата није успео да успостави хијерархисјку војну субординацију унутар својих јединица. Команданти четничких јединица имали су релативну самосталност деловања у односу на врховну четничку команду.

Један број четничких одреда у сливу западне Мораве и десне обале Дрине 1941. ступили су у сарадњу са партизанским одредима и почели самоиницијативно заједничку борбу против немачког окупатора и Недићеве квислиншке власти. Покушај сарадње и договор о заједничкој борби против окупатора и квислинга између вођа четничког и партизанског покрета није постигнут, мада су више пута званично вођени разговори. Борбена сарадња између четника и партизана у долини западне Мораве и Дрине постојала је у току септембра и октобра 1941.г, када су четници концем октобра прекинули сарадњу, изненада напали партизанске одреде код Краљева и Чачка и  партизане заробљене на превару у Горњем Милановцу предавали Немцима који су их стрељали у Ваљеву.

Два виша официра војске Краљевине Југославије (мајори Лалатовић и Лукачевић), које је из емиграције послала избегличка Влада (подпредседник Слободан Јовановић без знања председника Владе ген.Симовића), пренели су наређење да се прекине свака даља борбена и политичка сарадња са партизанским јединицама и покретом који води КПЈ исте нападају и разоружавају, да се успостави сарадња са квислиншком влашћу ген. Милана Недића,  успостави тајна сарадња са немцима и исти не нападају и да за устанак против окупатора још није време. Убрзо добијају и статус Војске Краљевине Југославије у отаџбини, мада је у оптицају остао назив четници. Сарадња са ген.Недићем успостављена је већ у стептембру, а званични први састанак пук. Михаиловића са немачким представницима одржан је 12. новембра 1941. године.

Партизански покрет постаје од новембра 1941.  једини непријатељ у окупираној земљи против кога се од тада па до завршетка рата бори Војска Краљевине Југославије у отаџбини (четници) којима командује ген. Михаиловић. Платформа борбени антикомунизам и уништење физичко НОП-а. Борба против фашистичких окупатора и дизање устанка одложена је за период кад за то дође време, које за четнички покрет није никада ни дошло. Од колаборације завршило се квислинштвом.

На подручју италијанске окупационе зоне четници од првих дана окупације 1941.непосредно сарађују са Италијанима у борби против НОП-а и партизанских јединица, координирају борбене акције и добијају обимну помоћ у наоружању, опреми, новцу  и храни  до капитулације Италије.

Избегличка влада  успоставља непосредну везу са пук.Михаиловићем у току јесени 1941. проглашава четнике својим оружаним снагама и концем 1941. године претвара их у Војску Краљевине Југославије у отаџбини (ВКЈуО) која као њена оружана формација и у њено име делује у окупираној Југославији. Пук. Михаиловић за неколико месеци добија сва три генералска чина, постаје начелник штаба Врховне команде војске Краљевине Југославије, командант Војске Краљевине Југославије у отаџбини и убрзо војни министар у избегличкој Влади. Војска Краљевине Југославије у отаџбини (четници) имају статус званичне војске Краљевине Југославије у окупираној држави.  Делују као војска државе Краљевине Југославије и представљају ту државу у окупираној земљи. Тиме четници (ВКЈуО) добијају статус антифашистичке формације у антифашистичкој заједници држава где припада и избегличка влада.

СТАЛНО САРАДНИЦИ ОКУПАТОРА

Као војска Краљевине Југославије делује све до 12.септембра 1944. године кад је краљ Петар II Карађорђевић, врховни командант оружаних снага Краљевине Југославије, који је пре тога сменио ген.Михаиловића, распустио Војску Краљевине Југославије у отаџбини (четнике) и наредио да се ставе под непосредну команду маршала Југославије Јосипа Броза Тита. Запретио је примену ратних закона према онима који не буду поштовали његову наредбу, истовремено захтевајући одговорност за оне који су чинили ратне злочине против свога народа.

Сви они који су се повиновали наредби и прикључили НОВ и ПОЈ добили су од тог времена статус припадника НОП-а. Ген.Михаиловић са делом својих јединица није прихватио наредбу краља Петра. Наставио је у садејству са немачким и квислиншким јединицама борбу против НОВ и ПОЈ и совјетских јединица у Србији до своје коначне војничке пропасти у Босни, односно завршетка рата маја 1945.године.

Војска Краљевине Југославије у отаџбини (четници) војнички и политички била је представник државе Краљевине Југославије у окупираној земљи за чију делатност Југославија, односно Србија, сноси одговорност као држава по принципу правног континуитета. У току рата поред војних формација, које је стварао путем опште мобилизације војних обвезника у име краља и отаџбине, образовао је и органе власти „Равногорске одборе“ од месних (сеоских) до централних (одлуке равногорског Конгреса у селу Ба јануара 1944.г.).

Због борбене неактивности против окупатора и сарадње са фашистичким окупаторима и квинслинзима и борбе против НОП-а који се једини борио против фашистичких окупатора, квислинга и сарадника окупатора антифашистички савезници (Велика Британија, САД и СССР) постепено су политички и војно напуштали Равногорски четнички покрет,  смањивали сарадњу и војну помоћ да би их се већ концем 1943. потпуно одрекли.

НОВ и ПОЈ постају статусно једина савезничка антифашистичка војска у Југославији, на коју се они ослањају.

Четници су били најкориснији сарадници фашистичких окупатора у борби против партизанског народноослободилачког покрета, јер су држали сеоска и мала градска насеља и у економској пљачки Србије за потребе окупатора (постоје бројна званична немачка признања за тај допринос). НОВ и ПОЈ постају концем 1943.године  статусно савезничка војска, а Југославија савезничко ратиште.

Све злочине и друге делатности које су правили четници (ВКЈуО), за време окупације чинили су као војска у име државе Краљевине Југославије, избегличке владе и круне Карађорђевић.

У Србији је 7.јул 1941. (Бела Црква) узет као дан кад је почела ослободилачка борба народа Србије против фашистичких окупатора, домаћих квислинга и сарадника. НОП  делује као народни ослободилачки покрет који води борбу против фшистичких окупатора и његових сарадника.

Припадници НОП гинули су, клани, убијани, вешани, батинани, њихова имовина пљачкана и паљена од стране окупатора, квислиншке власти Србије  и војске Краљевине Југославије у отаџбини (четника) због тога што су се борили за ослобођење земље од окупатора, квислинга и снага српске колаборације. Својом борбом ослободили су Србију  која по принципу државно-правног континуитета има обавезу полазећи од Закона о рехабилитацији да судски рехабилитује све њене припаднике који су дали свој живот у борби за слободу против окупатора, четника, недићеваца и љотићеваца, јер су они имали државно-правни статус.

ШТА РАДИ И КАКО ПРАВОСУЂЕ ПОСТУПА

Национални учесници српске односно јуословенске ратне драме, подељени су односом према окупатору, војно и идеолошко-политички су сарадници или противници окупатора. У међусобном односу понашање супротстављених страна не потпада под заштиту нити правила ратних конвенција међународног права. Основни циљ је међусобно уништење. Немачке и бугарске окупационе јединице, недићеве и љотићеве квислинишке формације и четници (ВЈКуО) боре се искључиво против припадника НОП-а (партизана) самостално, заједно или координирају дејства и појединачно или скупа врше терор над припадницима и сарадницима НОП-а. Та подела је извршена већ 1941. године. Партизане су третирани као паравојне јединице и били једини противници.

Подела је била сарадња са окупатором и очувања окупационог стања или борба против окупатора за ослобођење земље.

После две 2000. године уследила је општа судска и политичка рехабилитација квислинга и колаборације. Ни на једну судску пресуду о рехабилитацији  четничких, Недићевих и Љотићевих припадника,  којих је било на десетине хиљада, (број је државна тајна Министарства правде) тужиоци нису уложили жалбу, а судови одбили захтев за њихову рехабилитацију и обештећење.

Насупрот овој чињеници, ни једна позитивна судска пресуда о припаднику НОП-а није прошла да није оспорена од надлежног јавног тужиоца и прихваћена од вишег суда у другостепеном поступку.  Виши судови  враћају предмет у првобитно стање због недостатка доказа што одуговлачи поступак.

За неверовање је да је кроз обраложење и тужилаца и судова показано толико незнање делилаца правде  ратне историје Србије о којој  суд. Пре ће бити да је свесна намера да се историјска неистина претвори судски у истину и тако оправда идеолошки дуг према онима што су их довели или се одуже прецима који су у српској колаборацији марширали под фашистичким стегом.

На захтев СУБНОР-а Републичком тужилаштву да преиспита понашање  тужиоца у овим процесима категорички је саопштено да је то право на законску независност, а Врховни суд се огласио ненадлежним да се изјасни о оваквом раду нижих судова.

Питање се поставља ко ће да заштити жртве квислинга и колаборције од злоупотребе и насиља делилаца правде.  Да ли ти браниоци правде себи могу под плаштом судске независности дозволити несметано да неистину претварају у истину и истину претварају у неистину. За њих заклан, обешен, стрељан, или од батина убијен човек није доказ, а не узбуђује их ни одсечена глава оца које носи шестогодишње дете.

Не могу ни више судске инстанце, а ни Министаство правде, да се праве невешти и незаинтересовани за ово насиље над истином. Виши правосудни органи или бране такво понашање, или се проглашавају ненадлежним да зауставе насиље над антифашизмом и истином. У времену смо када се насиљем помоћу  правосуђа неистина претвара у судску истину, а истина бесрамно гази и оспорава.

СУЂЕЊЕ ЧАСНОЈ ИСТОРИЈИ

Данас се суди српском антифашизму, Народноослободилачкој антифашистичкој борби и припадницима и сарадницима Народноослободилачког покрета и поново убијају већ давно убијени антифашисти. Они су предмет идеолошког обрачуна, јер је то дуг потомака и поштовалаца српског квислинштва и колаборације са фашистичким окупатором својима који су одговарали за злочине према свом народу и његовој слободи. То је и дуг судија и тужилаца њиховим идеолошким господарима који су их ту устоличили да би судили српској часној историји, оној истини коју нам је свет признао, а народ кроз ослободилачку борбу извојевао.

Судски и политички је опроштена и награђена национална издаја, сарадња и општи и појединачни злочини према грађанима Србије учињених у корист одржања фашистичке окупације, а држава и „демократска власт“ ратно  дело квислинга и колаборације уздигла на национални пиједестал. После смо изненађени што нас антифашистички свет не позива на обележавање победе над фашизмом јер бисмо могли да се „похвалимо“ да смо заједно са неким балтичким државицама успели да темељно рехабилитујемо фашистичку ратну прошлост у Србији и покушали да уништимо сећање на НОП и Народноослободилачку антифашистичку борбу народа, а квислинге и сараднике фашистичког окупатора прогласимо антифашистима и националним идолима. Прогресивни свет није, наравно, прогутао ту превару и покушај фалсификовања и прљања славне историје српског народа.

Нису ни после хиљада рехабилитованих сарадника окупатора побеђене антифашистичке снаге Србије, још су живи бројни учесници славне антифашистичке борбе, а њихова антифашистичка идеја прихваћена и настављена од прогресивне Србије и света. Ваши, господо, напори кроз компромитовано судство отићи ће на буњиште историје одакле сте и изашли.

Не може се српска антифашистичка јавност заваравати појединачним спорадичним признавањима  антифашистичке борбе, а у пракси (такви функционери) чинити све да се она избрише, гурне у запећак и рехабилитује српска колаборација и фашистичка ратна прошлост у Србији. То је провидно.